Три јабуке небу узлетеше.

Траг се златни њихов зажутио.

У небу се праском распукоше.

Јабуке је Громник узбацио.

.

На Громников славни дан четврти

муње земљу златом обљубиле.

Целив ће је здрављем оплодити.

Виле сузом ватре загасиле.

.

Даждом сузи три дана васцела.

Кћи пролећна купалом нас пере.

Три се храста муњи поклонила

да наклоном покорност овере.

.

Перуника латице простире.

Љубичасти тепих изаткала.

Олујника свога дочекује.

У његову боју га је скрила.

..

Нечисту се Богиша невидни

примакао да му корен сатре.

У Ад га је сатерао бедни

чистога од прочишћења ватре.

Све пролазно и све од трена

У вековима сакри ти.

На руци вечности, Равена,

Сањивој, ко одојче спи.

.

Не увозе кроз римска врата

Робови више мозаик.

И догорева сва позлата

Са стена де је базилик.

.

Од пољубаца спори влага

Нежнији бива и свод груб,

Ту, уз зелених саркофага

Царица и монаа руб.

.

Немо је ту сред гробних сала,

Хладан је њихов и праг сам –

Да не би полед смерних Гала

Пробудивши се сажго кам.

.

Војничких псовки је у теби

Избрисан крвав траг за нас-

Да бивше страсти пево не би

Тај васкрсли Плакидин глас.

.

Далекој море оде страни,

Вал опколише руже те –

Да Теодорик успавани

Сред гроба не би машто сне.

.

А винорадска пустош тамо,

Куће и људи – све је гроб.

Бакар латинства свечан само

Ко труба, с плоча, пева коб.

.

Сред погледа тек тиха, дуа,

Равенских дева, понекад:

За неповратним морем – туга

Пролази смерно, редом, тад.

.

И водећ рачун веку овом,

Над долином, у ноћни трен –

Пева ми о Животу Новом

Дантеова орловска сен.

.

Невоље преобратити и преобразити у средства спасења, у подвиге спасења то је дело благодати Божје.

Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевити проходи пространства и просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.

Благодат Божја  која се Христом даје човеку, остаје празна, неродна и бесплодна, ако је човек не прихвати свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и на тај начин претвори у природу своју, у живот свој.

Благодат Божја и слободна воља човекова то су два ока и један вид, два уха а један слух.

Благодаћу Божјом слобода човекова постаје бесмртнија, и стварно божански бесмртна, моћнија, и стварно божански моћна; стваралачкија,, и стварно божански стваралачка, делотворнија, и стварно божански делотворна.

Што се више трудим све јаче дејствује у мени благодат. И обратно: што се мање трудим све мање дејствује у мени благодат.

Од човека ревност, од Бога благодат. То двоје удружено, осигурава успех у подвиу.

Што је више претварам у своју душу, у своју природу, благодат ми постаје све милија, све слађа, све неопходнија, те ме тиме сама она подстиче на све већи труд и напор. Тако, и кад се трудим више од свију трудим се  “не ја него благодат Божја која је са мном.“

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“

Торба наше земаљске среће увек је продерана. Што више у ту торбу трпаш, трпаш, то се више из ње просипа.. Најнеискуснији у божанској мудрости носе највеће торбе, а мудраци ходе са свим без торбе.

Ако се радујеш, што код тебе није овај случај, те што твоја торба не изгледа продерана, а ти ослушни команду смрти, један, два, три – и ти ћеш се осетити на ивици гроба, у коме ће те притискивати не само земља него и твоја препуна торба среће, која удвостручава таму и тежину гроба.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Из дубоке шуме где лежим

Пратим лет једне птице

.

Кад шири крила да забије се у бескрај

У мени се одмотава змија љубоморе

.

А она као да ме примећује све више

Небо под крила баца

.

Кад се у грудву скупи сва – горећи пад

У мени злобна срећа лажним златом засја

.

Потрчим озарен да видим малу смрт –

Кад изнова се обрушава!

Змај је биће твоје

суштинско и древно

-сети се…храниш ли а?

*

Ветар милује

и дахом шапуће

дух срце узноси.

*

Тек будни сањамо

Сан најузвишенији

-из најдубље Ноћи бића.

*

У земљу Семе

поруке чува

ка Сунцу их носи

*

Иницирана Змија

знања изгубљених светова

носи

Ох какав сан је обузео мене!

Како зору у себи да нађем

Да уберем бар један цвет

Који добра знам

А знам где треба да га тражим

.

Али како доћи и како долетети до сунца

До оне тајне планине

И убрати цвет што на тебе личи

Да га ставим на груди твоје

И да вас љубим и да вас чувам

.

Јер ти си тај редак цвет

Који расте и цвета

На степенастим литицама

До којих допире само сунце

.

Лице твоје одувек памтим

И твоја уста мила

Као врело лето

Насмеј се и шапни ми

Ја сам твоја твој цвет

Волим те

Као врело лето воду чисту

Даћу теби дан и ноћ

И љубав такву исту

.

Прелепи цвете

Молим те

Сиђи низ литице своје

Донеси богињу у себи

На тренутак буди птица

Додирни и небо и земљу

Споји наше светове

И донеси безкрај

И љубав вечну

Сенка

У зениту

На длану

Сенка обитава

.

Сенку катарке

Пресеца делфин у скоку

Затим зарања

*

Со

У утроби земље

Со станује

-Реч

.

Као со земље

Речи остају на путу

Којим ходамо

*

 Вир

Со клизи

Током живота

-Вир

.

У виру

Облаци и звезде

Негде одлећу

Лирски записи  Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност. Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена. Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности. Сва велика уметничка дела надилазе Време. Нису у власти Времена, нису подложна Времену. Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност. И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад  ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства. Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито  Дело. Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе. Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте. Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва. Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.

Дуње мирис прелеће у ноћи заспалој

Оштрином лепоте буди је!

Месец заљубљени зрацима загрлио је!

Хукну сова, златно дрво надлете

Мирис на паперју у оносвет понесе!

И чују се ћукови и веверица дозивање,

Чуваркућа главу подиже ,ослушну у сан утону!

Мирно је!

Загрљени двоје, по облавима ходају,

Љубављу божанском зачарани!