Занимају ме само ненаписане књиге.

Књига која се може написати

није Вечна Књига.

Песма која се може испевати

није Вечна Песма.

Између нас, у тишини протиче река

неизговорених речи.

Све што истински јесте,

сва лепота односа, неоткривена

у тим је неизговореним речима

неисказаним гестовима

немишљеним мислима

нетакнутим додирима…

Ми Стварни јесмо

тек у ономе што Нисмо.

.

Постојимо између редова

Дишемо између дахова

Сањамо између снова

Осећамо између удараца

материје о чула…

Станујемо између кућа

у простору несазиданом…

Волимо између љубави

И живимо између два живота

као деца

између две ватре…

.

О, Стварности,

Хоћеш ли нас хтети?

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Фото: Књига – Духовна лира, Википедија

Све што је било у души ко да се изгуби опет.

Лежах у трави, мучен тугом и досадом и свим.

Прелепи стас цвета изнад мене се дизао  пропет

И цврчак је као мали стражар стајао пред њим.

.

И отворио сам тад књигу са дебелим корицама

Где цртеж на првој страни показа биљку нему.

Црна и мртва из ње се  к природи наже – да л сама

Истина цвета или лаж заробљена у њему?

.

И цвет је на свој одраз гледао са чуђењем тако

Као да је туђу мудрост да схвати покушао.

Несвикло кретање мисли у лишћу затрепну лако

Ил напор воље који се пренети није дао.

.

И цврчак диже своју трубу и природа се прену

И тужни створ је уму запевао хвалоспев свој.

И слика цвета у књизи се помери у том трену

Тако – што се моје срце помери у сусрет њој.

Страшно је бити човек, ако човек није бесмртан и вечан. Ја и ти путујемо на гозбу црва, ако је последња станица нашега живота у гробу.

Шта ти користи наука и култура и цивилизација, биоскопи, позоришта, универзитети, лабораторије, летови у васиону, шта ти то вреди? Сутра си ти кандидат за смрад, ти човек – смрдљиви леш. То си ти без Христа, то без Вечнога Живота, то без бесмртности.!

Човек је бесмртно и вечно биће. Човек је створен за бесмртност и живот вечни, човек је створен не да буде пролазни црв на земљи, него вечно биће на земљи.

Шта је човек без Вечнога Живота? Врећа крваве иловаче, врећа пуна црва. Шта је човек без бесмртности? Несрећа модерног и новог европског човека.

Ко Богу служи себи служи, у својој вености служи, своме вечном човеку у себи служи, своме бесмртном човеку у себи служи.

Само је Истинити Бог онај који може да победи смрт, који теби и мени осигурава бесмртни Живот Вечни. Све је друго лаж, лажа и паралажа.

Знај брате и сестро: свако твоје добро и свако твоје зло бесмртно је. Јер твоје добро води у рај, твоје зло у пакао…. Човече! Увек си бесмртан, увек си вечан, никад ниси смртан – не варај себе. И када тело заспи сном смрти – душа је вечно будна.

Човек расте у све бесмртности божанске, остјући увек при својој људској природи. Зато хришћаниновом усавршавању нема мере: једина је мера – безмерје, једини крај – бескрај.

Јелен

Спусти се магла

Чу се рика јелена

Мук

.

На пропланку јелен

Роговима дотичче

Месец

.

Трешњин цвет

На месечини затитра

Латица трешње

Зеница

.

Латицу трешње

Понео јутарњи лаор

Ка облацима

.

Вран

Вран тић

Зором окупан

Глас проноси

.

Мачка и вран

На шумском путељку

За трен непомични

Међ’ брдима од змајскога стана

а у граду наше Госпе свете.

Арији се рађаху без мана.

Зачело се најумније дете.

.

Место лоптом науком се игр’о.

Опседала њега чуда света.

Снагом воде бродиће навиг’о.

Машту пушт’о да Космосом лута.

.

Снагу мисли рано је спознао.

Вежбали га и отац и мајка.

Мудрост библијску наизуст је знао.

За бројеве био рачунаљка.

.

Маштао је муње да упрегне

сила неба да осија земљу.

Нијагару успео да стегне

да му моћну обрће турбину.

.

Једносмерју смере укрстио.

Пут далеки струји омоћао.

Науку је целу собом окрстио.

До знања Свеума он пут је знао.

.

Читав век је пред науком био.

Још увек је велика енигма.

Тајну Космоса једини схватио.

Игре светлом дарив’о људима.

Заслужују пажњу

од нас сваког трена

а посебно воле

када је дан жена

.

Дотеране жене

шетају по кварту

радују се и веселе

томе осмом марту

.

Размењују дарове

дарују им цвеће

воде своје парове

блистају од среће

.

Јутром чиле устају

са пуно елана

волеле би празник

да буде сваког дана

Нико не жели

Да оде без музике

.

Kрик зове

Да излечим војника

.

Узимам карту за авион

Са сребрним крилима

.

Летим у висине

Остављам сенку

.

Гле како нам се

Гласови преплићу

.

Да би боље

Чули себе

.

Мој лет је само сан

Где сам небом очарана

Твој осмех поезију пише

У очима ти Орион блиста

У њих се моје жудње слише

Богињо страсти смоквиног листа.

.

На уснама ти чедност гори

Зору постидеше твоја недра

У коси спава Бог што те створи

Ко јулски дан су твоја бедра.

.

Корак ти је музика тија

Ко роса свеж мирис твоје пути

Пољубац твој је ујед који прија

Осећање што се увек слути.

.

И ноћас нека полуде усне твоје

Њихов немир нека ме зароби

А кад тишину уздаси освоје

Твој додир – у прах нека ме здроби.

У праскозорје једно праисконо

Пре векова што обитаваху у сну

Изашао је мед облаке румене

Самотан на ветру да лови

Снове давно уснулих гле!

Сневача из оносвета шутње

О којима ни звездана јата

Никада сневала нису

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена“

Са чиме бих могла љубав да измерим,

кад ништа на свету није јој ни прићи.

Са чиме бих могла Тебе д’ упоредим,

кад ти ништа не мож’ ни до чланка стићи.

.

Толика се љубав не мери сa земљом,

баш ниједним стањем које ме обгрли.

Толика се душа не мери са Вером,

јер више нег’ небу, Теби срце хрли.

.

Ти си нешто бајно, најлепше и трајно,

племенито, чисто, са љубављу вечно.

Ти си месец ноћи, моје сунце сјајно,

занавек вековно, бескрајно и срећно.

.

Ти си Љубав, Вера, Част и Благостање…

Ти си попут живота, срж – поимање!