ноћас нас нежне судбина такла

прстима врелим небеске пене

душа нам дрхтај несалом стакла

вечности прве сишле у вене

.

расипа ноћ се погледу жеља

срце предводи јахаче гласне

слућени пелин чашом весеља

омаје немерне немире страсне

.

дуго се будимо везани надом

окова трајних спојем у двоје

силазе с неба анђели крадом

.

да нам пољубне додире броје

док рађамо се животним вриском

изнова уснули на путу склиском

Свемилостиви Боже наш,
Ти што Срцем гледаш у срца наша,
Ти си Света Љубав.
Химнохвалим Те Господе.
Један си исти Бог Јакова и Аврама,
Мојсија и Христа, Кришне и Лао Цеа,
Заратустре и Буде,
Питагоре и Конфучија,
Мухамеда и Кецакоатла,
и свих народа и свих времена
и целог света
и свих светова који ће икада бити.

Душине душе Душо,
Ти дозиваш Народ Свој, Децу Своју,
са истока и запада, са севера и југа,
са свих страна света, са Неба и Земље,
дозиваш нас да дођемо овде и сада к Теби
Који си свуда, Љубав у свему.
Љубав Позива Љубав,
Љубав Даје Љубав,
Љубав Љуби Љубав.
Ми смо Једно.

Саваскрсла са Христом,
Белодано преображена душа моја,
Кличе Многословећој Лепоти
и Величанствености Твојој.
Господе наш, Сунце Љубави,
свето је Име Твоје,
дивна су дела Твоја.
Душе наше цветови су мирисни у Теби,
Зренику душа,
Благовољеној Речи Усхићења и Ведрине.

Благодат тече из Тебе у Нас,
и из Нас у сва Твоја Стварања,
Која си Ти.
Светлошћу Твојом Видимо Светлост,
Јесмо Светлост.
Управитељу праведни свих ствари,
Сунце Љубави,
Дела Твоја јесу Живот,
Твој Живот,
и Ми живећи га то Знамо,
јесмо Једно, једна Љубав у Теби,
једна Свест Свесна Себе ЈА ЈЕСАМ.

Благолепото, Љубави,
Чудеснотрепетни Даху Сједињења,
велико Дело Милости, Господе, чиниш у Нама,
док Светлост се шири по Земљи
испуњавајући Закон Твој Свехвални.

Правда, Вечни Живот и Радост
тамо су где си Ти,
Радосна Вест сваке вести.
Певамо Теби, Вољени, Песму Нову.
Срца Наша и цела Земља и све на њој
поје Слави Имена Твога.
Слава и Хвала и Величанство
пред лицем Твојим,
Лепотом Дародавном.
Слава и Хвала Теби,
Света Љубави,
Дому Наш, Животе и Срећо.
Кличе душа Имену Твоме,
Небу, Храму Светом Истине и Добра,
Узвиситељској Мудрости Твојој.

Господе, Господе Наш,
величанствена је Љубав Твоја
по целој Земљи и свој васиони.
Хвалимо Те Господе
из свог срца и душе своје и ума свога.
Царе Моћи и Славе Наше,
Ти си Красотна Песма Постојања.
Љубимо Те, Душе Свети,
Тебе Господе Који си Љубав
пуна Благодати, Блаженства и Мира.

АМИН

Свест је у великом хаосу,

Јер сви гледају свој интерес.

Корпорације, државе, људи,

Организације – то је јерес.

 .

Чистог срца и ума,

понуди сваком што жели,

па ће свемир и теби

Оно што желиш  да удели.

 .

Свемир је велика копир машина,

Твоје мисли преводи у облик,

Али ако си неискрен,

Он немање увећа на клик.

 .

И зато што желиш за себе,

Пожели и осталима,

Онда ће свемир и теби да да,

А ти раздели  и другима.

Живот – сестра моја – и сад разливено

Ко пролена киша разби се о све.

Ал, гунђајући, људи гризу ено,

Обазриво, ко у овсу змије те.

.

Старији имају разлог за то прави.

Ал твој је, без сумње, смешан разлог тај:

Што травњак и очи бура залилави

И влажном резедом замирише крај.

.

Што у мају, када и возни ред чији,

Камшинске пруге, читаш – а он право

Изгледа од Светог писма огромнији

Макар га стално с нова исчитаво.

.

Што – чим салашарке залазак облије

Док се гурају по насипу тамном –

Ја чујем да моја станица то није.

И сунце, седа, саосећа са мном.

.

Понавља се, када трећи пут зазвони,

Опште извињење: није овде, не…

Мене под завесу запарна ноћ гони,

Док са степеница – степа звезди гре.

.

Трепће се, ал негде и у сан тоне.

И фатамотгански моја драга спи.

Док се моје срце руши низ пероне

И кроз вагон – степом расипа и бди.

Ти си мени јутро и вече што клеца

Светла зора и врх од младог месеца

Лахор што ми гране њише

Кошава кроз кости, дивну песму што пише

Шумата планина листом што клати

Травка миришљавка, тешки опијати

.

Не знаш стати, умиљати створе, безговоре

У оку ти све пише!

.

Дише, дише дамар клан – недоклан

За живота песму ти чита:

– Овде почива – ЉУБАВ!

Не газите је, китите је ружама, ружа је и била

Залите је вином и уснама ружиних латица

док спава њена ГЛАВИЦА

Сан јој не будите, сањива се родила

У сну је сањиве очи склопила.

САЊИВО ТВОЈЕ!

Ново доба јесте Доба Свести.

Доба Стваралачке Свести.

Прошло је време религија.

Све прошле религије су прошлост, али су и све будуће религије прошлост.

Нема више ни старих ни нових религија.

Ово је време Галактичке Духовности.

Ово је време Галактичке Свести и Свесности.

Галактичка Духовност јесте Духовност овога тренутка.

Овај тренутак јесте Тренутак Будности и Свести.

Посвећеник Новога доба није религиозан, већ освешћен, свестан и самобитан човек на Путу Светлости.

Посвећеник Новога доба није религиозан, већ Пробуђени чија Вера происходи из Свести и Свесности.

Религије су имале свој смисао и своју сврху у Староме добу, и ми их поштујемо као нашу духовну и културну заоставштину, као баштину, као ризницу, као традицију.

Ново доба јесте уздизање на виши ступањ Бивања и Присуства, а што значи – на виши ступањ Свести и Стварања.

Хтео бих

Да заспим сном дужим него еон цео

Да заспим у крилу једне жене

Коју дуго тражим и која мене чека негде

.

И не питај

Да ли има име или се крије иза надимака

Да ли говори лепе или ружне речи

Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

.

Не питај

Има ли младеж изнад горње усне

Да ли је млада или само витка

Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

.

Не питај

Да ли сам волео баш такве жене

Да ли сам их грлио пијан или трезан

Ни да ли само љубих похоту у њима

.

Не питај

Да ли сам им дао икад ишта

Ни да ли су оне пружиле мени нешто

Не питај – не знам

.

Јер слутим

Само једну жену – жену без имена

Са очима што имају боју моје туге

И погледом заденутим

Једино у лутању мојих зеница

.

Слутим жену

Чије усне имају укус пољубаца

А које никад љубиле нису

Јер она не љуби уснама него душом

.

Слутим жену

Која никад није рекла реч Љубав

А о њој ћутањем наглас зборила

.

Слутим жену

Чије груди не миришу пожудом

Већ страшћу и чежњом чистом

.

Слутим само

Жену којој дрхтим утробом

А она у мојој оданости надмоћна и тиха

Као да на престолу седи

.

И хтео бих

Али још увек стојим сам

Заробљен раскршћима љубави и несанице

Континент бола – казамат света

у ком су кримоси робили људе

правду црпи из моралних адета

и генетске матрице чукундеде.

.

Народ што верује у Бога правде

на оптуженичкој клупи је Злога.

Чојни витез мучен не продаде

веру у свог Бога јединога.

.

Црнило своје белилом перу.

Машили се и белога спорта.

Антихристу продала своју веру

обездушена нељудска сорта.

.

Синоним имена министра првог

којим се ружно у Срба општи

донео нам је много тужног

делима сопствене пролазности.

.

Витеза нашег мага белог спорта

за пример моћи своје узели.

Безумна им је ова работа

јер себе суду света изложили.

.

Што више стежу у сноп нас вежу

који ће нечисту зубе сломити.

Пецају се у сопствену мрежу.

Правда божија ће их победити.

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Усред ноћи језди ривом

морски коњиц с модром гривом

.

На њем седи, ко сан тиха,

девојчица из мог стиха.

.

Морске звезде и планктони

сијају ко лампиони.

.

Светиљки се пчеле роје,

ко украси с јелке твоје.

.

Сањај само, у сну пливај,

причај с морем, мирно снивај.

.

Нико у сан ући не сме,

Док не пита писца песме.

.

П.З: Збирка – “Да не чује неко“