Пут

И трагалац

И опет мисли

И

Опет очекивања

Па није то нагодба

Куд си пошао ако се погађаш?

Она не припадају том путу

И како сад?

Само даље

Иди

Даље

Вјеруј

А мисли?

Пјевај

Одуват ће их вјетрови

Што ти трагове бришу

И

Једном ћеш стићи кући

Стићи у Вечност

Увијек иди даље

Дошао сам да молим се Богу
не разумеш пробао сам дрогу
свакаква ср..а укључујући и јогу
тим путевима више да идем не могу
Дух ми је потучен до ногу
сам са собом немам слогу
зато хоћу на Душу да ставим облогу
Дошао сам до црквених врата
извуко се из живога блата
а она закључана моје срце не схвата
па чекам да отвори ми их старији бата
дал спава ил ми не отвара из ината
свеједно смањује му се плата
кад буде дошао наш  тата
јер свачију грешку сигурно хвата
Дошао сам то је једино битно
Дошао сам ништа више није тако хитно
Дошао сам све остало је ситно
Дошао сам проблеме све од себе сам ритно

Још ме само ноћи држе у животу,

јер се са звездама појавиш и ти,

развучем по небу фантазију стоту,

кројим прошло у шта је могло бити.

.

Своје грешке тражим а твоје опраштам,

на срцу глачам камен тежак тону целу,

од тачке растанка кренем да маштам,

ставим поред тебе себе лудо веселу.

.

Срећну као онда кад те стално слушах,

речи твоје ретке али зато драгоцене…

Да те молим плачући зашто не покушах?

Понос и инат љубави су превисоке цене.

.

Зато мрзим дане јер питају свашта,

док читаве ноћи грлим твоје тело,

кад се све утиша ту је моја машта,

од магловитих снова греје ме к’о цело.

Узрок свеколике наше патње јесте незнање. У незнању се рађамо, у незнању

живимо и, у незнању умиремо и одлазимо са овога света.

Незнање је тама.

Све наше грешке јесу последица нашега незнања.

И наша судбина је обликована нашим незнањем.

Сад, када сам дошао у неке године, јасно видим све своје грешке на свом животном путу.

Толико сам грешака починио у овом животном току, да ће ми требати три живота да их све исправим и поништим.

У младости нисам сагледавао своје грешке.

Живео сам у незнању, па нисам могао ни да будем свестан својих грешака.

Грешиo сам, а мислио сам да не грешим!

То је највећа илузија, омаја и опсена незнања.

Замађија те и, ти имаш илузију да си безгрешан, а уствари, грешиш на сваком кораку.

Толико си дубоко у грешкама, да више и ниси кадар да видиш своје грешке.

Са ове тачке становишта, на овом ступњу свог животном и духовног развоја, јасно видим све своје грешке, а убеђен сам, да их има још и више, негде дубоко прикривених само што у овом трену нисам способан да их све видим и разјасним.

И болест и старост и смрт јесу последице незнања.

Смрт је незнање.

Умиремо зато што живимо у незнању.

Најстрашније је то, што живимо у незнању, а умишљамо да све знамо!

Незнање је црна магија.

Од незнања нема црње магије!

Када би требало поново да се родим у овом свету а у овом животном току, трудио бих се да не поновим ни једну једину грешку.

Грешке које сам починио заувек ће остати негде записане.

Не тражим – попут мојих пријатеља хришћана – ни од Створитеља, ни од Васељене, ни од Извора Живота да ми опросте грехе-грешке које сам било када и било где починио.

Моје грешке морају да сагоре мноме и у мени, те да се заувек пониште у Стварању, у Васељени.

Не мора нико и ништа да ми опрости.

Грешке су моје и само моје.

А то што сам рођен и растао у незнању – и то је, опет, моја грешка!

Незнање је грешка свих грешака.

Незнање је мајка свих прошлих и будућих грешака.

Све док ја сам не будем опростио себи, нико ми ништа опростити неће.

А опростићу себи онога тренутка када будем поништио све своје грешке из свих животних токова.

.

УНУТАРЊА ЗАВОЈНИЦА СВЕТОВА

Што сејемо, то и жањемо.

Свака се наша помисао, свако се наше дело негде записује.

Реч коју изговарамо, у трену док је изговарамо, већ бива записана.

Оно што чинимо, и како чинимо, то и јесмо.

Спрам дела наших и поновно рођење наше.

Ми већ сада, у овом животном току, творимо судбину за наш будући животни ток.

За све будуће животне токове.

Размишљам о Србству.

Заиста, није важно колико Срба има, већ какви јесу.

У свим временима, у свим вековима, било је довољно самосвојних и самобитних Срба.

Било их је увек онолико колико треба.

Само један самосвестан и самородан Србин може да промени свет.

Јер србска надмоћ није у количини, већ у каквоћи.

Србска надмоћ јесте у Духу Стварања.

Ми, Срби, нисмо од овога света.

Ми смо вечити путници кроз светове и звездана јата.

Ми смо с ону страну свих пролазних светова.

Ми смо потомци Оностраног Сунца, синови и кћери Духовног ПраСунца.

Наш пут јесте велика завојница духовне галаксије; наш пут јесте унутарња спирала светова.

Ми, Срби, долазимо из Језгра звезданих јата, и враћамо се ка Језгру звезданих јата.

.

ВИЛЕЊАКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Победиће они који имају дивне мисли, дивне снове,дивне визије.

Они који су смирени и самопоуздани, они који су неустрашиви и

повезани са боговима;

Они који ослушкују своје срце и следе гласе и поруке својих унутарњих чувара;

Они који казују исцељујуће и животворне речи;

Они који у својим сновима и визијама виде само лепоту, красоту и дивоту;

Они који љубе сва божанска бића у свим овостраним и оностраним

световима, у свим звезданим јатима и васељенама.

Да, заиста, победиће они који имају дивне мисли, дивне снове, и дивне визије!

.

НИ ДАНА БЕЗ РЕТКА, БЕЛИ СРБИНЕ И БЕЛА СРБКИЊО

Ни дана без ретка!

Напиши данас макар један једини ред.

Напиши нешто сувисло и словесно, нешто са смислом и сврхом, нешто из срца и душе, нешто из љубави.

Немој да будеш лијеног духа.

Јер, и писање је стварање.

И писање је твоје дело које остаје иза тебе.

Остаје тисућлећима и еонима.

Остаје у Акаши.

Све што си икада написао или изрекао, то ће те пратити на твојим оностраним звезданим путовањима.

Зато не пиши несувислости и глупости, зато не псуј док пишеш.

Свака твоја ружна реч, свака твоја псовка остаје на твојој деци, па и на деци твоје деце.

Твоје речи могу учинити, да твоји потомци буду здрави, лепи и паметни, а могу опет и супротно учинити: да буду, не Дај-Боже! болесни, ружни и припрости.

Што сејемо, то и жањемо.

Али, страшно је то што ће управо наши потомци да жању оно што смо ми сејали.

Понављам: Ни дана без ретка!

На свом профилу, на својој страници, на свом блогу свакога дана напиши нешто лепо и дивотно, нешто што ће да обрадује, ободри и осоколи твоје ближње, што ће да им узнесе дух у звездане висине.

Не буди лијен, не буди мрзовољан, не жали се и не куди.

Јер, све што кажеш или напишеш, то си себи рекао и написао.

Ти само умишљаш да те речи упућујеш другима, а уистини вазда их себи, и само себи, упућујеш.

Твоја ће душа или да се радује или да пати од твојих речи.

Ако су ти лепе речи, онда ће се твоја душа радовати, ако ли су, пак, ружне и погане, онда ће ти душа патити, па, у неко доба, и поружнити од твојих

ружних и поганих речи.

Ништа ја не измишљам.

Ја само понављам и подсећам на оно што је давно речено и записано.

Све је записано у Акаши, и ми само преписујемо из књига и летописа Акаше.

Ни дана без ретка, Бели Србине и Бела Србк

Крај

.Крај

Може ли песник свако бити?

Разуме се!

Чуперци преко крагне,

у грлу ракија,

пола фенинга у џепу

а име у лексикону

– већ си песник.

А пева се овако:

„Пролеће је опет близу,

ах, како је наше доба лепо!

Свуд ничу фабрике,

а на сунцу света каранфил.

Нико нема брига,

то је успех наших људи.“

А шта то значи?

Управе и ферајни,

председништва и општине

удружења

свих могућих врста.

А како се то шири?

Брошурице и блокове

зао дух за Ускрс

из највише куће

на пут проспе

у снег и блато.

Зар није тако?

Хвала богу!

.

Поезија Лужичких Срба,

Приредио Предрад Пипер

Љубав његова

Изгуби се у валовима

Немирних река

.

Мене

Што је живот

Затровао тугом

.

Пут мој

Не посипа

Више пролећем

.

Стискам срце

.

Полако

Ткам сузе

И опраштам

.

У моју луку

Сад се

Бура настанила

.

Добијам снагу

.

Остављам тугу

И њене поклоне

За друге

–

Одлазим

Без осврта

.

У боље сутра

кренуо сам на пут с тугом и страхом
сећањем да будим пролеће што спава
дошао до места два надгробна лика
пришао са болом и тешким уздахом

свуд је тако мрачно, тако мучно мирно
само лишће плачно шушти испод ногу
вране црно гракћу изнад мога тела
над сликом сам главу уморну повио

пипао сам ваздух немоћан лежао
увеломе цвећа тражио сам трага
пружао и руке сунце да дохватим
ал живот је свиреп бездушан и зао

БЕЛИ СРБИ, РОЂЕНИ СТЕ ДА ПОБЕЂУЈЕТЕ!

Срби морају да буду жестоки – можда, чак и дрски! – у одбрани Србства, у одбрани свих својих расних и националних вредности.

Данас се води свети рат за Србство на свим пољима.

Није пробуђен и освешћен Србин онај који не види да се данас водиннајпрљавији, најпотуљенији, најподмуклији рат против Србства, а превасходно против ВедСрбства.

Срби, ВедСрби имају доста непријатеља, лукавих душмана и врага.

Ко су душмани и врази ВедСрбства?

То су све ниже предаторске и паразитске расе, као и све ватиканске, јудео-кршћанске вештачке и хибридне, измишљене и умишљене нације.

ВедСрби су Виша Звездана Раса, и будући Вишом Расом они морају да сметају свим нижим, предаторским и паразитским расама.

То је одавно познато у свим, древним и савременим, духовно- душевним наукама: све што је ниско и неосвешћено, све што је лажно и бедно, све што је вештачко и хибридно, то у себи храни мржњу према ономе што је изворно и праисконо, што је племенито и узвишено, што је господствено и божанствено.

Србска надмоћ мора да се испољава свагда и свугда, на сваком месту, у сваком трену, где год има и једног пробуђеног и освешћеног Србина, ВедСрбина, Белог Србина.

Срби, ВедСрби не смеју више бити млаки и снисходљиви, болећиви и

попустљиви, већ – напротив! – веома жестоки и дрски у одбрани ВедСрбства, у одбрани свих србских духовних, културних, расних и националних вредности.

Јер, ово је тренутак свих тренутака и време свих времена: или ћемо победити ми, или, пак, они; а они – то су сви наши вековни душмани и врази!

Но, ја једно знам, верујем и знам: победићемо ми!

.

НАШ СВЕТ ЈЕСТЕ СВЕТ БЕЛИХ БОГОВА

Будимо оно што нам је самим Стварањем, од Творца и Васељене, дано да будемо – Бели Богови и Беле Богиње.

Ништа мање од тога, а ка вишем да тежимо!

Узмимо Судбину у своје руке, узмимо Стварање Света у своје руке, узмимо Стварност у своје руке!

Не дозволимо да нам рептили и паразити, интелектуални дебили и духовни дембели, разни осредњаци, безвезњаци, бескичмењаци и безвертикалци

намећу некакву своју стварност, јер њихова стварност јесте стварност жабе из дубоког бунара.

Ми смо створени и рођени за највиша, најплеменитија и најузвишенија дела Љубави и Стварања, и наша Стварност превазилази све стварности људи што свет посматрају из жабље перспективе.

Наш Свет јесте Свет Богова, Свет Белих Срба и Белих Србкиња.

Гмазовски медији, те гуштерски политичари и рептилске владе, гле! Све време се упињу да нам наметну своју гмазовску и предаторску опсенарску стварност, а то је стварност телесног, умног и духовног робља, стварност медиокритета и корисних идиота.

Творац и Васељена и сви наши Бели Богови желе да узрастемо до звезда, да пловимо кроз сазвежђа инзвездана јата, да стварамо све нове и нове како овостране тако и оностране светове.

Свакога јутра, када се пробудмо, говоримо себи тихо, али јасно и гласно: ја сам Бели Бог, ја сам Бела Богиња, и ја остварујем све оно што Творац и Васељена од мене очекују.

То је наша силница, то је наша соколница.

.

КОЛОПУТ: ПРАСУНЦЕ

Пра Владану , ВедСрбу од ПраТијаније

Све полази из ПраСунца, из Језгра звезданог јата.

Тамо је све почело, тамо је ПраИскон.

Тамо где је све почело – то је Пупак ПраВасељене. Језгро ПраЖивота.

Све је настало, постало и рођено из Језгра ПраЖивота, из Језгра ПраСуштаства.

Наш живот се одвија по Закону ПраЖивота, по Закону ПраСунца.

Наш живот – то је Кружно Путовање кроз Вечност, кроз ПросторВреме.

Живети значи: кружно путовати!

Ми смо вечити путујући путници на КолоПуту.

КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз ПросторВреме, кроз Вечност.

Све што је негда и негде било, то ће негда и негде снова бити; а све што је већ било и што ће изнова и снова бити – то јесте и бива у Садањем Трену Вечности.

Ми смо пошли из Будућности и, кроз Прошлост и преко Прошлости, путујемо ка Новој Будућности која је с ону страну Присуства, Бивствовања и Постојања.

Ми смо потомци ПраИскона, потомци ПраСунца, потомци Језгра ПраЖивота.

Све што је створено – створено је да буде живо, душевно, духовно и вечно.

А све што је живо, душевно, духовно и вечно јесте од ПраСветлости, од ПраСунца.

Оно што ПраСветлошћу зовемо – то је Првобитна Светлост која нити постаје нити нестаје, нити јача нити слаби, већ одувек и заувек јесте таква каква јесте.

То је ПраСунце с ону страну Сунца; то је ПраСветлост с ону страну Светлости.

Наш је животни дах усаглашен и усаображен са Животним Дахом ПраВасељене, са животним дахом Мајке Земље, са животним дахом сазвежђа, сунаца и звезданих јата.

Све има једну те исту учесталост, устрепталост, титравост и треперавост у свим појавним и непојавним световима.

Сва силна дисања у ПраВасељени јесу само једно усаглашено и усаображено дисање Свега Бивајућег у ПраЖивоту.

Ми смо, уистини, вечити путујући путници на КолоПуту, на СварогПуту – кроз ПросторВреме, кроз Вечност.

У свим минулим временима – били смо; у свим будућим временима – бићемо!

Са Едит Пиаф, и са песмом Милорд, будим комшије!
А будим и мале, у лопту шћућурене, дрхтуљице птице,
Испод мог прозора, на грани уснуле, и у зимску идилу
Потпуно враћене, расцветале, мирисне, дивље вишње.

И данас иде моћно, интернет предавање, о Васкрсењу,
О масовним (!!!) случајевима васкрсења, о поступку,
О законитостима, и комплетно јасној методологији,
Разрађеним до детаља, у школи Грабавоја, у Београду.

И птице, и биљке, и камење света, а о људима и нећу…
Нећу о њима да говорим! – они су и замесили безсмислицу
Безсмислицу распадљивости, и живе у тз. стварности –
Живот је патња, болест је пратилица живота, а смрт крај.

Није нас оковао снег, овог дана и месеца 20… године!
Оковани смо од нетачних, намерно скројених, не-знања!
Које шире, скоро све, духовне групе, крута удружења.
Оковао нас је кружни калуп колективне свести, не-свести!

Хееееј! О, уснули, уплашени, скупљени, дрхтуљко – чојко!
Устани пробуђен! Устани раширен у глави, дигнут до Неба!
Удари тврдим теменом у Небо оковано, удари га Истином!
Нека пукну и Небо и глава! Обоје ће, САДА!, вечно проживети!

Са врха погледаш ли на север

видећеш топле падине југа;

погледаш ли на југ

видећеш снег што се

северних падина држи…

Погледај на исток и видећеш

одраз запада;

погледај на запад

и сазнаћеш тајну истока:

Једно одражава друго.

.

Погледај у себе

и видећеш лице света;

посматрај свет

и стићи ћеш до свога лица:

Све је у свему садржано.

.

Крајња хладноћа пржи

А бескрајна врелина леди:

Крајности се додирују у Једном.

.

Ветар путује светом

тишине путују са њим

без краја и почетка:

ма куда кренуо,

путујеш ли довољно далеко,

стићи ћеш до Извора свих ствари.

..

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“