Половином прошлог века кад се

мешто у Бога веровало у Тита и Дарвина

.

Пролеће поодмакло. Кише таман како Бог милуе. Не мож бити љепше. Баба Драгиња окопава башчованлук у Орници. Пуна среће што е све напредно и згодно. Усјеви се модре. Зеленшији од окрјека. Парадајз поњо на љепоту. Повезан ликом пре петнаестину дана. Има триестак тачки. Боранија изишла у вр притки, па се сили. И поћерала меуну. Купус почо да главичи. Лук ко планина. По неки струк намино да се бичи. Краставци опружили врјеже и заметнули ко китина. Милина поглати… Бабу Драгињу трже из заноса џагор ђеце. Иду из школе. Избише оздо од стублине наспрам Савине куће. Овије дана ћеју на распус. Кад су били њојзи упремасе, ко у хору, веле:

– Добар дан!

– Добро вам Бог дао, благо баби! Чекнидерте мено да ви баба нешто дадне.

Ђеца, шалакајући се, застадоше. Не прође млого, изиђе на пут баба носећи у купусовом листу јагоде. Црвене и једре.

– Узмите, благо баби, кад сте тако златни, вала Богу. Ово е на сефте. Јаком заруђеле. Само пођекоја порујела.

Ђеца стидљиво узеше по јагоду. Задња узе девојчица са плавим кикицама.

– Хвала, бако!

– Богу вала, ћери.

Најочкопернији дечак се попримаче баби, па ће, нако,ко у поверењу:

– Има ли Бога, бако?

Баба се пренерази. Ко да е гром гађа. Кроз главу јој пролеће како данашња ђеца ништа не разуму. Реко би су се обезнанила, Боже прости. Рекоби су никли ко печурке. Вала није ни чудо. Учитељи им обезбожени. Држава

безбожна. И очеви им зинули за партијашима ко да они носе крушац у задњици. Виђела жаба ђе се кују волови, па дигла ногу, оће и она. Да Бог мили сачувај.

– Вала, дјете, кадар и нема, кад си то смео да ме питаш.

И прекрсти се баба. Трипут. А онај арамбаша, збуњен бабиним одговором и из-разом лица док се крстила, јопет пита:

– Што се крстиш, бако?

– Па ет. Виђела од мое покојне мајке и веселе бабе. А оне, јопет, виђеле од својијег стариг.

Одоше ђеца, а баба се приби уз обалу крај пута на којој се начоклешила стара илињача и помоли се:

– Мајко Божја, сачувај иг, омудри иг и спаси. Нису она, јадничад, крива што се родише у ово зло и безбожно време. Уче, веселничад, те школетине из којиг е ђавоља управа ишћерала Бога…

.

У том наиђе Анка. Иде оздо из Лучице.

– Помоз Бог, сејице.

– Бог ти помого и свако добро дао.

– Глам те однуд, како сам наминула вамо навише, ко да си нешто замишљена. Реко би ти нису све козе на броју.

– Вала и нису, ако-ш да ти право рекнем.

– Што, јадна не била?

– Ама виђа ли ти ону несну ђечицу што прољегоше.

– Виђак да замакоше.

– Замисли шта ме пита једно од њиг.

– Шта?

– Има ли, вели, бако, Бога?

– Исј. Немо ништа да ти бидне зачудно. Причала ми, ономад, Босиљка како е њено праунуче дошло из школе, па се валило како е научило да е човек посто од мајмуна.

– Будибогснама…

– Мож да бидне да ти њини учитељи и нису ђеца Божја, но мајмунска, Боже ме прости.

– Дабоксачувај. Па кака им је то школа, кумим те Богом једнијем? Ми кад бијасмо ђеца нисмо ни ишли у школу. Но смо учили од ђеда и бабе. Од оца и мајке. Па неђељом кад одемо цркви, тамо поп држи проповјед. Па смо тако научили, да е Бог створио небо и земљу и све што е видљиво и што е невидљиво. Па да е Исус Кристос, Син Божји, оваплоћен од Светог Ду’а и Пресвете Дјеве сишо међ људе споради њинога спасења… Па све редом: како е распет на крсту, па како је васкрсно, па како се на Спасовдан ужњо на небеса, па како ће јопет доћи у дан Страшнога Суда кад ће сви наши стари, Бог да им душу прости, поустајати из гробова…

– Е, моја сеице. Ласно е било нама кад су сви били побожни и веровали у Бога и споради тога што су веровали настојавали да му угоде. Да згодно мисле, да згодно зборе, да чине оно што е ваљатно и драгоме Богу мило.

– Право каш. Ко нема вере, он мисли да се може спасти без Бога.

– Сумњам и да мисли о спасењу. Ма јок. То само гла да се најде, напије, наужива, од данас до-сјутра. Не види то диље од носа. Кадар и да не веруе да постоји Бог и Судија свега, Боже сачувај, саклони и спаси.

– Јес, јес. Викаше покојни чикуна, лака му земља, како змија ништа не чува еда би спасла главу. Па, вели, тако и ми не треба ништа да жалимо: ни имање, ни тело само да би сачували веру. Ако њу сачуваш, и ако све остало изгубиш, јопет ћеш, вели, све стећи.

– Па ја. Мој весели тата е говоријо, да онај ко не веруе у Бога и у то да е душа бесмртна, није одвоијо од животиње.

– Знаш кад се оно чита Апостол у цркви, како се тамо вели да е вера без добријег дјела мртва?

– Па јабогме. Јел онај ко у Бога веруе само на рјечима, ал не извршава оно што е он заповиђо, тај се одриче од Њега и убарабаруе се с безбожником. Мора човек и да мисли поштено, и да у срцу осјећа то што мисли и да ради по том осјећању, па е јаком ондак угодио Богу.

– Јанпут поп, у цркви, млого згодно објаснијо како пут к спасењу личи на ове наше путове што воде у-планину, упоље и коеђе. Да се, вели, не сврзеш треба д-имаш вењер који сија, ако те увати мрак. Ондак, каже, треба д-има пут прокрчен, да ти трњак не избије очи, д-оћоравиш. Ондај онај што путуе треба да бидне здрав, а јок сакат, да би мого д-иде. И кад, вели, дође на раскрсницу, треба да пита неког кудије ће диље. Да не заврља. Тако, вели, и на путу спасења: треба ти нешто да свјетли, да се не спотакнеш. То ти је, каже, вера. Па ти ондак треба пут. То су ти, вели, заповести. Па ти треба здравље. То ти је благодат коју добијаш крштењом, па потље вамо постом, молитвом, исповешћу и причешћем. Па, вели, кад дођеш до неке раскрснице – да не севиш и не залураш, питај дуковника. И тако се, вели, човек спашава и спрема за вечни живот. Ово мено што смо војнак на земљи, то ти је самокодник да уиђеш код Судије. Е потље Суда идеш или у апс – ђе су паклене муке, или у рај – ђе је вечна радос, ђе нема болести, сјекирације, суза, уздисања…

– Е, моја пуста сејо. Знаш ли ти да сад ови начитани ни не верују да постоји загробни живот.

– Будибокснама.

– Вала баш будибокснама.

У мени живот

откуцаји, покрети

-двосрцо сам биће.

.

У бићу биће

срца куцају складно

одјекује космос.

.

Фетус ме тражи

његова мама бићу

-избор је пао.

.

Девет луна

вода му је дом

и најзад копно

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Још над селом зора не избија,

Још у врту десет сенки тиња,

Још у сребру месечине сија

Смрзли свет дрвећа и растиња

.

Каква рана, звонка зима приђе!

Јуче беше прозрачно и сиње,

Ал преконоћ ветар с ума сиђе –

Паде снег, на лишће леже иње.

.

Ја посматрам из прозорског рама.

Изнад кровља четврти најближе –

Сунце, усред свог провидног плама,

Полако се, тромо у вис диже.

.

Седих бреза редови чаробни

Беживотном кудељом снег мету.

Врт одевен у тај кристал дробни

Одједном се нашао у смету.

.

Мој стари пас, накострешен, стоји.

Снег већ блиста седефастом бојом.

Све се више види да постоји

Веза хладног јутра – с душом мојом.

.

 Простране тако зоре зимске,

Под сенкама замрзлога прућа,

Бану пред нас пуне и истинске

Живе снаге наших надахнучча.

Некакав народ Лира повлачио се све више уз реку кад су се

појавили и почели насељавати плавокоси и плавобради људи

на падинама планине. За своју стоку имали су, у планини, добре

пашњаке.

.

Међу народом Лира убрзо се појавила нека опака болест, коју

траве нису могле да сузбију. Лири су масовно умирали, па су их

преживели рођаци сарањивали на овећем планинском узвишењу.

.

Кад је последња група умрла, није имао ко да сахрани.

Успомену на хумке народа Лира чува Умка у Горачићима.

.

Р,М: “Јеличке легенде“

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Перуну и Милошу,
сневачима и песницима
светова што се, гле!
у Духу рађају

Само Великим Душама верујем
Уистини ретким Душама Светлости
Што су се повремено
Низводиле у свет привида

Узимајући на се
Човечански лик

Оним Великим Душама
Што никада не бејаху
Од света
Нити у свету икада
Утеху налажаху

Кад ружине пупољке поквасе

Тешке капи топле летње кише

И на твојим уснама се скрасе

Моје слутње и ништа више

.

Којим звезданим путевима

Да скитам тражећи осмех твој

И боју твог гласа што сновима

Сасвим узима славујев пој

.

И с врхова тек уцвалих ива

Ко украде месечеве мене

У сјају твог ока које скрива

Просту чежњу заљубљене жене

Отварам своју кост да уђе мрав

И осетим се земља земљи одувек вичан

.

Даље од себе постојим распукнута реч

На коју дани као пчеле слећу

Да тренутком дочују неки луди заборав

.

Јесам док ме ствари напипавају у пролазу

Односећи ме помало свака у свој ток

.

И камен изгори од оног што сањам

Испод света које слепим тренутком као животом

Певајући изобиље свега што имах

.

Разделих све усне пределом као воће

И сад прибирам угарке и љуске празнине

Очи моје, снага срцу моме!

Гледајте у очи сунцу своме,

Видајте им искон ране!

.

Руке моје,, бреза гране,

Грлите му зраке танке

Под њима су душе птица заспале!

.

Очи моје главе друге,

У изворе шумне загледане,

Оздравите пелин траве!

.

Руке моје тобом миловане,

Водом пламном заискриле

Љубављу ти душу обавиле!

Никад нисам изрекао љубав.

Знам ја да реч појмове не чини.

Загрљај Духа угодни је љубав

што магијом душице опчини.

.

Изрећи појам овај мистични

кад ти се срж њиме не прожима

грех је велики и чин безбожни

што душу човека злом надима.

.

Када безљубни љубав тврди

и лажно се куне на верност свету

равно је молитви што Бога не види

па смери душе у башту проклету.

.

Трептај драгости кад заголица

па око светлост љубави осија

ту силу осети и цвет и птица.

У додиру с њом све узносно клија.

.

Саздан за љубав мрзети не умем.

У свему увек доброту тражим.

Злочинећег ја често не прозрем.

Ипак желим Зла да га избавим.

Док ме има нека ме има све што ће

Мојим кораком изгорети свој пут

.

Камен у молитву дижем вености

Чије ме корење од лета одваја да кунем

Крила савијена у танке руке

.

Ако се истерам из света у дрво

Пашћу висином преко мутне реке

.

Отето је само моје украдени плод

Док сам му се испрљан даљином приближавао

Да му живот на уста исцедим

.

А знам да никада нећу стићи предео

У срце да пољубим ал’ тако да се не одвојим