Свест је у великом хаосу,

Јер сви гледају свој интерес.

Корпорације, државе, људи,

Организације – то је јерес.

 .

Чистог срца и ума,

понуди сваком што жели,

па ће свемир и теби

Оно што желиш  да удели.

 .

Свемир је велика копир машина,

Твоје мисли преводи у облик,

Али ако си неискрен,

Он немање увећа на клик.

 .

И зато што желиш за себе,

Пожели и осталима,

Онда ће свемир и теби да да,

А ти раздели  и другима.

Живот – сестра моја – и сад разливено

Ко пролена киша разби се о све.

Ал, гунђајући, људи гризу ено,

Обазриво, ко у овсу змије те.

.

Старији имају разлог за то прави.

Ал твој је, без сумње, смешан разлог тај:

Што травњак и очи бура залилави

И влажном резедом замирише крај.

.

Што у мају, када и возни ред чији,

Камшинске пруге, читаш – а он право

Изгледа од Светог писма огромнији

Макар га стално с нова исчитаво.

.

Што – чим салашарке залазак облије

Док се гурају по насипу тамном –

Ја чујем да моја станица то није.

И сунце, седа, саосећа са мном.

.

Понавља се, када трећи пут зазвони,

Опште извињење: није овде, не…

Мене под завесу запарна ноћ гони,

Док са степеница – степа звезди гре.

.

Трепће се, ал негде и у сан тоне.

И фатамотгански моја драга спи.

Док се моје срце руши низ пероне

И кроз вагон – степом расипа и бди.

Ти си мени јутро и вече што клеца

Светла зора и врх од младог месеца

Лахор што ми гране њише

Кошава кроз кости, дивну песму што пише

Шумата планина листом што клати

Травка миришљавка, тешки опијати

.

Не знаш стати, умиљати створе, безговоре

У оку ти све пише!

.

Дише, дише дамар клан – недоклан

За живота песму ти чита:

– Овде почива – ЉУБАВ!

Не газите је, китите је ружама, ружа је и била

Залите је вином и уснама ружиних латица

док спава њена ГЛАВИЦА

Сан јој не будите, сањива се родила

У сну је сањиве очи склопила.

САЊИВО ТВОЈЕ!

Ново доба јесте Доба Свести.

Доба Стваралачке Свести.

Прошло је време религија.

Све прошле религије су прошлост, али су и све будуће религије прошлост.

Нема више ни старих ни нових религија.

Ово је време Галактичке Духовности.

Ово је време Галактичке Свести и Свесности.

Галактичка Духовност јесте Духовност овога тренутка.

Овај тренутак јесте Тренутак Будности и Свести.

Посвећеник Новога доба није религиозан, већ освешћен, свестан и самобитан човек на Путу Светлости.

Посвећеник Новога доба није религиозан, већ Пробуђени чија Вера происходи из Свести и Свесности.

Религије су имале свој смисао и своју сврху у Староме добу, и ми их поштујемо као нашу духовну и културну заоставштину, као баштину, као ризницу, као традицију.

Ново доба јесте уздизање на виши ступањ Бивања и Присуства, а што значи – на виши ступањ Свести и Стварања.

Хтео бих

Да заспим сном дужим него еон цео

Да заспим у крилу једне жене

Коју дуго тражим и која мене чека негде

.

И не питај

Да ли има име или се крије иза надимака

Да ли говори лепе или ружне речи

Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

.

Не питај

Има ли младеж изнад горње усне

Да ли је млада или само витка

Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

.

Не питај

Да ли сам волео баш такве жене

Да ли сам их грлио пијан или трезан

Ни да ли само љубих похоту у њима

.

Не питај

Да ли сам им дао икад ишта

Ни да ли су оне пружиле мени нешто

Не питај – не знам

.

Јер слутим

Само једну жену – жену без имена

Са очима што имају боју моје туге

И погледом заденутим

Једино у лутању мојих зеница

.

Слутим жену

Чије усне имају укус пољубаца

А које никад љубиле нису

Јер она не љуби уснама него душом

.

Слутим жену

Која никад није рекла реч Љубав

А о њој ћутањем наглас зборила

.

Слутим жену

Чије груди не миришу пожудом

Већ страшћу и чежњом чистом

.

Слутим само

Жену којој дрхтим утробом

А она у мојој оданости надмоћна и тиха

Као да на престолу седи

.

И хтео бих

Али још увек стојим сам

Заробљен раскршћима љубави и несанице

Континент бола – казамат света

у ком су кримоси робили људе

правду црпи из моралних адета

и генетске матрице чукундеде.

.

Народ што верује у Бога правде

на оптуженичкој клупи је Злога.

Чојни витез мучен не продаде

веру у свог Бога јединога.

.

Црнило своје белилом перу.

Машили се и белога спорта.

Антихристу продала своју веру

обездушена нељудска сорта.

.

Синоним имена министра првог

којим се ружно у Срба општи

донео нам је много тужног

делима сопствене пролазности.

.

Витеза нашег мага белог спорта

за пример моћи своје узели.

Безумна им је ова работа

јер себе суду света изложили.

.

Што више стежу у сноп нас вежу

који ће нечисту зубе сломити.

Пецају се у сопствену мрежу.

Правда божија ће их победити.

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Усред ноћи језди ривом

морски коњиц с модром гривом

.

На њем седи, ко сан тиха,

девојчица из мог стиха.

.

Морске звезде и планктони

сијају ко лампиони.

.

Светиљки се пчеле роје,

ко украси с јелке твоје.

.

Сањај само, у сну пливај,

причај с морем, мирно снивај.

.

Нико у сан ући не сме,

Док не пита писца песме.

.

П.З: Збирка – “Да не чује неко“

Гнездо

.

Угнездили се

На старичинижом крилу

Псић и маченце

.

Корњача стаде

Испод гнезда славуја

-сан

.

Откуцај

.

Откуцаји

На сахат кули

Гнезди се рода

.

Живот у трену

Некад у времену

-откуцаји

.

Маг

.

Био је маг

А сви га сматраше

Безазленом лудом

.

У колиби жар тиња

Маг утихну

-месечина

Фото: Википедија – Гнездо орла

Чудесан бива овај дан, а поче

Тако обично каои остали:

Од ниског неба готово смо пали

Као под сиве отежале плоче.

.

Откуд у своду сад толико боја:

За потиљком се ено чак зелени

Небеска раванса које ка мени

Силазе бели друмови без броја?

.

О, да је ноћи бар једним, па макар

Лебдели изнад земље тек трен који:

Дотаћи овај облак љубичасти

.

Са танким рубом што ко нови бакар

Ил старо злато усред неба стоји…

Па онда: опет ил заувек – пасти.