По мојим стиховима су ходале,

Разне перверзне даме,

Тиме су ме одале,

У још дубље таме.

.

Уловљен у мрежу њихових чарапа,

Батргам се као сом,

Који никад немаше прави дом,

Већ душевни лом.

.

Упорно покушавам

Свој немир

Гасити бензином.

Не желим да објашњавам,

Само још један свој хир,

Врелом истином.

.

Или сам стварно луд,

Или је све ово сакрална блуд,

А ја више немам куд.

сенка се твоја сакрије испод јастука

и слути сумраке да ме изнова грли

осећаш то је та тајена невид рука

што у снове ватрене неверној хрли

.

останеш одласком прскања мир да носиш

у слатке трнце дуго се чежњива враћаш

светнестан праху жуђењем дугим пркосиш

немиром срца слуђена сва јутра плаћаш

.

плакаћеш опет и кад се небо утиша

пред поноћ да се распарне звезде разгоре

у теби врелој божанска разискри киша

.

невине мисли под челом дуго се боре

срце надјача и све се почетку врати

да наша сенка сенке нам распете прати

Дајбоже, Свароже, браћо драга,

куда води ова стаза од звезда

исијава из ногу белина

по латицама сјајним!

.

Перуне, Велесе, Мокоша, Маро

у круг се скупите да песму спевамо

ономе што ће занавек живети

а то је Код!

.

Вечерас нашу песму стављамо

на сваку латицу знамена мога,

са вашим знамењем једно да буде!

Свет се буди, да више не спава,

нека заблиста истина Права!

.

Да оживи Род!

.

О Жива, сестрице мила ,

ти одмах до мене стани,

до тебе Правда и свја Врлина

Јарилом сунца заигра Сила!

Мислио сам да сањам.

.

Реке су текле мирно а месечина не,

ње није ни било у подножју планине.

.

Свети избор Сунца даје све.

Вода долази из светла живог 

да ли је знао ум твој то,

да ли је можда дух предосетио?

.

Можда, Можда…

.

Утишај ум, чује се пој – утишај ум!

Древног света чује се зов.

.

Путем златоправа долази светодар. 

Светоузор у наше душе,

да – и твоју док си пастир на планини,

чак и твоју – о листу на ветрометини!

.

Да, да.

.

Види, не мораш ништа.

Чак ни то.

.

Све што није биће однето.

Све што јесте – излечено.

.

Пиј свете воде из ватре живота,

не жмири кад сјакти лепота.

Гле! Како сјајна је.

.

Извор: Zvezda Rod, Звезда Род

Сањао сам љубав нежних, белих крила

И очима као магла изнад реке

Сањао је како изван сваких сила

Лута све тражећи једне усне меке.

.

Сањао сам љубав како мирис липе

У уздаху има и вриску даљине

Како лако диже таласе што кипе

А сва уплашена ударом милине.

.

Сањао сам љубав у баршуну свиле

У трешњи узрелој док на роси блиста

Замршеној коси и погледу виле

Сањао сам да је као суза чиста.

.

Онда – једног јутра изађох до реке

У магли над водом не препознах ништа

Ни крила, ни вилу, ни те усне меке

Већ угарке само, пепео, згаришта.

Суштину живота човека сву без сјаја
Зубима оштрим смело уједа кида
Рашива закрпе иза свог бескраја
Лагано, са свих страна, боцка без стида

Реч тешка и хладна трчи за човеком
Међ тмине га гура – он ко просјак стоји
Уз мук на небу и пут пресечен трулежом
Руке шири, свевишњем се моли, постоји

Грешан призива јединог Бога
– Отргни сваку сузу из ока мога
Скини ми ланце и тешке са срца сене

Понизно клањам се вољи твојој
Опрости, опрости Боже моје опсене
Помислих немаш више гласа за мене.

*

Енергија узрастајућег дана Сварога…

Буди пра-прасећања и гура на путовања

Из дубине бића исходе за завичајем чежње

У духу увек видим маглу и пену беле реке…

Бела пена и хук реке живе у мојој глави!

.

Видим многе дубоке подземне просторе

И видим изнад високе прекрасне храмове

У њима изабране ученике – носиоце знања

Посвећене у незамисливе линије постојања

Дрхтим на помисао да сам један од њих…

.

Око утврђења пет или седам река живоносних

То је Беловође земаљско – духовно средиште

У које су посебно долазили Перун и Дајбог

Ватреним вајтманама – бржим од светлости

Перун и Дајбог из главе изрецитоваше Веде

.

Онда мрачни дуси сплетоше јаке замке издајне

Дивља хорда развали зидове поруши храмове

Али духовно Беловође се не може уништити!!!

Преселише га велики јерарси у просторе скрите

Где? Слутим – у дубини Тијаније… Алтају… Ртњу…

Oпскрбише празноглавље голо

Из вијуга лобања све умних

Усахнуше знање плодородно

Прсећи се дично перјем туђим

.

Свијаше се склупчани као клубе

Оковратне саздаше кругове

Дављеничке свилене гајтане

Ткајући их од мрежастих нити

.

Разградише благодети славне

Опасаше злобом родословље

Осмислише нарави неславне

Творевине само себи знане

.

Усахнуше уста милоречна

И надумни заклон овоземни.

Први део

.

Снага милосрђа уткана је дубоко у моје срце и ја, тргајући пшеницу, слажем је у китице и делим је гладнима.

.

Моја душа даје живот виноградима и ја тијештим њене бобе и дајем сока жеднима.

.

Небо напаја уљем моју светиљку и ја је стављам на свој прозор како бих

осветлио пут странцу у ноћи. Чиним све ове ствари јер ја живим у њима; и ако ће судбина свезати моје руке и спречити ме у овим чинима, смрт ће тада бити једина моја жудња. Јер ја сам песник и ако не могу дати, одбит ћу и примити.

.

Човечанство бесни као олуја, али ја само посматрам у тишини јер знам да ће

олуја проћи докле год Бог све види.

.

Људи теже земаљским стварима, а ја одувек чезнем за загрљајем тврђаве

љубави која ће ме прочистити својом ватром и одагнати нечовечност из мога

срца.

.

Материјалне ствари усмрћују човјека без патње; љубав га буди оживљавајућим болима.

Људи су подељени на разне кланове и племена, припадају земљама и

градовима. Но ја се осећам странцем у свим заједницама и не припадам нити

једном станишту. Свет је моја земља, човечанство је моје племе.

.

Људи су слаби и жалосно је што се деле измеñу себе. Свет је узак и није мудро расипати га на краљевине, царства и провинције.

.

Људи се удружују једино како би уништили храмове душе и пружају руке једни другима како би саградили светилишта земаљским телима. Ја стојим усамљен слушајући глас наде из своје дубине како ми казује: „Као што љубав оживљује срце чоечје с боли, тако га незнање учи путу према знању.“ Бол и незнање воде к великој радости и знању јер Највише Биће није створило ништа зло под сунцем.

.Људи се удружују једино како би уништили храмове душе и пружају руке једни другима како би саградили светилишта земаљским телима. Ја стојим усамљен слушајући глас наде из своје дубине како ми казује: „Као што љубав оживљује срце чоечје с боли, тако га незнање учи путу према знању.“ Бол и незнање воде к великој радости и знању јер Највише Биће није створило ништа зло под сунцем.

Ценим иглу када везе док је води вешта рука

поштујем и када штрика на џемперу шару фину

Али сасвим је безвезе и сместа ми буде мука

чим угледам како чика спрема иглу за вацкину

.

Волим кад ми мама шије нову сукњу или блузу

гледам иглу како лети и то стварно буде дивно

Али боље да је бије него што ми боцка гузу

зато, боца кад запрети, ја заурлам превентивно!