Доћи ће време, и већ је дошло, када ће свако од нас морати, жестоко и свим силама, да се бори за своју властиту, сопствену и сушту слободу.

За слободу свог бића и суштаства, за слободу своје душе и свести, за слободу свог стваралачког духа и својега погледа на свет, свог становишта, виђења, схватања и мишљења.

Тамни су свуда око нас!

Има их у свим државним и друштвеним установама; има их од дна до врха лажне србске власти: у култури, уметности, школству, образовању, здравству, законодавству, судству, војсци, полицији а у медијима понајвише.

Има их и видиљивих и невидљивих, има их свакојаких, али су за нас, Беле Србе, најопаснији и најподмуклији они који имају србска имена и говоре србски.

Бунт је одлика пробуђених, самосвојних и самобитних личности.

Само здраве, јаке, снажне и самосвесне личности могу да се побуне против задатог живота.

Персоне се никада ни против чега и ни против кога не буне; персоне су бело робље за једнократну употребу; персоне су успаване и бесловесне особе без икакве свести о својему бићу и суштаству, о својој бити и сушти, о личној  самосвојности и самобитности.

Личности никада не припадају стадима, чопорима и крдима; личности су очовечена божанства, лучноноше белих богова на Земљи.

Мислите, осећајте и дејствујте својим бићем и суштаством, својим умом и духом, својом душом, својим срцем, али никада не прихватајте ништа од онога што вам се из спољнога света намеће.

Борите се за слободу мисли, осећања, говора и делања; борите се по цену најжешће борбе, борбе на живот и смрт!

Не будите млаки, већ жестоки, и што жешћи, свуда и у сваком трену!

Ово вам пишем зато што јасно видим у горњим световима – а то што тренутно видим у горњим световима, знајте,  спустиће се, убрзо, и на раван овога света – шта се све Беломе Србству спрема, само уколико Бело Србство не буде било будно и самосвесно, ако не буде било спремно на свети рат до коначне победе.

Надам се, и верујем, да ће Бело Србство и у овоме светом рату извојевати победу на радост свих светлих бића и суштастава.

2018.година

Мит о чистим религијама!Православље и древна вера!

Велика је заблуда сматрати како постоје тзв. “чисте религије“! Овај став се понајмање може применити на хришћанство као најмлађу религију. У свакој религији има знатних остатака ранијих веровања, о чему је већ било речи поводом дијалектике Светог и његове хијерофаније у мноштву појавних форми. “А садашња религија ни једног европског народа није никада била чисто хришћанска нити чиста у било ком смислу. Увек постоје остаци и трагови ранијих вера, мање или више апсорбованих; увек постоји тенденција ка паразитским веровањима“.

За Словене је карактеристично да је са формирањем државе повезано постепено “изумирање старе религије и прелаз на хришћанство“. Међутим, обазриви историчари религије су не једном упозорили да је “ова промена текла постепено, била је у почетку само површинска и формална, јер је погађала само владајући горњи слој, док је народ и даље живео са изворним представама и дуго времена их се тврдоглаво чврсто држао и под плаштом хришћанске вере, делом, разуме се, под различитим метаморфозама народних обичаја све до данас. Већ та чињеница сведочи о томе, колико су дубоко укорењени елементи духовне културе, који су се развили несумњиво за време словенске етногенезе, у току диференцирања, цепања и запоседања земље (…). У компликованој структури словенског паганизма не одсликава се само етногенетски процес, већ и језички развој и посебно социјална промена у словенском друштву“.

Шта се догодило када су Срби прешли на хришћанство? Све оно што је постојало у паганизму, у древној српској религији, по природи ствари, није ишчезло, а и оно што је постало ствар прошлости, споро је нестајало из званичног веровања. У томе су, уверава нас Чајкановић, “нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило је све ово да живи и даље, само је сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада (…) на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце. Према томе, у нашим настојањима да о тим старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције о њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ“.

Када је реч о крају словенскога паганства Лубор Нидерле се слаже са оним митолозима који тврде да је хришћанска црква тешко излазила на крај са демонолошким представама, које су, као “нижи слој представа, тј. демонологија и магија“ наставиле у народу да и даље живе и то у непатвореном облику, док је “свест о вишим слојевима божанског света готово безтрага ишчезао у народној култури и био замењен хришћанском религијом“. Дакле, многа су древна, паганска бижанства преосмишљена за потребе нове религиозности. Добро су познати примери да је у “хришћанском фолклору Перун замењен светим Илијом, који (…) прелази преко неба у огњеним кочијама“. На простору Балтичких Словена, који су најжилавије бранили древну праотачку религију, Световидов храм је срушен 1168. г.н.е. Остала светилишта на острву Рујану, данашњем немачком Ригену, као и храм подигнут на брду у Радгосту у Ретри, такође су били порушени у 12. и 13. веку током ратова за принудно преобраћење у хришћанство…“.

Више о поменутој теми се може прочитати на страници “Свевлад“

Гледам у слику на мом зиду

у њу су стале две вазе мале

једна је медна, стоји још дупке

а друга је пала, просула мед

од кристала.

Поред њих коцкоца нека

Изгледа складно, пријатно и мека,

Све то на столњаку сивом

А иза завеса у колориту живом.

.

Једна је боја жута

Са браон резом

Намено, лепршаво

Са ћилимарским везом.

Средња је Христова црвена боја

доминирасликом, уноси спокоја,

трећа је склад са прве две

и све то ритмом употпуњује.

.

Ту је слику радила рука

мајстора смелога духа и ума

желећи да надменост разума

распламса у колориту

јер уметност боја даје прилику

да се раскош духа

у њима огледа

и тако малене вазе

напуни кристалима меда

и остави потомству

до недогледа.

.

Та је рука недужно усахла.

.

Додирнула небо, наставила слике

у небеском врту,

тамо је на платну

са звезданог трона

поруке послала иза сваког лика

да је живот вечан

са његових слика.

.

Д.П: Небеска звона

У најцрњим данима има увек један трачак наде о

бољем свету што унутра што споља.

Када се изгуби смисао, онда влада црна мисао.

Зато и ова стихореч. Да дирне тамо где се анђели боје

ходити.

Шта је љубав – чује се ехо

пита се сваки човек и онај који то није, јер чуо је о њој.

.

Можда је само привид јаре Сунца

или тихи спокој…

..

Ко ће га знати – кажу летње врућине у људима.

Нико не зна где је то нешто у грудима.

.

Али како ће слеп видети светло?

Како ће глув чути глас?

.

Љубав је ватра света.

Љубав је Створитељ што дела.

.

А ко смо ми но деца ватре живе?

Рођени сред свега а ни из чега…

Сред врела живота што врило вазда

Кап у којој је васцели океан.

.

Чуј, говорим теби.

.

Ако не знаш ко си и где срце ти бије

ако све јесте и када ништа није

тад чуј душом и духом најбоље вести,

што брује ти суштином у пуној свести.

Љубав је оно што јеси,

зато воли, воли и види шта ће да се деси.

ГЛАВЕНИЦА (алб.Gjanicë) тече кроз области Берат (Белград) и Фјер, притока реке Семен. Двоумили смо се да ли да уписујемо ову реку у српске хидрониме пошто су му Арбанаси потпуно изменили облик. Ипак смо одлучили да га упишемо јер га је и Роберт Елси убројао у словенске хидрониме пошто је сакупио све податке о старим записима облика. Наиме, он каже да је у византијским документима река уписана као Glavenitza, а касније као Glenitza 1805. на мапи  Франциса Пукевила  и  као Glaniza i 1916 ((Leo Freundlich). Тако је од последње Гланице доспела до данашње албанске Ђанице. На аустријској мапи са почетка 20. века уписана је као Janicа, а у загради Glenicaса упитником, што значи да су познавали Пукевилову мапу и питали се да ли је то та река. Сматрамо веродостојним грчке записе јер они нису могли измислити српски топоним. Кад је у Главеници нестало Срба, Арбанаси су временом скратили хидроним и на крају га потпуно изобличили. Хидроним је вероватно настао по неком рељефном облику, можда брду које је носило име Глава или Главица. Главица је чест назив брда у српској ономастици.

Замисли, ти се створиш на почетку спирале

И погледаш у небеса горе,

Шта те чека на твом путу одуховљења

И за шта твоја свест треба да се боре­?

 .

Кренеш путем, живиш полако

Из прикрајка смрт те чека.

Али умире само тело, а душа наставља

Свој развој, да себи нађе лека.

 .

После неког времена, дају ти ново тело

Ти погледаш горе завојницу опет,

И видиш да си се померио одскочио,

Кренуо на горе у нови заплет.

 .

Онда те опет смрт изненади и одузме тело,

Ти опет идеш у нови свет и делаш.

А онда ти наново нађу ново живо одело,

Па опет растеш и растеш.

 .

И тако, спирала је вечна и стално расте,

Ти по њој корачаш смело,

Јер знаш да твој развој иде кроз живот

И зато чувај и негуј свако своје тело. САДА

.

Где је доброта побегла од људи,

Правда се сакрила испод седам мора,

Слобода лебди негде високо.

Може ли реалност бити још гора?

 .

Човеци тумарају у мрклом мраку,

Духовници ни свећу да упале,

Здухаћи дигли руке од свега,

Само греси, ко звери, на сваког навале.

 .

Задаци и обавезе су претешки,

Копрцамо се у сопственом незнању,

Ноћу бежимо у лепе снове,

Посрћемо у греху, дању.

Ти, са великим ожиљком испод ока,

са пен..ом твориш крст,

надобудна си искричава таштина

прелепог старца –

имао те је на свети пост.

У гласу ти се исписује достојанство

прерано отишлих,

а живост и даље подрхтава пред клонућем.

Заклињеш се пречесто велечасностима

кад их замишљаш тако саме испод воде.

У глад твоје путености

забио се мирис мудраца

и дала си сваком да те прочита из длана

пошто су се решили твог става

као добродела.

Ти са главом коју сакрива превише косе

загребала си по површини и ретора

само да би ти домороци седели у крилу

и звали те бојама које не знају.

Схватила си као свака стара Аулетрида

да и оном овенчаном крају фруле

последњи је тон.

Небо је плаво али и није тако плаво

кад зађеш у њега,

земља је црна али и неје тако црна

кад се настаниш у њој.

.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

Обрађивање азбучних слова кроз поређење са астролошким знацима започећу са словом Д које у азбуци носи пун назив ДОБРО. Слово Добро се у календарском колу налази мало пре пролећне равнодневнице, дакле на хоризонтали календарског крста, на граници земље и неба односно хладне и топле половине године или границе ноћи и дана. То је календарска позиција која одговара знаку Риба.

Знак Риба је 12-и и последњи знак зодијачког круга и он сажима сва искуства предходних знакова. Карактерише га колективно несвесно, саосећање, интуитивност, жртвовање за друге, затворени простори (12. кућа), сањарење и уметничка занесеност (Нептун). Као последњи стадијум зодијачког круга, Рибе су знак из којег се рађа ново коло живота, предстадијум новог круга у којем се спајају искуства проживљеног и потенцијал онога што ће се тек живети. Стога је сасвим оправдано почети астролошко азбучни круг са словом Добрим и знаком Риба.

У феничанском писму, слово Д носи назив Далет (изворно дл) и носи значење врата (двери, door). Иако позицију Добра и Риба можемо посматрати као врата између два пола године (ноћи и дана) или врата кроз која улазимо у нови зодијачки круг, постоје назнаке да је ово слово још раније имало и другачије значење. Званични став науке је да је феничански алфабет настао од египатских хијероглифа. У прилог овој теорији стоји прото синајско (или прото хананско) писмо пронађено у Египту (полуострво Синај) датовано на око 1500 г. пне. које представља најстарију признату верзију феничанског писма (називано и палеофеничанско или палеохебрејско писмо). Слова овог алфабета имају нешто сложенији облик – представљају прелазну фазу између алфабета и хијероглифа. Међу овим натписима наилазимо и на знак рибе који званична наука посматра као другу верзију слова Далет, настало, како наука тврди, по угледу на египатски хијероглиф рибе. На хебрејском риба гласи даг што се узима као предпостављени назив древне верзије потоњег слова Далет.

Све ово не би било ништа посебно значајно да не знамо да се у календарском колу азбуке слово Добро налази управо на месту зодијачког знака Риба. Да ли је древно слово Д, претеча феничанског Далет и српског Добро, заправо симбол рибе?

Когнат хебрејског даг у значењу рибе налазимо у српском називу за шкољке – дагње. Још један когнат проналазимо у немачком језику као старогерманско dagaz или савремено tag у значењу дана. Какве везе дан има са рибом?

Санскртско даану ( दानु )значи кап росе, течност, кишу али и ветар и ваздух. Ова реч се налази у Авести у значењу реке. Овај корен је присутан у именима четири словенске реке: Дунав (Данов?), Дон, Дњепар, Дњестар. Каква је веза између воде (ваздуха) и дана? Дан карактерише плава боја неба а плава боја неба је одраз плавих вода (плава од пливати, пловити, поплавити, плутати). И у Постању је описано да је свет настао раздвајањем вода (мора) од вода (небо). Хебрејски термин за небеса гласи шамајим и буквално значи небеске воде (мајим значи воде). Дакле небо које осветљава дан је у свести наших предака схваћено као течно, као „горња“ вода (вода је пра-твар – сва материја неовисно од своје густине таласа – вибрира, стога елементи и носе исти језички корен у нашем језику као вотр, ветр, ватр, рт, етр). Позиција слова Добро, као и знака Рибе у календарском колу је време буђења пролећа у години и време зоре, буђења дана. Светлост дана открива плаву боју неба као и плаву боју мора. Дан означава плаветнило неба (горње воде) као и ваздух и ветар, елементе неба (даану – дунути, вотр и ветр). У истом значењу је и немачко tag (дагаз) у вези са водом – рибом. Дан као потврдни чин природе (насупрот ноћи, ношти, ништа) у етимолошкој је вези са потврдном речицом да (насупрот не) као и глаголом дати (дај, давај, дажд – што носи значење и кише, росе). Већ сам писао о томе да слова Д и Н стоје насупрот једна другом у календарском колу. Добро стоји пред излазак дана а Наш стоји на заласку дана пред почетак ноћи.

Свему реченом можемо додати и то да се руна старијег футрка која означава глас „д“ зове управо Дагаз (дан – зора). Дагаз стоји на крају рунског низа и представља крај једног кола и рођење новог баш као и знак Рибa. Руну Дагаз чине два троугла окренута један ка другом и симболизује бесконачност, просветљење, почетак и крај, ново рођење. Дагаз симболизује и вечно трајање живота, његов ток што је такође и својство вода које вечно теку. Дакле ова руна је и графички блиска Добру и Далет (троугао). Када би само мало померили средиште сусрета два троугла на страну (на тачку златног пресека), тако да они по величини не буду симетрични добили би симбол рибе где би већи троугао симболизовао тело рибе а мањи њен реп. То би управо био облик палеофеничанског слова Даг.

Знамо да су слова мењала свој положај и облик кроз време. Слова феничанског писма стоје окренута хоризонтално у односу на слова савремених писама. Пре 1000 г. пне слова су се уписивала окренута вертикално али обрнуто у односу на савремена писма (ово може бити назнака да су се слова заправо записивала у кружницу календара због чега су се временом „окретала“ ). Прото синајско Далет има изглед обрнутог Д дакле хоризонтална црта и полукруг испод ње. Имајући у виду календарску позицију азбучног Д, изглед прото синајског Далет можемо схватити као представу доњег полукруга календара или Сунца тик испод хоризонта. С друге стране српско Д може представљати Сунце које провирује изнад хоризонта у зору дана (горњи полукруг календара чије време најављује Добро). Ако претпоставимо порекло азбучног календара из околополарне пра цивилизације, време слова Добро пада у време почетка поларног дана када Сунце после дуге поларне ноћи најзад провирује иза хоризонта доносећи дуго чекано светло. Након слова Добро иде слово Живот које симболизује младо, пролећно Сунце (његове зраке) и стога одговара знаку Овна (Јарило – Жарило). Занимљиво је да након руне Дагаз рунски низ започиње са рунама Феху (стока, стадо) и Урус (бик) које би могле одговарати зодијачким знаковима Овна и Бика (Феху носи и значење блага што се и у нашем народу међу сточарима односи на стоку, најчешће на овце).

Све ово не значи да је изворно слово Д имало и другачије значење, односно да је савремени облик (и идеја) у неком тренутку заменио стари симбол рибе или чак да је савремени облик потекао од изобличеног симбола рибе. Постоље слова Д могло би бити изобличен рибљи реп док би троугао могао бити рибље тело. Облик руне Дагаз указује да је и тако нешто могуће. Слово Д се налази у речима којим описујемо дубину (dig, deep, down – доле) што је својство воде, а по дубини носи име и риба делфин (длбин, дупин, делфин).

Геометријски симбол рибе чини пљосната елипса. Исцртавањем продужетка елипсе добијамо рибљи реп који симболизује бескончност – продужетком линија рибљег репа добили би нови симбол рибе и тако би могли у бескрај („риба риби гризе реп“) – видети слику. Вода је бесконачна и она вечно тече, таласа као и сам живот. Риба је био симбол раних хришћана – хришћанство се појављује почетком доба Риба (апостоли су „рибари“). Саму суштину православног хришћанства могли би да опишемо једном речју као ДОБРО. Симбол рибе усправљен вертикално означава и женски полни орган, такозвана „врата народа“ (далет – двери). У народном језику користимо израз „рибица“. Вишеструки низ „риба“ графички нам приказује спирале које изгледају као ДНК. Скелет ДНК има попречне ланце који изгледају као рибља ребра па су стога и ребро и риба у етимилошкој вези (и реч добро садржи исте гласове/слова – ДоБРо). Тачка спајања две црте на рибљој елипси је моменат сусрета – зачећа – рођења. Потом се црте раздвајају као два пола (мушко и женско) – људско биће се рађа као полно (мушко или женско) и сазрева као појединац док га његова природа „савија“ ка супротном полу како би се поново сјединили (црте се поново спајају) при чему долази до рођења новог живота. Риба стога симболизује и продужетак рода – бескрајно коло рађања (и умирања). Из воде настаје Живот, наредно слово у азбучном низу.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 43ћи наставак)

Навече, кад месец небом закорачи

И звезде затрепере својим сјајем

Моја љубав обуче боје ноћи,

И крене ти у загрљај,

 И не хода, но, у сусрет, ти трчи!

И у трену прође многе градове,

Вароши, села, засеоке!

Реке прескочи ко потоке,

А планинске врхове високе,

Стопалима тек дирне!

Ни ветар ивањски је не чује,

Када га на путу свом, помилује!

И сви становници шума

У трену застану, и заћуте,

Да погледима је поздраве, и отпрате,

А сва језера утихну своје воде,

Отворе очи, и у одсјају ноћи,

Запевају песму писану у вечности!

А кад стигне теби,

Затрепере јој златни у коси цветови,

И небо љубави се обуче

Многобојним искрама нежности!

Окрени точак звезданог неба ноћас за мене,

богиша једна под плавим сводом за тебе вене…

Ал како вене, тако и цвета свакога лета,

и мирис шири, пркоси Сунцу… Призива кишу!

.

А, када бели облак се смрачи и гром огласи,

латице њене весело тада свежину дишу…

Олуја снажна кида све травке, богишу чува,

она сва дрхти, стрпљиво чека… Kорен јој жедан!

.

Окрени точак звезданог неба, муња нек сева

и моја душа весела биће, песму да певам…

Ал како певам, тако и грца у мени суза,

спаја се сетно с небеским даждом… Kорен мог срца!

.

И све се врти, и све се свеже у круг живљења,

векови тутње кроз постојање, ново рођење…

Сачувај једну грану живота кад теби кренем,

и одjек силни што ватру створи… Знаш да те волим!