Навече, кад месец небом закорачи

И звезде затрепере својим сјајем

Моја љубав обуче боје ноћи,

И крене ти у загрљај,

 И не хода, но, у сусрет, ти трчи!

И у трену прође многе градове,

Вароши, села, засеоке!

Реке прескочи ко потоке,

А планинске врхове високе,

Стопалима тек дирне!

Ни ветар ивањски је не чује,

Када га на путу свом, помилује!

И сви становници шума

У трену застану, и заћуте,

Да погледима је поздраве, и отпрате,

А сва језера утихну своје воде,

Отворе очи, и у одсјају ноћи,

Запевају песму писану у вечности!

А кад стигне теби,

Затрепере јој златни у коси цветови,

И небо љубави се обуче

Многобојним искрама нежности!