О, свете

не могу те волети

ни твоје небо сиво, ни ветрове

не могу снатрити у овој тами

јер моје очи су влажне и горке

.

О, свете

громовита птицо

на крилима носиш велике олује

из твога ока севају муње

.

О, свете

грабљиви дугог врата

у кљуну остриш отровне зубе

безочно кидаш зачеће живота,

невиност и убоге људе

Самоћа не одолијева

мразним замкама

и блатњавима говорима

умишљених и раскалашених људи.

.

Самоћа је зрела и јасна.

.

Самоћа је награда

и круна смирења.

.

Самоћа је молитвена.

На звезданом камену стојим!

Безкрај пута  предамном!

Од искони њим корачам,

Световима снима виђеним!

.

Сводзлатосјајни надамном

Светли треном садањим!

Душу мајчину и очеву хајдучку миришем!

Твоју љубавчинитељку испијам!

Лирски записи -2013. година

.

Предања свих древних народа, све митологије, све религије, сва тајна учења, као и сва скривена знања свих великих посвећеника кроз векове, говоре, и сведоче, о двема расама људи, између којих се води вечити рат на Мајци Земљи.

Овде, на самом почетку, морамо нешто суштаствено да разјаснимо. Те две основне, и опречне, расе о којима говоримо, нису разлучене, раздељене и издвојене у Простор-Времену; напротив, оне се међусобно преплићу и прожимају и на физичкој равни. Између тих двеју раса је однос, отприлике (а што у свету дрвета и биљака лакше уочавамо!), као однос између племенитог дрвета (рецимо да је то бор!) и биљке паразита, биљке пузавице (рецимо да је то имела!) која се увија и обавија око племенитог дрвета. Однос између бора и имеле је веома загонетан и тајинствен. Јесте да имела (споља гледано!) сиса сокове и енергију бора, али једним погледом изнутра (из унутарњег бића!) схватићемо да имела истовремено и узварћа бору, штитећи га од неких других, можда, још опаснијих паразита!

Значи, те се две људске расе прожимају и преплићу, не само унутар земаљских раса (бела, жута, црвена и црна), већ и унутар једног те истог народа, унутар једног те истог племена, па, штавише, и унутар једне те исте породице; мада је унутар породице то, уистини, најређа појава, али, дешава се и то!

Постоји, дакле, раса Синова Светлости и раса Синова Таме; раса Словесних, божанских бића, али, упоредо са овом расом, и раса Рептилије, илити, раса Бесловесних, Мрачних, односно, ариманских, демонских бића.

Свака од ових, у самоме суштаству својему,  противуречних, опречних раса, има свој од Створитеља им додељен задатак; свеједно што се у први мах чини, да једна раса дејствује за Створитеља, а да друга дејствује против Створитеља!

Обе расе раде за једну те исту Божанску Замисао: на вечноме рату између ових двеју опречних раса, остварује се духовно узрастање Мајке Земље, као и свих бића што на њој обитавају, али и духовно узрастање звезданих јата, сунаца, планета и иних светова, појавних и непојавних.

Кроз многе векове, постојала је уравнотеженост снага између ових двеју раса – уравнотеженост између Светлости и Таме, Љубави и Мржње, Добра и Зла, Лепог и Ружног, тако да се, у тим минулим вековима, одвијало уједначено и складно духовно узрастање, без жешћих трвења и без развојних ломова и скокова.

Од пре једнога столећа, та равнотежа унутар раса, али и између самих раса, почела је да се нарушава (а са убрзањем космичког времена и само нарушавање равнотеже је све убрзаније и драматичније!), на штету Звездане илити Божанске расе.

Песнички речено, Словесна раса је надвладана од Рептилије; Словесна раса је почела убрзано да слаби, и да се повлачи унутар себе, док је раса Рептилије нагло почела да нараста и јача, те да се распростире по свету.

Сада смо на месту, на ступњу (а то је тачка у Бићу Времена, у Бићу Простор-Времена), када нам се чини да је Светлост у свету згаснула, и да су Љубав, Доброта и Лепота сасма ишчилеле из света, или, напросто, посве ишчупане из корена.

Онај ко посматра свет, и догађања у свету, својим духовним видом, запазиће (или је већ запазио и освестио!), да Зло у свету све више буја, и шири се убрзано, док је на другој страни, Доброта постала неприметна, скоро невидљива, као да је у свету нигде више и нема!

Човеку, словесном и освешћеном, све теже бива у свету, и међу ближњима својим; некада му се учини да је посве усамљен, да никога својега нема нигде –

 диљем и широм земаљскога шара!

Предоређен да чини Љубав и Доброту, он истовремено осећа и запажа, да иза тих остварених дела Љубави и Доброте, нема више божанског повратног дејства; те све више губи смисао чињења, док, истовремено, и све уморнијим, све изнуренијим, све слабијим (како духовно и душевно, тако и телесно) бива.

Просто речено, има тренутака када такав човек (свикао и иначе да чини за Истину и Светлост, за Љубав и Доброту), једноставно пожели да одустане од даљег чињења (да дигне руке од свега!), јер му се открива да је све то што ради, без сврхе и смисла, да је све узалудно и бесловесно попут писања по води!

На овоме ћу месту прекинути писање, будући да и сам, заједно са вама, кроза све то пролазим; а не бих желео да вам пишем о ономе што још увек опажам, појимам, схватам и освешћујем!

Шта нас све чека у времену долазећем – пратићемо и освешћивати!

Важно је да будемо сабрани, усредсређени, ужижени и усаображени са Језгром Божанског Духа Стварања!

Ја сам дошао до познања (мада невољно о томе говорим!), да је у овоме времену веома слаба, како духовно тако и физички ( а слаба је зато што је малобројна!) раса Синова Светлости, раса Словесних: ВедСрба, Хиперборејаца, Стриборијана, КолоВена, Аријеваца, Сапијенса.

Без помоћи из Виших Духовних Светова (слутим и предосећам!), Божанска раса, Овде и Сада, на Мајци Земљи, неће моћи сама да се избори у пресудном рату противу Тартарске Рептилије.

.

МОРАШ ДА СЕ БОРИШ!
(Праискона песма ведсрбског песника-ратника)

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
а поражен бити се не смеш!
Мораш да бориш,
а предати се не смеш!
Мораш да се бориш,
а погинути не смеш!

Тебе су Богови изабрали,
да се без предаха бориш –
за Племе,
за Породицу,
за Род.

Да се бориш за Светлост,
за Истину,
за Правду,
за Живот у Вечности!

Ти ни трена једног не смеш
посумњати у Порекло своје,
у Богове своје,
у Божанство своје.

Ти си Један и Једини,
не само у свету овоме,
већ у свим знаним
и незнаним
световима иним.

Један и Једини,
и Непоновљив.

Мораш да се бориш,
и мораш да истрајеш!
Мораш да се бориш,
и мораш да надјачаш!
Мораш да се бориш,
и мораш да победиш!

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
јер си Сварогом Свебохом
изабран –
да се вечно
бориш!

Нека снага Божје Љубави

пронађе пут до твога срца,

нека из њега избрише

све немире и све страхове,

нека Светлост Божјих очију

осветли стазе по којима корачаш

па када се ускоро

поново сретнемо

нека то буде сусрет два бића

која су, лутајући светом од молитве,

пронашла Љубав.

Док вртим сталак винске чаше

а вино чашу вртложно лиже

сетим се лепе младости наше

кад је и срећа била нам ближе.

.

Црно ми вино сећање црта.

Нижу се стаклом вински одрази.

Светлопис прави из винског обрта

моћно осликан на чаше подлози.

.

Магија винска буди памћење

по благослову божије милости.

У трену нестаје винско сећање

ко трен што однесе и сан младости.

.

Винске драгости дух ми омладе

шареном лажом враћене младости.

На трен ми се ова радост даде

у дару благе винске пјаности.

Моје кише већ су лиле

пре копања баште вад.

Џаба све те лепе кате

кад изџикља пепелнице хлад.

.

Нит раоник, нити грабље…

Само косе наоштрене

лепoj кати могу да сасеку

ружан коров међ корење.

.

Ја ћу дотад оком лити,

да убрзам раста бој.

Лепу кату да окитим

са шебојем, милом јој.

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар

И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена

Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену

Он зна да много захвата из мозга када ради рукама

И не жели да угледава себе на високом таласу зла

.

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота

Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга

Строго и будно пази да не буде навучен на сенке

Тежи да пренесе свима дубок увид – мир унутарњи

Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

.

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи

Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници

Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног

Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави

Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку

.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу

Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком

Овај простор чисти екран његове унутарње визије

Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца

Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Човек од уздаха протерује топлину

ноћи из набора јоргана

осећа оштрицу плача

на образу, проклиње

мирис мемле, есенцију снова

грби се, савија, ко зна због чега…

.

Рукама од седам тона граби

зрна преосталог воћа

после вишегодишњег пира

не очекујући више сласт

  -тек упијач за чежњу-

 без свести о витештву

уморни витез

уморног погледа…

То жеља из њега избија

чежња продубљена самоћом

минулих еона…

.

Жртва сопствене немоћи

да проникне у тајну опроста

да се сили супростави мишљу

са трагом бакље на челу

беспомоћан и слаб

пружа руке према кори брезе-

гране се повијају, њишу и заплићу…

хипнотисан тоне у сан…

.

Удахнувши блистање ластиног лета

исправи се намах

после времена дуга

-дотад погрбљен, свинут-

и стресавши се само

одмахну руком као тужни

светац са крста тек скинут…

.

Осети још само млаки дах

и мрморење сетно крај ува:

то му траве певају успаванку ветра

и земља дише за врат…

.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

вид се гаси пут путују душе

преврће се и мртво и живо

на трпези филети од скуше

пост је тече ракија и пиво

.

весело је код Срба на даћи

грло мора добро да се кваси

или ћеш се или нећеш снаћи

порција ти следи ко год да си

.

куцавица слепила се жила

чини ти се шарена је лажа

да је икад ишта изнедрила

.

не умишљај да те ко опажа

јаловина цеди те и сише

исчезло је што живи и дише

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“