СавршенаСуштина

П У Т  У  С Р Е Д И Ш Т Е

С Р Ц А

У

Н И Ш Т А

7

На пут крећемо по већем од незамисливо великог мрака, по бескрајном мраку.

8

Сви несвесно знамо каквим смо мраком окружени и бојимо се шта све из толиког мрака може искочити а знамо и то да из мрака не искаче ништа добро.

Сви се мање-више кријемо, лажемо,сумњамо и повијамo.

Време је да се исправимо и откријемо јер је по Божјем плану време да се сретнемо са Свезнањем које може обасјати сав мрак ма колико велики био.

Слободно исправите леђа и рамена, слободно одбаците лаж и сумњу, коначно сте слободни да се покажете јер управо читате књигу која је

место сусрета са Свезнањем.

Кобајаги

9

Ја причам онако како чујем од ближњих

изражавајући оно што чујем од Суштине.

Не причам празну причу већ причу пуну Ничега.

Ти сабереш пажњу и наоштриш уши,

добро их наоштриш па ставиш леву руку на лево уво

а десну на десно и кажеш причај ми.

И ја ти причам, да не верујеш причу

која се прича само ако верујеш.

Причам ти причу која је можда бајка а можда и није

јер има нешто што ниједна бајка нема.

10

КОБАЈАГИ БАЈКА

Седим у фотељи као цар било да сам сам или у друштву.

Сви су мање-више у бригама и страху а само један уопште нема брига нити има страха.

Е тај један је цар.

Седим без брига и страха, јер не гледам кроз своју памет већ гледам кроз Свезнање Суштине.

Када гледаш кроз Суштину не можеш видети другог,

све је једно и један си.

Е тај један је цар.

Сви су мање-више узнемирени.

Неки су очајни и немају воље да се бране, неки су спремни на борбу до смрти а неки су прешли на страну непријатеља.

Све три акције су уствари реакције на узнемиреност.

Ја нисам узнемирен јер имам потпуно поверење у Свемогућег.

Ја сам цар али не од овога света.

Вера у Суштину се претвара у знање али не било које знање већ Свезнање Суштине, једно врло посебно знање које има нешто што ниједно друго нема.

Ово знање претвара Веру у Потпуно Поверење, а то је услов

11

Љубави.

Ја волим Суштину.

Мој живот није мој живот ако се не базира на нашем животу а наш живот почиње љубављу према Суштини.

Узнемиреност је знак непостојања ни Вере нити Поверења у Свемогућег а како бити узнемирен поред неког ко је свемогућ, ало, тај неко може све, нема ограничења а притом је и наш Отац Небески.

Седим као цар јер седим са Свемогућим у Свемогућем.

„Ја сам у Оцу и Отац је у мени.“

Добро, нисам још у Оцу али сам на путу кући која је у Свемогућем.

„Блудни син се враћа кући.“

Кобајаги

12

Почнимо причу, тако нам Бог помогао…

…Био један цар који је само гледао и ако ти будеш само гледао видећеш шта је видео…

13

… једну посебну књигу…

…књигу савршене хармоније.

Да видимо где би било најзгодније да прочиташ ову књигу, можда на највишем врху Хималаја, на крову света. Овде се не чује нити осећа бука света и не може нико да ти смета, ако неко и наврати имаћеш прилику само да му махнеш јер је принуђен да се брзо врати одакле је дошао. Бићеш овде у загрљају Суштине и олујни ветар ћеш осећати као дубоки мир, а недостатак кисеоника и хладноћу уопште нећеш осећати, осећаћеш Творца.

Дакле, на врху си Хималаја и узимаш књигу кроз коју ти причам чудесну причу Суштине.

14

-У част писцу рођеном на данашњи дан-

Оно што је најљепше на дубокој и искреној љубави на којој је све лијепо, то је да у односу према ономе кога волимо, ниједна наша мана не долази до израза.

Много шта што је зло у нама ишчезава, а оно што је добро устостручује се.“

Не плачи !

Једном, а доживећеш то доба,

Ходаће Земљом  радосни људи,

Говор ће им бити љубавни,

А шапат од ветра јачи!

..

Једном, а доживећеш то доба,

Ходаће Земљом звери

Без страха од људи.

И разумеће  песме птица,

И важност лептировог праха,

И потока и река хуј!

..

Једном, а доживећеш то доба,

Садиће људи дрвеће бројно,

И разумеће сваку његову реч!

Не плачи!

Сећам се

Како смо

Љубав водили

.

И да сам се

Као ватра

На њега бацала

.

Била му

И робиња

И богиња

.

Док ме мамио

Излуђивао

.

Смејала се

Као луда

И кишницом

Снова

Умивала га

.

Док ми је ноћ

Из очију вадио

А срце које је

У далеке ћутње

Отишло

Капима утехе

Враћао

.

Свега се сећам

Имена његовог

Никако да се сетим

ПРИРУЧНИК ЗА

СВЕ И СВАШТА

.

МА ЈАШТА

.

ОВАЈ ЛИСТ НЕ ПРИПАДА ОВОЈ КЊИЗИ,

ОВДЕ СЕ СЛУЧАЈНО ЗАКАЧИО.

1

Сажетак сажете приче о свему и свачему која погађа у центар мете а центар њене мете је све.

Погађајући у центар не промашује ништа а Ништа је и најважнији део ове приче.

Ова прича не прелази границе игре која има нешто што ниједна друга игра нема и не препоручује се деци која нису одрасла.

Кроки насликан речима:

Човек је избачен из Божанског света у змијски свет где је одмах био раскомадан на људе који су само могли да сакупљају негативна искуства. Избачен је из света у коме влада закон једности у свет у коме влада закон мноштва.

Какву-такву целовитост је сачувао ослањајући се на род и сећајући се праотаца.

Међутим све је по Божјем плану па и ово, избачен је из Суштине да би освестио Суштину у себи.

Оставши без Суштине људи су остали без свог живота јер је Суштина извор нашег живота. Нашавши се у змијском свету, свету ствари и слика Бића, одмах су добили замену за њихов

2

живот, добили су цивилизацију која је сада била извор живота за њих. Цивилизација није за човека нити је од човека.

Све што није за човека за људе је отров који изазива зависност и од њих прави наркомане.

Оно што није за човека је грех јер слаби људе.

Цивилизација је мноштво разапетих мрежа којима се лове лабудови и претварају у пачиће, а од лабуда може испасти само „ружно паче“.

За живот у змијском свету људи су добили додатну опрему, развио се кукољ.

Кукољ је превладао и наши Небески Родитељи шаљу Христа да раздвоји жито од кукоља.

Он је освестио Суштину у себи и захваљујући томе могао је оно што људи нису, преузео је све грехе света на себе.

Људе је ослободио кукоља али га није искоренио ради притиска који је неопходан за буђење.

Код другог Христовог доласка „кукољ се у пећ баца“.

Христ је отишао до краја, до крајњих тачака, прешавши границе цивилизације, открио тајну крајњих тачака и рекао:

„Ја сам победио свет“. ( свет или цивилизација)

У крајњим тачкама свако се лако ослобађа зависности и може се урачунати у излечене зависнике од цивилизације.

3

Свако ко живи на селу опажа колико се лакше живи у граду и многи беже у град. Они који остају помишљају да су закопани у селу а да живот пролази мимо њих.

Живот је антиматерија, уноси лакоћу у материју, а у граду се покреће много више живота него на селу, али када се нађу у граду више га не могу напустити иако виде да ту пропадају.

Пропадају а све им се чини да напредују.

То је општа и тиме сакривена наркоманија, јер то није живот за човека.

Све фазе кроз које је прошло човечанство током хиљада година, сваки појединац прође у скраћеној верзији до педесетих година свога живота и до тада су људи гурани кроз живот по матрици човечанства а од тада живот каже видео си како треба па хајде сада сам и уместо гурања нека те води свест. Људи обично нису гледали како се живи већ су углавном гледали како да зараде и потроше новац и почну да шлајфују у месту и то називамо старост. Смрт тада дође да омогући нови почетак, враћа у први разред, претвара старца у дете.

4

Они који хоће да живе, хоће да наставе свесно, почињу у истом животу, без помоћи смрти, почињу од детета али као одрасла деца.

„Ако не будете као деца нећете ући у Царство Небеско.“

На том путу се не можемо изгубити ако знамо пратити трагове јер је Христ њиме већ прошао. Али то није само свесно пролажење путем којим се човечанство хиљадама година пробијало, то има и један потпуно нови моменат за који човечанство никада није знало. Уз тајну крајњих тачака, освешћене Суштине у себи, овај пут задржава границе али му се придодаје и неограниченост, праху се додаје дах.

На крају свог пута, приликом првог доласка, Христ је рекао:

„ Немојте жалити што ја одлазим јер када не бих отишао не бих вам послао Утешитеља (Светог Духа) да вас свему научи.“

Утешитељ нам предаје Свезнање које је у сваком погледу утешно за све јер изражава Савршену Хармонију.

Са овим Знањем нисмо више на путу већ на линији.

То како је его који не зна препустио управљање егу који зна, како смо добили прилику да будемо оно што треба да будемо а до чега не бисмо дошли ни за милион година размишљања и медитирања,

5

како имамо прилику да изађемо из затвора коју нема ни „кнез овога света“, шта постајемо на крају одрастања одраслог детета, шта је унутрашња страна путовања, исхране и светлости, остаје да се види у виду сажете приче која следи.

6

*

В.П: У неколико наредних наставака СЖ ће објављивати врло интересантну духовну поему Момчила Игића – СавршенаСуштина.

Живот већине људи планете Мидгард Земља

Говорим о свакодневном распећу од Правила

Наличи на дечју игру коју смо весело играли

У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

.

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!

Свакодневница сива чека ко војник на стражи

Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!

А дани иду слични као једнојајчани близанци

.

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим

Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!

И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!

И она – разапета тражи речи да мене подигне

.

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника

Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати

Враћамо се предвече уморни од посла и газде

Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

.

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму

Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха

И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут

Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

.

У нашим душама нешто је препукло излетело

Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева

Спремно крећемо на другу страну воде и ватре

Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Поред мене река трабуни и спава

Уљуљана позним тичијим цвркутом.

Ноћ уза ме ступа и свиленим скутом

Сјајне капље руни са процвалих трава.

.

Како топло шуми њен краљевски вео

Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ,

И запиње лако за гране дрветâ

И мак црвен што се по стазама сплео.

.

Како ли ме грли и целује мило!

Кô на дажди класје, кô различак плави,

Ја дршћем уз њеног срца топло било.

.

Све тако, крај реке, греје ме и крепи,

А кад бела зора с песмама се јави,

Кући носим пуну прегршт звезда лепи’.

Од срца срцу реч је потекла

немуштим језиком емоције.

Таласом светлосног невидела.

Нечујним оречењем Астралије.

..

Слаткопојно осијање речи

пецкави трепет зажацка у мени

па пламно букну у слике речи

којим свест моју својом замени.

.

Молих се некад Оцу светлосном

да моја мисао даром потекне:

Да читам мисао брату вољеном

и моја у братску да се прометне.

.

Умом се слио дар љубави

будећи разум срца мога.

Од једносмерја дух се избави

и видех мишљу што тече кроз Бога.

.

Оваплотило се неразделно.

У бајци живота немогуће.

Стварност Истине осија будно.

У Духу светом нарастајуће.

Могао си остати заштићен грбом,
што сажима непомрачну славу племства,
уживати вечност над књижарским гробом
митова и вера, уз научна јемства…

.

Ти пак јуриш пустињом зла што се шири,
насупрот стихија доба пропадања.
Гоне у теби демона, кажу  жбири,
а нишане твоје  сунце усправљања.

.

Ти доносиш свом народу животни дах    
од искона, да га снажи под опсадом
сила незаситих и нанесе им крах,
наоружан божанском  вољом и надом. 

.

Кажу да си  близу,  све су краћи дани,
достојна претка бори се твоја раса,
опет Крајишници, борци изабрани
у бој ступају пут европског спаса…

Љубав не може да се зна.

Љубав може само да се живи!

Никакво знање о љубави,

не може да роди љубав.

Једино осећање и живљење љубави –

рађа све љубави!

Разлика између живљења љубави,

и знања о љубави,

већа је него

између Неба и Земље.