Јаје је симбол рађања новог живота – али није само симбол већ је заиста и структура из које настаје живот – сав органски живот настаје из јајета (јајних ћелија, семена). У предању многих традиција, свет је настао из пра-космичког јајета.  Једноставна структура јајета носи у себи структуру читавог животварног Универзума – образ Творевине (све је садржано у свему – целина осликава свој одраз у својој најситнијој честици).  Реч јаје у пра облику носи облик *аie (или ае) које се именима азбучних слова чита Аз Ест – Ја Јесте или у првом лицу Ја Јесам. Занимљиво је и што енглески облик за јаје – egg стоји у вези са личном заменицом „ја“ у латинском и грчком – ego . Званична етимологија енглеско egg повезује са протогерманским *ajja и протоиндоевропским *awyo (аујо) што нас опет доводи до словенског јаје. Реч јаје је у етимолошкој вези са речи око као енглеско еye или семитско ајин. Око, ого, его, ег. И јаје и око имају сличну геометријску структуру: зеницу – жуманце, беоњачу – беланце и кружни облик – О. Жива бића које отликује свест душе имају очи – и око и јаје осликавају структуру света – Свемира. Вид (светлост) је трећа категорија животварне енергије која је у азбуци записана као свест (Аз), звук (Буки) и светолст (Види). Да видимо о чему нас структура јајета учи.  У Творевини је све сферично (кружно, обло) што је најочигледније при посматрању небеских тела. Јаје стога испрва можемо упоредити са Сунчевим системом или оним његовим делом који посматрамо са Земље – дакле са видљивим небом. Само жуманце ту јасно представља Сунце које такође видимо у жутој боји. Беланце представља сунчеву светлост (светлост је бела – из беле светлости произилазе све боје) која се у природи одражава као све боје сунчевог спектра али на небу као плава (одраз мора).  Карлос Кастанеда који нам у својим књигама преноси учење свог врача/шамана Дон Хуана, говори да на енергетском плану људска бића изгледају као светлосни мехурови јајастог облика. Реч је о аури – енергетском омотачу човековог тела које је јајастог облика. Астролошки симбол за Сунце представља исту идеју: средиште (Сунце) и омотач (планете) представљени као круг са тачком у средишту. Дакле поново видимо исти концепт: срж која је извор енергије и омотач састављен од еманација које одашиље извор. Ова два свеприсутна начела, (у јајету испољена као жуманце и беланце) можемо свести на првобитно (условно речено) мушко и женско начело Свевишњег Творца. Мушко је увек у средишту (ватра), оно је изравни наследник Творца, а женско је простор који описује домет енергије (свести) мушког начела обмотано око њега (вода). Другачије речено: мушко начело увек продире кроз женско – налази се у његовом средишту (наручју, стомаку, материци, јајној ћелији, семену), или: женско начело у себи (свом средишту) увек носи мушко начело (као мајка дете). Најзад они су: Дух (суштина) и Тело (простор/омотач – природа – личност) који се испољавају кроз све размере садржане једна у другој попут руских лутки бабушки.  Када живот (+) пробије опну јајета (-) он се рађа (0). Новорођенче разбија свој стари свет (јаје, семе, јајну ћелију) и рађа се у новом свету – у новом јајету – атмосфери планете Земље – Сунчевом систему. Новорођенче се налази поново у средишту свог света (жуманце) док су нове опне границе света у којем је рођен, у овом случају атмосфера планете Земље (беланце). Када живо биће умре – напусти овоживотно обличје (0) – његова суштина заправо пробија опну овог света и рађа се у другом свету. Душа се поново налази у средишту (+) а опна његовог света су (несазнатљиве) границе духовног света, света умрлих или Свемира (-).  Један принцип продире у други и у том продрању Свемир расте – стари свет умире и рађа се нови. Сва природа постоји у овом односу. Ваздух улази (продире) кроз ноздрве, храна на уста (зуби продиру у храну), утисци кроз очи и уши – губе своје претходно обличје и преображавају се у енергију која служи расту и развоју човека, док се одређена количина, такође преображена враћа извору. Док су нижа царства и елементи подређени развоју човека, човеков свет је подређен развоју духовног света, самог Свемира, Свевишњег Творца. Својим понашањем човек постаје храна духовном поредку – песмом, обредним химнама, мантрањем, појањем или самим мислима – молитвом у себи, сазрцањем – комтемплацијом или чистом присутношћу – тиховањем,  човек одашиље храну Творцу – постајући са њим једно. У крајњој линији, човек сваким својим делом одашиље одређену храну вишим или нижим неорганским бићима. Када човек изгуби своје обличје он такође постаје храна, својим бившим телом Земљи а духом духовним световима (бићима), Богу. Другачије речено човекова суштина по смрти тела добија нови телесни облик за живот унутар таквих (духовних) светова/бића. Док сва жива бића пре или касније губе своје обличје (смртна су), код човека је највише изражена вера у више идеале због којих уме да жртвује свој живот (ратови, обрачуни, одбрана вољених, спортска или саобраћајна несрећа, приврженост друштвено непожељним идејама и покретима итд) намерно или ненамерно. Дакле код човека је највише изражена вољна жртва вишем циљу – духовном поредку којем је подређено људско царство. За Небеса, душа човека који је посветио свој живот идеалима објективне правде и добра и који се суочава изазовима своје предодређености, толико да је чак спреман да свој живот и изгуби у томе, свакако је квалитетнија храна од оних појединаца који живот проводе несвесно, покоравајући се страховима, лењости, лажима и попуштајући својим слабостима.  Посматрано са становишта азбуке, структура јајета одговара појму Ја Јесам. Суштина свести је вертикала Аз – Ја (писао сам раније зашто вертикала). Дакле Ја је присутност – постајање само по себи – његова срж. Јесте је испољавање Ја у простор, у ширину, дакле обликовање тела у којем Ја Јесте. Без тела Ја је само Ја и још увек није. Ест – Јесте је хоризонтала свести – време и простор. Међусобно продиру једно у друго чинећи крст бића – укрштање вечности и пролазности – Ја Јесам. Ја је жуманце (+) , Јесте је беланце (-).  Ако узмемо у обзир положаје слова А и Е у азбучном колу године, видимо да Аз пада на почетак или дно године. За ово тумачење користим шему распореда самогласника у звезду коју видимо и у семену хоризонтално пресечене јабуке (јабука = азбука). Ако сама тачка краткодневнице одговара тишини (некрштени дани), глас А се развија са Богојављењем или Крштењем Господњим. Дакле то је присутност Духа (крштење водом). Глас Е се развија на пролеће, одприлике на средини између равнодневнице и дугодневнице а то је време Васкрса, Јариловдана. Сунчева ватра преовладава на Земљи и природа добије своје ново обличје (крштење огњем). Ест зато одговара Телу. Да је ово тумачење тачно, доказује енглески назив за Васкрс који гласи Easter. Овај назив везује се за наводно енглеско предхришћанско божанство пролећа Еостре које се помиње тек у 8.,9. веку (неки га везују за источњачку богињу плодности Иштер) али путем словенских језика и азбуке можемо да разумемо истинско порекло овог имена. Слово Ест у азбучном календару пада на време Васкрса – Истера (когнат ове речи је и исток – east јер је у питању источна, узлазна страна године). Ова реч је у вези и са глаголом устати – Сунце на пролеће устаје а овај облик је нашао своје место у грчком честитању Васкрса као Христос анести, анастаси од корена хистао – хистами у значењу устао.  Са Васкрсом Ја Јесте. Дух изнова пробија опну подземног света (зиме) – пробија површину воде и земље и извија се ка Сунцу – на ваздух, ка ватри. Вертикала Духа поново продире кроз хоризонталу Тела (равнодневнице) на свом путу до врхунца (I) обликујући пун крст године. Овај непрекидни ток продирања из воде ка ватри или завирања из ваздуха у земљу, чини крес или крст године који изнова васкрсава.  Крст Васкресе. Вистину Васкресе.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 40-ти наставак)

Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи – онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека.

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш.

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом.

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар.

Знање – из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом – вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час…

Кад спремна је сушт да чује духа глас.

Пратим сваки покрет лица

што смеју се и навлаче гримасе,

што се устежу од емоција

и беже од истине.

Посматрам их ноћу, дању, у свитање

и увек исти израз имају

напаћен и тугаљив од самих себе,

а од кога другог би били?

Крећу се, а као да не иду,

дишу, а као да им се ноздрве

не померају

причају, а као да речи те

у неповрат одлазе.

Празна лица, празан став,

огроман океан плача

што урања у поре

одавно скривених пукотина.

.

Туробне мисли су им и тешке

ко ледене стене налепљене

не дају отпора и снаге

да се помере и поруше све,

а све би било другачије

да се само један каменчић покрене.

М.М: Збирка – “Пут ка светлости“

Да дођеш, очекујем.

Умор на очи пада,

А руке пружене остају.

Где си, пожури,

Знаш да ноћ уме бити дуга

Знаш да казаљке сата док не стигнеш мирују.

Пусти глас, ветрови нека га понесу

Нек сањају  о нама шарени лептири,

Звезде љубавним зраком их покривају.

Да дођеш, очекујем.

Умор на очи пада,

А руке пружене остају.

Нису сва прескакала за скакање. Нека и обиђи.

Оставићеш кашику када се најмање надаш.

Кад те неко једном превари, криви њега, кад те

превари други пут – криви себе.

Ако не уједе главом, фебруар уједе репом.

Да му није брата марта, фебруар би и лонац за

ватром заледио.

Не мори човека бољка, него судњи час.

Не ферма га к’о врана скелеџију.

Божићни југо не траје дуго.

Ако се сам не запослиш, запослиће те ђаво.

Ако жену не запослиш, запослиће је ђаво.

Ко за женом стално иде – по трњу гази.

Кога синови хране – мери се на лакшу страну кантара.

Отегло се к’о младожењи од чорбе до купуса.

Када човек пропада – нема празника.

Мило му за паре – жао му за јаре.

Недај ми, Боже, што ми мисли мајка – већ жена.

Коњ се за здравље не пита, већ се у зубе гледа.

Није ми што ме удари, него што се навади.

Ко са децом заспи, упишан се буди.

Ко се са мекињама меша – свиње ће га појессти.

Којој домаћици комшилук запржава чорбу – ту нема

ни домаћице ни чорбе.Боље с’ миром, него с’ чиром.

Године се за капом не могу носити.

Ако зарађујеш поштено – ђаво узима пола, , а ако зарађујеш

непоштено – он узима све.

Не руши стару ћуприју док новом не пређеш на другу обалу.

Не кољи вола за драм меса.

Памет долази са годинама, али са њима и одлази.

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац, Гуча

ПРИПАДАМ ОВДЕ…

.

Људи често говоре како љубав боли, али то није истина. Губитак

боли. Одбијање боли. Самоћа боли. Љубомора боли. Зашто се не

разуме разлика у значењу између речи страст и речи пожуда? Зашто

људи мешају љубав са потребом да некога поседују? Зато што су

све те илузије лажна осећања ега који се стално бори да докаже

јединственост личности. А љубав, она није осећање, она је стање

јединства целине. Када људи схвате да је Божанска форма јединства

њихово природно стање, схватиће да је љубав једини лек за све те лажне боли, јер љубав је СВЕ.

Бог је љубав, а ми смо саставни део те целине.

Ми смо мали богови и можемо учинити СВЕ, само када смо у стању

јединства, у стању љубави. Данас сам шетао улицама Београда.

Читао сам са лица пролазника, упијао сам њихове зраке, стапао се

са свима. Тишином срца гледао сам дух града како непрекидно мази

лица шетача. Он је ту, а људи га не виде. Приметио сам да су већином

постали заробљеници себичног ума, посматрају све око себе, а заборавили

су на своје друге очи. Очи које гледају у себе, а само оне

виде СВЕ. Те очи имају моћ да виде дух Београда и дух Србије, да

из прошлости погледају будућност, а да заувек остану у садашњости.

Дивно сам се осећао шетајући Београдом. Схватио сам да нас дух

никада није напустио, мада је већина нас заборавила њега. Схватио

сам да је љубав ту, међу нама. Мало, мало нам треба да је сви

видимо. Ја је видим и радићу на томе да постане видљива свима. Зато

остајем овде, јер ми смо ЈЕДНО, а ја ПРИПАДАМ њему.

.

Зло и добро у истом лицу постоје, само у различитим временима.

Увек сам био хедониста, тако да за мене лица не постоје.

.

Ако се пробудиш несрећан, барем се обрадуј што си жив. Ако те то

не орасположи, шта ће ти онда срећа. Срећа се не привлачи снагом тела,

већ снагом духа, а снага духа се стиче кроз радост живљења.

.

Када би човек више обраћао пажњу на своје покрете а мање на

мисли, схватио би да га покрети задржавају у садашњем тренутку, а

да га мисли воде кроз време. Зато су додир, загрљај и пољубац, када

се на њих обрати пажња, најдрагоценији, да би се осетила моћ садашњег

тренутка и да би се што дужим задржавањем у њему осетила и

моћ безусловне љубави.

.

Године ме ни о чему нису научиле, а тренуци су ме научили свему

што знам, јер године ми пролазе, а тренуци остају у мени. Живим увек

сад, зато сам млад.

.

Тренутак је тако сићушан и кратак, али може бити веома узбудљив и

снажан када имаш са неким да га поделиш.

.

Вечерас сам решио да се обогатим. Ћутим.

.

Довољан ми је тренутак твог погледа да бих схватио како

бесконачност није далека, а ни вечност тако дуга.

.

Дама је особа женског пола која је у себи сјединила високе вредности

морала, образовања и елеганције са невероватном моћи

прилагођавања како би знала када и како да одговори, речима и

делом, на ниске провокације и увреде њене личности, као да је најобдаренији

изданак супротног пола. Нажалост, то је и једина њена

мана и због ње има велике проблеме на љубавном плану, јер особе

мушког пола имају вечите страхове и комплексе у вези са величином

свог међуножја. Да би дама остала дама, потребно је да настави

да иде право својим путем, газећи га ситним корацима, њишући својим

куковима, као што само она зна, поносно носећи своју величину

високо у себи и никада је не спуштајући доле.

.

Господин је особа мушког пола која је изградила лични став свога

живота који никога не угрожава, а много њих увесељава. Његова

најбоља особина јесте да га увек прати једна дама. (Можда је ово

тачно, а можда не. Не знам. Још увек учим како се гради став живота.)

.

Не брини због тога што ти суза патње бразда лице,

већ се радуј што ти божија дуга обасјава душу.

.

Свашта сам у животу учинио, а богами и нисам. Кад помислим о

свим тим учињеним и не учињеним делима, више ми недостају она

што нисам, него она што јесам. А када добро размислим о свему,

схватим да сам само још један од тркача који је размишљајући о

прошлости упао у замку мртве трке живота која се увек заврши једино

са оним што јеси, а никада са оним што ниси. Стваралаштво је лек да се

оживи живот.

.

Љубави, не растаје ми се од тебе.

Ипак, идем да спавам, а ти, лагано крени у моје снове.

.

Ја бих да спавам, али ме сан буди.

Несаница ме научила да је будност живота у сновима.

.

Мрштим се на твоју себичност.

Хајде, подели ту твоју лудост са мном.

Удвоје се лакше смешка.

.

Живот није само оно што живиш, већ и оно што ћеш доживети.

Зато немој никада срце да пензионишеш.

.

Човеку је љубав слобода, а навика ропство. Годинама нисам знао

да ли сам због тебе слободан или не, али знам да сам се навикао на

то да те лудо волим. Размишљао сам о томе, ако сам тада у ропству,

зашто онда по небу високо летим када мислим о теби и негде, у тим

висинама, налетео сам на одговор. Схватио сам да никада нећу

робовати зато што слободно волим, јер само су лудаци на земљи

везани нераскидивим ланцима за навике и они су робови, док лудаци

на небу, љубављу својом збуњенима поклањају крила. Ја сам

лудак неба који песмама о теби људима дели крила, а ти си моја

навика која ме нежним мислима везује за љубав.

.

Та твоја нежност толико ме сврби, да ми се чешка са тобом.

.

Богатство се стиче када научиш како да у животним победама

никога не купујеш и да у животним поразима себе не продајеш.

.

Тамо где си ти, тамо је светлост.

Лепо је мислити о теби.

Обасјаваш.

Склопи ми очи и не мичи се из мене.

.

Нема човека који није почашћен отровима душе званим туга, бол

и патња, али су ретки они који знају да је искрен осмех противотров и

лек за њих. Наивни ће их подозриво гледати и сажаљевати, јер мисле

да се они осмехом скривају од себе самих. А мудри, они знају да

им је осмех начин за потпуно разоткривање суштине свога бића из

срца душе. Светлост у души се проналази искреним осмехом.

.

Укроти и припитоми моју љубав за тобом. Смири ми душу, волећу

те заувек. Лице на мени може поднети гребање маске, али душа то

не може. Хоћу да волим, а љубав није за дивљака.

.

Кажеш ми да сам ти сладак. А како не бих такав био, када ме испуниш

тишином твоје љубави и прелијеш мирисом твоје душе.

.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“ (Крај)

Што се дубље копа, проверава и обрађује становиште званичне науке да Словени нису имали своју варијанту писма (алфабета) пре него што су га усвојили од Ромеја у другој половини 9. века, све више изгледа вероватније да је оно ипак добро утемељено, можда више као хипотеза на основу писаних извора и археолошких остатака писмености, али ипак врло смислена и оправдана. Док старост споменика грчке и феничанске писмености задире дубоко у миленијуме старе ере, први споменици словенске писмености (бар они од службене науке признати) појављују се тек у 10. веку нове ере.

Међутим, оно што се мора узети у обзир при обради ове теме јесу сви они предпостављени споменици словенске културе који су временом уништавани, крадени, сакривани и преправљани од стране окупатора оличеног у Римском а потом и Ромејском царству, због чега их данас немамо на располагању.

Словени су се ипак изборили за признање своје писмености у 9. веку али чак ни споменици тог доба нису сачувани (шта да причамо о времену пре тога) – најранији споменици представљају преписе из 10. и 11. века. Једини споменик древне словенске писмености јесу значења које носи Азбука и словенски, србски језик.

Грчко слово вита (βητα) које означава глас „в“ наводно је усвојено у азбучно писмо где добија назив види/вједи (вѣдѣ). Док вита на грчком не значи ништа, види или веди има јасно значење у словенском језику (видети, знати, вид, знање, наука, светлост). Сам назив грчког в – вита (или вета) слути да је он пре могао да настане од словенског види (веди) а не обрнуто. Ипак, грчко в наслеђено је из феничанског писма где ово слово носи назив вет односно бет. Наиме, феничанско слово бет испрва је означавало глас „б“. Званична лингвистика говори да је и грчко в изворно означавало глас „б“ а да је касније постало „в“. Ипак, професор Крис Карагунис је у свом чланку разобличио изговор класичног грчког успотављеног по Еразмусу у 16.веку показујући да се грчка вита читала као „в“ у најстаријим временима. Свакако је у древности глас „в“ произашао из гласа „б“ што видимо и по томе да се латинско б у шпанском језику на неким местима изговара као „б“ а на неким као „в“. На крају, о томе сведочи и само феничанско слово бет које се читало и као „б“ и као „в“ што видимо у савременом хебрејском писму – основно бет се чита као „в“ а са тачком у средини као „б“. Могуће је да су и Грци своју виту испрва двојако читали (да су је двојако писали није забележено) након чега је превладао искључиво изговор „в“.

Феничанско слово 𐤁 носи назив бет што значи кућа. Назив вет (који носи грчко слово вита/вета) само је другачији начин изговора слова бет и нема посебно значење у хебрејском језику. Изглед слова 𐤁 близак је ономе што ће (наводно) касније постати азбучно слово б по имену буки (боукы). Изглед слова в није преузет из феничанског писма па се поставља питање његовог порекла. Изглед слова в има смисла у азубном значењу као види/вједи односно вид где би оно могло да представља два ока. Ово потврђује изглед глагољичног слова види – ⰲ које представља лице – два ока и нос што одговара имену овог слова. Очи су органи човековог вида, између учију смештен је човеков ум који спознаје виђено и који зна – веда. Феничанско бет могло би бити у вези са значењем словенског бити (биди, буди), што од веди (види) разликују два слова која су по изговору блиска (б/в, д/т). Кућа је место где обитавамо, битишемо, бивамо. Дакле феничанско бет/вет могло би бити у вези са бити/види. Ипак, азбучно слово б носи назив буки у значењу буке, звука, и у том значењу смислено иде уз вједи – светлост. Звук (слух) и светлост (вид) су елементарна начела материје (светлост је вибрација а вибрација је звук). Изглед слова б и в разликује једна цртица (што може говорити о томе да је једно слово произашло из другог) вероватно додата онда када је б почело да се изговара и као „в“. У феничанским споменицима нема облика в.

Грчко слово гама (γάμμα) означава глас „г“ и наводно је усвојено у азбучно писмо где добија назив  глаголи. Глас „г“ је задњенепчани грлени глас који настаје спајањем задњег дела језика и задњег непца. Док гама не значи ништа на грчком, назив азбучног слова глаголи, што значи говори, крије идеју коју сам глас „г“ представља. То значење видимо и у речима: грло, глас, говор, гргорење, гргутање, гроктање, грцање, гутање, гуцање, галама, граја, громкост, грижење итд. Све ове речи у вези су са грлом (или устима) и грленим гласом „г“ које означава азбучно слово глаголи. Слово г представља две црте спојене под правим углом. Сама реч угао садржи слово г а врат и вилица су спојени под (правим) углом и заједно чине (грло и уста) говорни апарат. Управо у том углу између грла и уста настаје глас „г“.

Грчко гама потиче од феничанског слова гимел – 𐤂 чије се значење повезује са камилом. Камила је својствена по својој грби, коју би феничанско слово 𐤂 могло да представља. Грба је узвишење и као реч у србском језику садржи слово г заједно са речима сличног значење као што су: гора, гребен, грбат, брег.

Грчко слово ро (ρώ) не значи ништа на грчком језику, није чак ни превод феничанског слова реш – 𐤓, а сматра се да је оно нашло своје место у азбуци под именом рци. Сам облик слова р повезује се са ралом (оралом), оруђем за орање. Ову везу видимо у речима: орати, роварити, риљати, ронити, крунити, ранити, ратар, ратник, орач, рупа итд. Дакле очигледно је да глас и слово р представљају идеју неког продирања испод површине (земље, коже, камена, воде). Ова идеја је уткана и у црквенословенску стилизацију овог слова где вертикална цртица иде испод линије писма продирући у доњи ред.

Феничанско слово 𐤓 носи назив реш што на феничанском и хебрејском означава главу, принца, поглавара. Овај смисао се у потпуности подудара са азбучним називом рци – што је императив од рећи. Хебрејско реш одговара словенском раз, разум (образ). Реч долази из главе, разума који у латинском узима облик ratio. У француском добија облик reisun што долази до нас као резон одакле и глагол решити као и именица решење. Раз такође (у руском) значи први (дакле главни) а једнака значења ове две речи видимо и у примерима: пр(в)омислити и размислити. Латинско ratio се изједначава са грчким појмом логоса што опет носи значење речи. Реч долази из разума и она вибрацијски оре етер , међупростор (тече као река) као што рало оре земљу и као таква даје своје плодове.

У свега неколико примера већ видимо задивљујући смисао између значења и изгледа одређених слова ћириличне азбуке (наводно усвојене од Грка) и словенског, србског језика. Можемо предпоставити да су словенски учитељи писмености при састављању словенске азбуке у 9. веку дали ова значења словима да би им дали смисао које она нису имала у грчком (јер су били мислећи, словесни људи). Међутим речи србског језика које су далеко старије сведоче да су оне у древности грађене управо по природи гласова које их чине. Наши преци су дакле били изузетно свесни природе сваког гласа и сходно њима градили су речи за појаве и предмете блиске значењу идеје и природе самих гласова. Из овога је невероватно закључити да Словени нису имали и графичке симболе за ове гласове у виду писма. Управо изглед ћириличног азбучног писма, а то је изглед најстаријег познатог „алфабетског“ писма сведочи о овој вези коју чува србски језик.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 39-ти наставак)

Празник женски

Девојке на Ивањдан, Биљобер дан, у венце стављају црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.

За празник Ивањдан се плету венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју разне игре око пободених ватри.

Ово паљење за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје.

Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима.

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале.

У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије.

Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика оџвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради.

Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.

Извор- Telegraf.rs

Кошчате руке без украса,

жито се у пољима таласа,

на Дунаву мреже без аласа,

измаме песму без гласа,

сада затутњи машна маса,

упрегне витло огромна стаса

и смеље класје за живот спаса.

.

Када зором омађијан летом

обрише чело марамицом белом,

само се уморно намрешка чело

јер наставак траје за уздарје

кроз велове ноћнога бдења

док захрска мирисна врућа,

то ратарска радна прегнућа

доносе кошаре с ускликом среће

на вредне руке пружају живот

небеском свету у покрету.

.
Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

опрост љубав каквој служе сврси

кога вежу мудра слова претка

живо клупко ко ће да размрси

ко да опет крене испочетка

.

стало све је не мери се време

не пристиже оно што се чека

оглувео за испразне теме

себе сама ловиш предалека

.

врата зјапе испражњена кућа

испред ногу повучена црта

прослављаш ли нова посрнућа

.

дресираш у себи верног хрта

шта још оста у теби да сруше

вид се гаси пут путују душе

вид се гаси пут путују душе
.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“