У зао час наиђу Наде и Обрад звани Брацо поред куће М.П. У авлији циганлук. Јан другом ређају на камару све по списку. И помињу јан другом ужу вамилију на специјалан начин. И иментују, д-извинеш, у шта. Не мож бити грђе. У том, дође до битке међу њима, тамо њима и далеко било.

Потље ти се тујнак упетљала милиција, па суд, па сто јада. Заведу за сједоке Нада и Браца. Брацо не би вољо д-има посла с ништацима, а ни милицајцима. Дошли му главе у Сремској Митровици, кад је робијо после четрес шесте ко народни непријатељ и симпатизер краља. Јанпут, кад је тражио Нушићеву улицу у Чачку, никако да е нађе. Види милицајца и каже:

– Цајац, ђе бијаше Нушићева?

– Нисам ја цајац него милицајац.

– Слушај, ако ош да ми речеш, реци нако ко човек човеку, а ја ти не могу рећи оно мили па таман не нашо до сјутра.

– Што, шта ти имаш спроћу нас милицајаца?

– Ма нем ништа, ал сте ми однемиљели право да ти рекнем. Кад гој Тито намине вамо од Љига према Чачку, ови твои ме апсе док он не прође. А и кад сам бијо у Сремској Митровици нисам иг бегенисо. Ни ја њиг, ни они мене.

Елем, Наде исприча судији шта е виђо и чуо и изађе у кодник, да сачека док се саслуша Брацо.

Начуљи се он според вратију и згодно чуе како Брацо одговара на питање судије.

– Да ли сте ви, Обраде, тог и тог дана, око толико и толико сати, прошли са Надомиром тим и тим путем, поред куће тога и тога?

– Јесам, гсин судија.

– Нисам ја, друже, господин.

– Извинте, молим вас. Знам да су земајле судије били господа. И то баш, баш.

– Опишите нам шта сте тог дана, који поменусмо, чули и видели.

И тујнак, Наде, научи једну лекцију. Јер, Брацо, као искусан човек, неће да се петља у коекаке бљувотине и да дангуби по Суду. Те ти он вако одговори на судино питање:

– Умал да јопет севим па да речем господине.

– Правилно се каже: друже судија. Ми се и шефу државе обраћамо са друже.

– Знате како, моји другови су углавном изгинули у четницима. Они кои нису шћели с нама изгибоше на Сремском вронту. Неколко њиг ми помрје по затворима после рата. Тако да сам ја осто без другова, како гој окренете…

– Оставимо сад то, одговорите на питање.

– По том питању, вако стоји ствар. Тачно е да сам ја тог дана прошо поред те куће која се налази с лјеве стране пута, гледајући озго одакле смо ми наишли.

Али, за време рата, у време оно док сам ја још бијо као дечкић код куће, још нисам бијо отишо у четнике коима је команддант бијо мој чича Новица, Бог да му душу прости

– и туј се Обрад прекрсти, ал га судија прекиде:

– Друже, ово је судница СФРЈ, ово није црква и овде се не можете крстити.

– Опростите молим вас. Некако ми ово све чудно. Некад су се државне вође и судије заклињале над Еванђељем, некад су судије били господа, некад онога

ко е шашав нису питали „Јеси ли ти луд” него су га питали: „Јеси ли ти крштен”, не било вам примењено, гсин, овај, друже судија…

– Молим вас вратите се на питање.

– Ја, ја. Оћу. Реко још нисам отишо код стрица Новице…

– Ама оставите стрица, човече. Поготову што е он народни непријатељ.

– Како коме. Елем, наиђу у време оно Бугари, проклети, и почну да пале наше село. Ја ти станем пред оног туту Бугарина да га човечански замолим да ми не запали качару. Мислојо сам да му објасним да он од те мое замуке и штете неће имати никаке вајде, а он ти мене распали кундаком неколко пута.

– Ама човече, оставите тог туту Бугарина, одговорите ми на питање, шта сте видели и чули.

– Оћу. Оћу. Од тога ти ја имам овај ожиљак, еве вође, над усном. И од ондак сам ти ја потврд на ово лјево уво. Казти, приглув на њега. Више на то уво не чуем но што чуем. Па како се та кућа потревила с мое лјеве стране, то ја нисам мого ништа чути. А како нисам чуо, то нисам мого ни виђети.

Јаје

.

У јајету

Пробуђена искра

Покреће дах земље

.

Облутак у пескуК

Орњача стаде

Јаје наста

.

Ружа

.

Ружа и трн

Мирис и убод

У истом трену

.

Разли се крв

Мирис пути

– ружа полегла

.

Бамбус

.

Бамбусом рај

Ко ли ће први

Усећи свиралу?

.

Мач у оку

Перо у руци

“бамбус“ рече

Док тихујеш и сниваш,
Тишина тишином биваш –
У зрцању месечеве росе.
Песник Сребрни Зрак

Драгуљ Вечерње Земље –
Зелена Звезда јасна,
И Бели Вук, самотњак,
Под пуним Месецом,
На снегу!

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

Поштенима Памет Померају,

Памет Потцењују, Прогоне,

Понижавају, Пљују, Пропасте

.

Породице, Пљачкају, Призводе

Пролетере, Покорне Поданике

, Први Председник, Па После

.

Председникови Подрепаши,

Припузи, Пропалице, Пиони,

Присталице Проклетог

.

Планетарног Поретка, Петоколонаши,

Плаћеници, Протуве, Пузавци,

Подгузњаци. Педери, Педеруше,

.

Пропали Политичари, Прелетачи,

Подлаци, Правда Потонула,

Парама Поткупљено Право!

Румију

.

И на мојјој застави пише Његово име.

И платно је све од Њега саздано,

невидљиво.

.

Мрежама свога срца ловим

тајни ветар Љубави,

дижем руке и плешем,

и певам.

.

“Једино Љубав.

Једино држало поресно за барјак,

и ветар Никакав барјак.“

.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Када одемо из овог света,

Све ће мирније бити.

.

Када одемо из овог света,

Завичај ће

Дисати делима.

.

Када одемо из овог света,

Завичај ће

Пландовати

Ријека истина…

.

Када одемо из овог света,

Завичај ће памтити

Последњи осмех чеда.

.

Када одемо из овог света,

Свемиром ће шетати наше душе

Препознавајући животе

Својих речи…

Све ће бити другачије…

И наше ће

одело душе

Миром почивати,

Поред белега, уз радоснице.

Док садим семенчице у бајковитој башти

И док градимо кров на ведској дрвеној кући

Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе

Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће

И стави везени прекривач на астал за руштук

.
И пецни у рерни црвене папричице љутице

У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога

Повремено нас похвали да смо врло вредни

Од твојих милоречи светиљка се пали и њише

И послужи нам по три срка сока стваралајка

.
Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!

Она живи у К… и има многоватрене обавезе

Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи

Једног велечесног набујалог дана после кише

То ми потврђује једно од многобројних чула

. . .

.
Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног

Витез Мансанман је мој врли предак и потомак

Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја

Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана

Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

ћакнут плајваз престаје да пише

све одлете са писаћег стола

ни папира ни слова што дише

не обави послова ни пола

.

опет неко страшну игру игра

не оставља памћење на миру

окренеш ли побеснелу чигру

заплесаће живот на папиру

.
покрени се не затварај очи

снови чисти умивају лице

реч се не да час на језик скочи

.

окани се луде бесмислице

кад размислиш нема изузетка

целој причи крај је пре почетка

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

„Извор је знања негде у арци живота –

ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.“

Једном би, да Один ћутећ’ сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 

.

Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 

.

Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 

.

Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме… 

Да.

.

Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 

.

Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 

.

Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 

.

Ко га види тај сан на јави живи. 

.

Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 

.

Светлу – дан.

Тами – мрак.

Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал’ су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 

.

Сунцу – сјај 

Песми – сне.