(песма на Јесењинов цитат)

Ничији живот није линија права.
Прегршт је успона,кривина и голети.
Свуда да прођеш мора душа да је здрава,
смирена,да радост и бол може поднети.

Лако је кад нас Сунце среће греје,
док су вољени здрави и на броју.
Биће се тада од весеља смеје
верујући да су сви према нашем кроју.

Донесе живот издају, јад и пораз,
срце сломљено на пола и самоћу.
Смеши се јер дно је правом тек одраз.
Из пустиње кад кренем стћи ћу где хоћу.

Док најјаче боли и крваре поре
мирно причај и не одај ником
да ти је тешко што о теби ружно зборе
радоваће се патњи првом приликом.

Код опет стигне интервал спокоја
дубоко диши и ником не злопамти.
Радости и туге увег буде још по која.
Исти да си у срећи и невољи запамти.

Делити савете на папиру је лако.
Слабост не показати напор је и умеће.
Мирно све поднети не може свако.
Са осмехом кад патиш велики си и имаш среће.

Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају,
Побеђуј зло зрацима доброте,
Придружи се без колебања онима који опраштају
Док гори звезда Голготе.

Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена
И срце личи на чашу пуну горких суза и јада.
Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена,
Сети се како опрашта Исус док тешко на Крсту страда.

Учи се да опрашташ, али не само речима
Него свом душом својом и суштином свом,
Јер само љубав снагу опраштања има,
Рођену у бдењу ноћном молитвеном.

Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена,
Великодушност лечи ко лек – напитак или балзам.
Крв је на Крсту за све проливена.
Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.

• С руског препевала Љубица Несторов

~Нико од људи, на Земљи живућих, не може одрицати да осећа када га неко воли. Тај осећај је најприметнији када се налазиш поред онога који те воли. Ви то називате интуицијом. У ствари, од онога који воли, зраче невидљиви таласи светлости. Али и када човек није близу, уколико је велика Љубав његова – она је такође осетна. Уз помоћ тог осећања, поимајући природу његову, могу да се стварају чудеса. ~

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри Србије„

Заљуљаш нас лако кô да си богиња
На лудој љуљашци ум нам се разигра
Да лепотом прсне кô презрела диња
Досањана јава – урлик моћног тигра

Љуљамо се тако од јутра до мрака
И ноћна љуљашка све док не зазори
Немиром се баца од замаха јака
Да пјане нас споји у можданој кори

Кô и свако клатно и љуљашка стане
И тад јасно видим ти си само жена
Упијена у ме све ноћи, све дане
Погледима чедним – вером занесена

И све се умири док очи говоре
Усне се не мичу, клоне дамар сваки
Најлуђи су снови скинули одоре
Без иједне мисли кô перо смо лаки

Ћутањем спознамо сваки спој у нама
Залудност лутања, све покоре пређе
Јасни једно другом ми меким уснама
Заљуљамо свемир изван људске међе

Знам, долази у хладном сутону

густа тама што притиска груди

и чује се кроз тиху звоњаву

болни јецај у поноћној студи

.

Туга грца у дубокој тмини

уденута чежња у дамаре моје

растрзан сам до смеха ми није

јауци тихо безумом се роје

.

Душа уморна сузама ромори

дани прохујаше, одоше у трку

уз плач јецај и појање јеке

видех како смрт ми пружа руку

Испод ребра шкрипи

Минулих трена зов

И лепрх једног птића

Кад спусти се на кров

.

О како је пао голуждрав и модар

Бетон је био од пада мокар

Узех га у руке са мало свести

Спирам му рану

А на асфалту флека

Још увек бљешти.

.

В.Т: „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Посматрам како мисли нижу своје ниске у бисере чисте енергије. Они су као прича без речи.

Ова песма је о ономе што сам видео у неком другом свету. Нешто што носи Звезда прах…

.

О Душо Моја

.

О душо моја! 

Посматрам како се светло плете и прелама низ твоје лице

и усне ти напупеле и на њима со морска

јер као сирена пливаше ти…

и сад се одмараш

и Сунце те мази…

Ал` није то море од земаљске сорте

већ наше, са обалама од жада и пуно дрвећа Нара…

Таласи певуше песме раја док тихо се буди сјај безкраја…

.

У дому смо, љубави.

.

И онда дође гласник.

И светло му бело и песмом га најави јутро.

И знах да од Свевишњег дође послање,

за једну наду да оживи и буде.

Да не замре пламен свети и да се Љував спусти међ људе…

Поглед ме твој обухвати цео

и осетих лепезу осећања твојих на себи…

На себи сам имао само кошуљу светла

и траг твојих усана на челу…

.

И туга се помеша са радошћу 

и Љубављу се испуних сав

јер тужна си што одлазим а знаш да си уз мене заувек…

и да дишемо као Звезда, као једно ми.

.

И речи су твоје утихле.

Само си нежно пришла и руку ми ставила на срце своје…

Нежне речи, најнежније…

Волим те, мило моје.

Иди и светли јер време је!

Обуци од мене одело светла и Љубави,

уз тебе сам заувек.

Нека је Свети благословљен!

.

О душо…

.

Ватро моја лепа и света!

Још онда када си понела драгуљ светог светла међ својим дојкама,

на светим грудима своје душе

ја сам те вечно благословио и Љубављу обукао.

Јер прикладно беше да твоја душа га носи

и твоје га срце посвети мила…

Јер Љубав сад је све, она побеђује.

И где год да ме Свети пошаље

да ново јутро Љубави свету донесем,

ја га створићу и посветити песму љубави,

истине и мира, сад и тад.

А Љубав је једина истина…

.

Ја волим те пре времена 

и испод и изнад и после њега!

Ако је воља Светога, доћи ћеш ми…

.

Једина, вољена, душо моја.

.

Сузе твоје сад постају свете Звезде…

.

И одох тамо где се несме

а врата се отварају сва јер ми их отвара

Божија Љубав…ах Љубав!

.

Љубав све је сад!

.

Отворише се врата од светла и видех сијају боје око њих.

Плавичасте и ружичасте нијансе, трепере…

Пролазим и у трену сам на Земљи док одбљеске сећања осећам,

видим тиме се душа припрема

да оствари циљ због којег је дошла.

Разасули су пријатељи моји делиће душа својих

као светле подсетнике на путу мом.

.

Да ме љубав у њима сећа на дом,

на дом где си ми ти…

Облак из олује

Одвојио се гласник крилати

Перунова потомка син,

давно још кад није било записа људских

записао је историју која се у срцима памти,

дахом се прича

надахнућем ствара,

за разлику од писане лажне,

ова је она ПРАВа!

слика: Александар Угланов

Преживећу

.

Припадам оној реткој групи

човеколиких сподоба

које неуморно шетају

по овој плавој сфери

не заљубљујући се тек тако

с времена на време,

али зато знам како да издржим

да волим, онако озбиљно,

мушки, вечно.

Проклето је то

у овом данашњем свету

у којем људи

траже у туђим очима

патњу, пожуду, тугу и сету,

а ретко кад

наду, страст, љубав и веру.

Није важно, наставићу да волим.

Преживећу.

.

Никада ме људи у које сам веровао не могу разочарати толико

да престанем да верујем у самог себе.

.

Величина човекове снаге показује се једино у томе колико је

снажан у вери. Самоћа је вага на којој се она мери.

.

Најважније је у животу храбро и упорно следити оно што изнедри

вера из наше дубине, а да су то претходно уобличили и усавршили љубав,

интуиција, логика, искуство и знање.

.

Мени мораш захвалити за свој витак стас.

Сваке ноћи неуморно шеташ по мојим сновима.

.

Нисам дошао овде да тражим награде и славу, већ сам дошао

због тебе, да у твојој близини осетим усхићење и занос. Пронашао

сам те и сада свима могу рећи: Ја јесам и ја волим!

.

У љубави не постоје правила, али судбина зна да се у нашим душама

скрива тајна небеског записа. Ех, та моја проклета знатижеља нагнала

ме је да завирим у своје космичке дубине и сада знам да сви моји

љубавни путеви имају само један крај, на којем је записано: Ти и ја!

Знатижеља је заиста проклета, јер сада тебе на моме путу нема, а ја

морам да чекам.

.

Моје срце не уме да мисли, али може да осети када по њему

струје нити твојих мисли. Тада му оне нежно зашију све ране, тако

вешто да од њега направе гоблен којем ћу се дивити и када ми оно

стане. Ти си ситан вез мога срца.

.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Врата нисам затварала

Не палих свећа сјај,

Како сам се умарала,

А нисам легла знај.

.

Гасеће пруге гледати

Кроз хвоја тамни час

И звуком се опијати

Што личи на твој глас.

.

И знати, сва изгубљена –

Живот је проклети ад!

О, била сам увереба,

Да ћеш ми доћи тад.