Мрак, месец и ја

Студен однекуд избија

Језа, даје знак

Да сам још увек жива

.

Светлост, сунце и Ти

Твој дах лице ми клија

Звук оштре мачете…

Обгрљена глава на грудима прија

.

Дуга, небо и ми

Бисер се у шкољки скрива

Поглед небеског Дива

Затворен простор пробија

Можеш пустити своје мисли

Да безциљно лутају,

А оне ће некако, конфузно

Да разне тренутке стварају.

 .

Можеш као прави стваралац

Да са свешћу креираш

И сам своју будућност

Циљаним мислима ствараш.

 .

А можеш се, препустити

Колективној свести

Тј. мислима других људи,

Да те у њихов систем смести.

 .

Ти бирај, и креирај!

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац, Гуча

сишли смо у таму иза сваког бола

на крилима белим полуделих срца

ја обучен тобом ти од Бога гола

сенка сфера плодних под грудима пуца

.

у капљицама сласним купају се руке

река што се врати извору да траје

у бескрајтишини сакупљамо звуке

наговештај тајни што нам Онај даје

..

и опет смо сами мраком удвојени

додир усне кријем од нестана страшног

опет сам у теби ти страхом у мени

..

творимо се болом од надања прашног

сутра већ је било и јутро нас слути

године где бесмо у оку минути.

-Стара индијанска прича о двоје заљубљених-

Једном се двоје заљубљених упутише до великог поглавице свога племена и рекоше му одлучно:

“Ми се волимо! Хоћемо да нам даш свој благослов и да нас подучиш шта треба да радимо да би наша љубав трајала вечно.”

“Добро”, – одговори им поглавица. “Рећи ћу вам, шта да радите. Али прво пођите са мном горе у планину. Пре тога пронађите два орла и понесите их са собом.”

Двоје младих, кренуше у различитим правцима и након краћег времена свако од њих донесе по једног орла. Када стигоше на врх планине, поглавица им овако рече:

„Узмите сада ово кратко уже и завежите његовим крајевима по једну ногу сваком орлу.”

Заљубљени га послуша и веза ноге птицама.

“Сада их пустите да лете!” – рече поглавица. Младић и девојка бацише птице у вис ка небу, али орлови не могаше да полете, јер им ноге беху међусобно везане. Они падоше на земљу и почеше да кљују један другога, желећи да се ослободе канапа којим су везани.

Тада стари Индијанац рече:“Сада пресеците уже!”.

Млади извршише и ту наредбу, пресекоше везу и поново бацише орлове у небо. Овог пута птице се брзо издигоше у висине, завртеше се пар пута у круг, па узлетеше ка снежним врховима оближње планине.

Мудри поглавица им рече:

“Ето, то је тајна вечне љубави и среће: ако су људи завезани једни за друге, никада неће моћи да полете. Ви можете слободно да летите и заједно, али ако се вежете, никада нећете моћи да спознате ни љубав ни срећу.”

фотографија преузета са странице: Херцеговина промо-

Извор- беснопиле.рс

Онај који јесте Знање

не поседује Знање

јер да би био

оно што већ јеси

не смеш да поседујеш

оно чиме биваш

Кад у песнику умре песма
он тек изгледа као да је жив.
Бауља кроз маглуштину несна.
Другима и себи свему је крив.

Кад умре песма у песнику
остане шупаљ а без звука.
Не нудите мира несмајнику.
Без гласа би певао-то је мука.

Кад у песнику умре песма
нема за њега кише ни пролећа.
Пресахла је стиховна чесма.
Другачије да каже он се не сећа.

Кад умре песма у песнику
равнодушан је према свему.
Хладноћа као јесени веснику
заледила је душу у њему.

Пустите ту љуштуру од човека
у коме песме врију а речи нема.
Он стиховима својим тражи лека.
Ако умре песма ни њега више не

Расула си снове месечином у прозору

Док смешак дана носиш на уснама врелим

Све јаснији себи слутим – свиснућу пред зору

Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим

.

Сва модрина неба по твојим грудима титра

У мојим очима поглед гладне саме звери

И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра

Да знојавим длановима раскрилим ти двери

.

Дотакнем ли уснама сан испод трепавица

У буђењу жене сва ноћ ће да изгори

И страшћу се разлиста најчеднија латица

У нама ће с пуно буре дан да зажубори

Резоновањем о Богу ми држимо Бога на извесном

растојању од себе. Контемплацијом Бога ми скраћујемо

то растојање. Молитвом скраћујемо то растојање на минимум.

А сједињењем са Богом у љубави растојање се са свим

прекраћује, а с тим и рећи и мисли.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Из дубоке светлости ме дозиваш.

Умом ми се твој глас освешћује.

Трепераво ми било милујеш.

Светлост твоја ми тмину разређује.

.

Освешћен јесам близином твојом

а далеко си ми у недодиру.

Успаван магијом живота мојом

којом илузије стварност навиру.

.

Да ли и сада лекције делиш?

Да ли знањем стварним храниш душе?

Избавити искрицу своју желиш

чији плам казамати таме гуше.

.

Јесам спреман на светло изаћи.

изронивши из мемле која стеже.

Истински траг вечности пронаћи

кад твоја рука окове развеже.

.

Како ме оискри на свету овом

откинувши од себе део

тако ме породи у руху новом.

Да с тобом скупа ја будем цео.

.

О Оче Свемогући

Мисао твоја уткана у моје срце

Као родитељ и чедо

.

Како је и зашто настала бол

Како је и зашто настало зло

Зашто се мора сагорети у жељи властитог бића

Да би се дотакли танани простори свјетла

Зашто је требао пад

Зашто постоји избор и слободна воља

Зашто….

.

Зато

.

Што се прољећа увијек враћају

Звијезде свјетлуцају у безконачности вјечности

Нова сјемена траже Нову Земљу

Да вазнесу плодове величанственог цвјетања

Што у жубору ријека,миловању вјетра

је скривена тајна безсмртности

Што је љепота у безброју путева

Трагању…

И свака звјерка има своју сврху

Ал на крају свих крајева

Сви путеви се уливају у водеан Љубави

Зато што је све игра…

.

Пуно ријечи квари све

Само једна је створила свијет

Много је боље бити само у тананим

Мисаоним и осјећајним токовима

А највеличанственије је и њих

Замијенити са суптилним фотонима свјетлости

.

Неизречено је изречено

.

Ех….

.

Играј се…