У језивом рату, где жеводан листа,

и где сваки цвет се претвори у свело.

Где те за бол срца нико и не пита,

јер све док дах дишеш, браник си и тело.

.

Ту се болна душа не лечи већ слама,

гледајући небо и чађаве кише.

Из распуклог тла се порађа и тама.

Песник о слободи сања, машта, пише…

.

А, где ћеш пронаћи искрицу од наде,

док из сваке травке дим оловни тиња.

Kад ту око тебе, мртвилом се каде…

И дан сав постане јад и чамотиња!

.

Гледаш борце храбре – чуваре доброте,

сваки од њих спреман да у боју страда…

Спашавајућ’ смело невине животе

од сатанских слуга изашлих из Хада.

.

И сутра ће неко ратницима рећи,

да је све то прошло, да је сада боље…

А, у њима самим река крви тећи,

рањене их груди сећањем заболе!

.

Не дирајте никад у те тешке ране,

ако нисте мелем, не будите ни со.

Таласи се болом од доброте хране…

Не стварајте бујицу, вришти Ахерон.

Теку први овогодишњи летњи дани

По најпрецизнијем календару

Наших далеких премудрих предака

Теку Дрина Сава Морава и Дунав

И теку жуборе многе многе друге реке

.

Тече лагано и река Тијана у Тијању

Светом и ово – и оно – страном

 И жури кроз пољовиту Тијанију

Ка својој старијој сестрици Бјелици.

.

Теку и сокови у свему постојећем

Кроз богове полубогове и разне духове

Људе животиње биљке минерале

Сасма особени сокови – животдајни

.

Теку и наше немирне мисли свакојаке

Посебно су усмерене многомоћне –

Када су високо свесне и када носе знање

И када носе стваралачке импулсе

.

Још су јаче када оностране – у безмисли

И све тече под капом Божијом

По промисленију и плану Јединога Бога

Запазимо склад и прецизност –

По координатама простора и времена

.

Будимо свесни и не-простора и не-времена

Будимо свесни Вечности и Безкраја.

И ускладимо се у свему са Јединим Богом

Његовим кораком видом слухом додиром

Укусом мирисом душом духом свешћу

 .

Јер – и Бог је Човек – високо самоостварен

Вечно млад вечно здрав и вечан вечан

И градимо кроз сваку свесну акцију

Кликтаво радостни и љубвеобилни

Сопствени живот блажени и вечни!!!

У овој објави обједињујем претходне три у којима је било речи о три календарске личности из православног црквеног календара а то су: Исус Христ, Јован Крститељ и Дева Марија. Показао сам да ове три личности из новозаветног предања, или другачије речено из хришћанске митологије, представљају отређене природне појаве унутар календарске године.

Исус Христ је младо Сунце (Божић) које се на краткодневницу рађа, успиње, сазрева и васкрсава као јарко Сунце лета – представљајући десну, источну страну календарске године. Јован Крститељ је Сунце у опадању, у замирању, – рађа се на дугодневницу и он најављује Сунце нове године – Исуса Христа којег крштава водом и стога носи назив Претеча. Јован представља леву, западну страну календарске године. Дева Марија представља Мајку Земљу која своју зрелост као мајка достиже на јесен у време жетве, бива девојка на пролеће,

рађа Сина – младо Сунце на зимску краткодневницу а постаје невеста Богу Отцу на лето.

Хришћански мит је очигледно наслоњен на старији систем Свештене Године који описује относ Сунца и Земље. Наши преци су свој календар, обичаје и веру градили у относу на кретање Сунца и утицај који оно прави на Земљу, природне токове и људски живот. Овакав календар је најпре изграђен у пољопривредним друштвима какво је било пра-европско или пра-србско. Човек зависи от Земље – от њених плодова којима се храни, а Земља зависи от Сунца – от близине његове светлости/топлоте/падавина које плоде Земљу. Дакле централна фигура природе света Јаве у којем човек живи је Сунце от којег зависи сав биолошки живот. Зато се Сунце сматра Божијим Сином – доноситељем животварне силе от које је саздан сав материјални Свемир а та сила потиче от безтелесног (или несазнатљивог) Отца, Свевишњег Бога.

Новија метеоролошка истраживања показују да све атмосферске појаве, от падавина до ветрова долазе са Сунца преко Сунчевог ветра који муњевитом брзином са Сунца продире у електромагнетно поље планете Земље (Београдска школа метеорологије, Милан Стеванчевић – Сунчев ветар). Наши преци су очигледно то знали, придавајући свим тим појавама карактер соларног божанства. Топлота, светлост, киша, ветар, гром су појаве које на Земљи узрокује Сунце и као последица њиховог дејства Земља сваке године рађа – мање или више. Како је људски живот подређен утицају тих сила – условљен исхраном, повољним временом али и духовним утицајима који последично обликују људску судбину – човек је још у давним временима изградио жив относ са небесима као себи надређеним поредком подстичући њигову благотворност и благородност кроз магијске обреде, молитве, песме, игре, принос жртве итд.

Ово не значи да су природне појаве и небеска тела лишени духовне суштине, да су пуке материјалне појаве и ништа друго – да су их наши преци само из интереса преживљавања и угодног живота „обожили“. Све је у постојању живо и у садејству са целином. Све је Једно. Сва је стварност обликована и створена из Једног Извора Свести и свака створена ствар у себи садржи отраз Целине унутар које је створена као Искру Јединственог Извора Свести. Сунце уистину јесте потомак животварне интелигентне силе која зрачи из себе стварност у којој постојимо и уистину се испољава и као личност. Материјалност ових сила које исходе као човекова тврда храна и огрев само је најгрубљи и најочигледнији њихов утицај. Осим што задовољава потребе човекове телесне материјалности, Сунце задовољава човеков осећајни живот кроз радост, вољу и осећања које подстиче као и на духовни живот у виду тананих духових енергија које носе информације и подстичу спознају. Посматрањем природних процеса човек успева да разуме процесе унутар себе увиђајући да је он Свемир у малом – посматрајући себе човек може да разуме свет у којем живи и његове законе, или посматрајући свет око себе човек може да разуме себе и законе унутар себе. Сунце на крају подстиче сам живот, јер је Сунце материјално испољен извор човекове свести и подстицај за даљи развој човекове свести. Без Сунца не би било ни Земље ни човека.

Сунчев систем можемо посматрати као скуп личности које га чине или пак као јединствену личност сабравши све његове чиниоце у једно. Сунце и Земља могу се посматрати као засебне личности (чије промене даље представљају подличности) или као засебне целине јединствене личности. У другом случају Земља представља тело – камење су кости, земља је кожа, дрвеће и растиње су коса, реке су вене. Небо је глава – ум, где Сунце представља око, његова светлост вид, облаци су мисли а ветар дах. Месец, који се налази између Сунца и Земље, дакле између ума и тела, представља срце или осећања. Иако сија само ноћу, Месец се често види и дању, но његово време је ноћ – несвесно. Исто тако човека можемо посматрати као три засебне целине, као тело (Земља), као осећања (Месец) и као ум (Сунце). Истовремено ове три целине, от којих свака има свој „мозак“, (како је учио Гурђијев: мозак, кичмена мождина и живчани сплет), чине јединствено човеково биће.

Два основна лика Свештене Године су мушко оплодно начело – Сунце и женско рађајуће начело – Земља. У зимском делу године ова начела обликују относ Мајка и Син док у летњем делу године они имају относ Женика – Мужа и Жене – Невесте а који су истовремено брат и сестра. Брат и сестра јер су истовремено два супротна принципа које чине једно биће – от једног су Отца. Ово видимо и у египатској митологији где је Изида уједно и жена и сестра Озирису. Сет, Озирисов убица такође је њихов брат. У народу се сматра да је Огњена Марија (Прпрша) сестра св Илије (Перуна), али обредна песма коју проналазимо код Милојевића говори и о њиховој женидби. Блажена Марија која се такође сматра Илијином сестром, везује се за Марију Магдалену – Исусову ученицу. Марија Магдалена која носи исто име као Исусова мајка – Дева Марија, по апокрифним јеванђељима је и Исусова љубавница (Јеванђеље по Филипу).

Исус и Јован су такође рођаци по предању јер представљају два краја Године. У староверном словенском предању имамо три брата: Сварожића, Купалу и Коледа. Сварожић представља младо Сунце (Божић) у успону, Купало је зрело Сунце на врху године (Ивањдан) а Коледо је старо Сунце у заласку (Петровдан – Бадњи дан). У питању су синови Сварога – Отца. Рођење наредног брата представља смрт предходног брата. То видимо и у хришћанству где Јован након што крштава Исуса убрзо бива усекован. У хришћанству, трећи лик Сунца или Божијег Сина је Дух Свети чији празник Тројице или Силазак Светог Духа долази при врху године, након Господњег Вазнесења.

Дакле Сунце је представљено тројично – у три лика као отраз вертикалног устројства – покретачку силу (+), попуштајући силу (-) и помирујућу силу (0). С друге стране, Мајка Земља има четири лика као отраз хоризонталног устројства – четири стране света или четири правца кретања. То су ликови Девојке (пролеће), Жене (лето), Мајке (јесен) и Бабе (зима).

Врхунац женског начела је лик Мајке који пада на почетак јесени. Јесен као доба које најављује хладан период, зиму, представља почетак „женског“ дела године. Јесен је календарска граница између летњег дела године, где преовладава Сунце и елеметни ватре и ваздуха и зимског дела године где преовладава Земља и елементи земље и воде. Стога је зима део године женског начела. У размери дана, календарско време Мајке је време сумрака – граница између дана и ноћи, где са мраком почиње време женског начела оличено владавином Месеца насупрот дану, времену мушког начела оличено владавином Сунца. 

Суштина относа Земље и Сунце је љубавни чин – оплодња. Относ Сунца и Земља је једнак относу свести и материје. Промене које се догађају током године услед окретања Земље око Сунца можемо упоредити са експериментима квантне физике који показују да најситнија честица узима чврст облик тек под присуством посматрача, док се у супротном понаша као талас. Дакле док нема посматрача – Сунца, природа – Земља се враћа у своје пра-стање, губи своје обличје, боје, плодове, бујност и мрзне. У пра-стању материја једноставно таласа (елемент воде – Мора) без обличја. По појави Сунца – свести, Земља се поново буди, саображава посматрачу, цвета, буја и рађа.

(Илија Зипевски АзБукВеда, 34-ти наставак)

У време оно били су модерни асталски сатови. Свака отменија кућа је имала асталски сат. Тако су га звали, иако га е ретко ко држо на асталу. Обично е стајо на специјално израђеној поличици. А најчешће у малој кућици са устакљеним вратанцима, која е висила на зиду наспрам прозора. Ти сатови су ималиједно или чак два звона. И добро су се чули како чукају: тик-так, тик-так… Једне прилике, неђе о Међудновици, пошље баба Даринка по Надомиру паре да јој у Београду купи асталски сат. Ал му накричи:

– Еве ти паре, ал виђи, мој сине, д-има два звона. И да бидне што већи.

И да му бидне згодна варба. И да се што боље чуе. Није важно да л показуе време сат вамо, сат тамо, не журим на воз. Само нек добро чука. За оно ресто пара, што ти прекостане узми ми влашу гаса и влашу зитина. И поведи рачун, мое дјете, да ми успут не сатариш сат. Ил да ти га неко не здипи, далеко било.

Пожелео сам свећу да упалим.

К’ оностраном да пламом трепери.

Да упутим љубав мојим милим

па бићу моме Астрал се отвори.

.

Из вечности своје нек ме оснаже

кроз овај трен слабости моје.

Пут снаге да ми се прокаже

па да се немири од мене одвоје.

.

Пламен се разигр’о к’о мач светлосни

и не поверовах оку своме

да ме сналази тај дар милосни

доносећи смирај бићу моме.

.

Заиграло ми срце драгошћу

плавећи тело моје милином

док ме спајало са вечношћу

и њеном Тишином блаженом.

огледам себе у луку моста

над водом што давно је протекла

упила тама сенке свеопроста

грешнима све нам безгласом рекла

.

камен се рони и он да оде

у делте мутне дубином моћне

да немер неба звезде преброде

кад свевид осветли бездане ноћне

.

пустиш поново да дуго падам

ојачан прахом чежње што гасне

обзорје гори док ти се надам

.

на трећој обали промисли страсне

где тече река горке белине

када нас лудост заувек мине

ХЕЛМ (алб.Helmës) је село у области Скрапар, округ Белград (Берат), положај 40° 29′ 0″ N, 20° 25′ 0″ E.

        На српски топоним Хелм додат је албански суфикс –ës (ас), а не чист –аs, као у топониму Helmas у области Каваја, округ Тирана,што се дешава, када су посреди неразумљиви топоними. Именица хелм или холм (пасл. Хьлм) је словенског порекла и значи брдо. Некада се Балканско полуострво звало Хелм јер је брдовито. Наспрам именице хелм у руском језику је холм (брдо), наспрам вук – волк. У српском језику неки старословенски облици речи са групом ьл замењени су самогласником –у. Тако је именица хьлм добила касније и облик хум (брдо). На јужнословенском простору, уместо холм употребљаван је  облик хелм. Топоним Хелм је старији од топонима Хумелица, јер је у њему већ употребљена коренска именица хум.

ХЕЛМ (алб.Helmas) је село у области Каваја, округ Тирана, положај

41° 10′ 45″ N, 19° 35′ 54″ E.   И ово село је смештено на  брду које се уздиже из равнице.  (Види ХЕЛМ испред.)

ХЕЛМ (алб.Helmës) је село у области Колање, округ Горица (Корча). положај 40° 38′ 44″ N, 20° 58′ 59″ E.

        Село је уписано на аистријској мапи са почетка 20. века у облику Хелмиз, што сведочи да су Албанци додавали различите суфиксе на топоним Хелм. Тако се и данас пише у два облика, Helmësи Helmas. (Види испред ХЕЛМ, Скрапар.)

Да те душа не заишти

.

Одричем се

семке у семену што стоји

набреклом љуском да клицу одвоји.

.

Одричем се

нерођеног у рођеном семену

за опоган класја у мом племену.

.

Одричем се

копиља у мумурузу уз струк му зачета

подмукла, а мазна као два мачета.

.

Одричем се

рике моје реке, дугачке, ломне и далеке

нек се разлива на вјек-вјеке.

–

Одричем те се Оџаче чађави,

џарањем ватре зид ми од душе огарави.

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.

Била си лепа

као месечина

у плавој хаљини

са јатом звезда у коси

које обасјавају

пут до мојих загрљаја

које ћу вечно чувати

за позне године

када ове протутње.

.

Наша љубав

већ одавно

на пепео мирише

и згариште старих жеља

које једна јесен угаси

…али драга

не можеш ми забранити

да моје мисли

иду теби

и умру сећања

на један град

л две реке

чији ће валови

вечно грлити

друге љубавнике

…а ми смо били заробљени

заспалим чежњама

негде у неким

напуштеним вагонима

који нису имали

своју станицу.

.

…не можеш ми забранити

да волим Млади месец

уместо тебе

и звезде у твојој плавој коси

које нису никад тражиле

наше изгубљене трагове.

.

Драга моја…

сад више и не знам

да ли смо били пријатељи

или љубавници из великих романа

можда…ту негде

…или нигде

или ништа нисмо били

до два слепа путника

која су тражила

своју срећну звезду.