Окидач тишине,

на мосту

избављења,

између комора и

преткомора свијета.

.

Окидач тишине,

обара страх и

мрви даљине.

.

Окидач тишине, ставља тачку на мрак.

Село Тијање, 18 км од Чачка, по 8 км од Гуче или Лучана

Тел: 061 2374160, 062 1512290, 0616386793

Јутро је ускомешало тисућу јесени у мени

Намах нестаде та далеко отровна неактивност

Изрезао сам вешто три праве и дугачке црте

Назване Поднебесна Небесна и Наднебесна

Богојављенским вечним водокршћем залих

Посејану траву у разореном замку предака

.

Док се на крову чују отисци корака мог оца

Који се вековима никоме није подсмејао

Улазим у танано и истисно поткино коло

И отварам сто векова стару аријску адресу

Која се у рукама душмана откинула контроли

И хоћу брзо да уберем небригу биљку кантиру

.

Одгурнух једну једину и неизвесну будућност

Коју нуди ошамућена пијана и несвесна доњица

Поправићу и водоопасати замак чукун претка

Посвећеним синовима поверићу путеве и вртове

И сећања и занате и Златну књигу прамудрицу

И усмено заветно предање које размножава путеве

Ноћца звездана снове прославља,

у саму поноћ славуј се јавља.

Kроз очи мрака Месец заблиста,

стакласто небо с’ зрацима листа.

.

Ти снове шараш – бојиш вољени,

платно љубави створиш у мени.

Погледом оштрим сечеш ситнице,

у месечини гнезде се птице.

.

Предивна ноћ, слављеник среће,

посматрам облак подиго веђе.

Под трепавицама небески дажд,

сваку му кап у душу знаш.

.

А, сузе ћуте драгост их брише,

заволех ноћ, искрице кише…

Заволех тишину, сећања трен,

праскозорје и Сунца сен.

.

Зора већ свиће, разграна дан,

под плаштом жеља сав насмејан.

Видику мој, прекрасан – Ти…

Хоризонт саткан од душевности!

Једно мало паче

по барици скаче

прсти су му боси

па кишобран носи

.

По улици шета

ко по модној писти

нема топлог лета

ал’ нада се глисти

.

Перје своје носи

ко бунда га греје

и зими пркоси

док снег бели веје

у сутону тихом моје село спава

у улици мрак се чује

хуче сове пси лају

а месец наслоњен на плашљиве гране

гледа у тамну капију

и труо праг куће моје

где ћути истина сва

.

испред ње као просјак стојим

и нико ме не погледа

сав црн слике творим

Мајке, Мајке, Оца, Брата

болног детињства, живота краха

испод мог прага сикћу змије

.

из ока се кидају гроздови суза

котрљају се по сувој трави

и смејем се овој смрти што сјаји

моја душа је сва ко гар

изгубио сам траг…

о кућо моја

о њиво моја

о шљиво моја

огњиште моје

огњиште моје труло

.

О моје моје

све што некад било је

зар вам више нисам драг

Материја науку спутала.

Тесна кожа домет омеђава.

Владику Рада тајна голицала.

Спозн’о лучу која размеђава.

.

Анима се Свемиром простире

искрећ’ спирит животворја сваког.

Научници кроз своје визире

савршенство траже из заблудног.

.

Материја казенена робија.

У телесју да се греси сперу.

Кад се душа од греха осија

повратиће својих моћи меру.

.

У Свеуму сво знање постоји.

Кроз Дух свети оно свуд допире.

Чиста душа лако се напоји.

Знање моћно из Светла извире.

.То је знање што брда помера.

То је знање што брда помера.

Сваки терет чини левитантним.

Овом знању нема невиднога.

Оно спаја с тајнама космичким.

.

Спаситељ је оно невољнку

који срцем свога спаса иште.

Мач светлосни руци осветнику

када злице праведнога ниште.

Злослутници ткају златан вез

Смишљају за људе невидљиви кавез.

Сваки бод је поголема злоба,

За уснулог и будућег роба,

Сваки чвор је несрећа

Мања или већа.

Кад заврше ткање

И своје сабрање,

Цео свет ће одбожити.

Сви ће лажног бога

Гледати ко свога.

Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!

И нека ово лето буде испуњено блаженством!

Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове

Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне

Овај дан је пун милогледања и миломиловања!

.

Гурам речје и наречје у распаковани идентитет

Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак

Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше

Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште

Иако је горки мочворац одкокодатавао јутрење

.

Гледам комшије преко ограде и њихових мачева

Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра

Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца

Моје тело – део душе узраста врло високо високо

Тако висок изродићу олако своје преславне претке

.

Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта

Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо

Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже

Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех

А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме

.

* * *

Са истинском љубављу шапућем ти шапуталице

И љубим ти очи срца и душе округлим љубовима

Покривена љубављу сањај и остваруј дивне сан-јаве

Растежем јасновиђење пролећа до блаженства јесени

Благодарим Ти Господе како и колико си ми је дао!

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Купам у твом даху сваку жељу страсну

Прсти ми лутају измаглицом пути

Да у вриску видим ко звезду те јасну

Твоје голо тело што жудњом се слути

.

Све што жудња слути сад усне дотичу

И дланови чују музику твог стаса

Док у теби пишем од искона причу

Занесен тишином – лепотом твог гласа

.

Лепота твог гласа кичмом ми силази

Да у свакој жили најлуђе загуди

Док сан тренут сваки у јави налази

На мојим недрима дрхте твоје груди

.

Дрхте твоје уди – небо је све ближе

Дрхте твоје груди – небо је све ближе

Сред ноћи по нама зрак сунца је пао

У нама све расте – талас бура диже

У један нам уздах цео живот стао