На свом путу стамен стојим,
свјестан шта ми судба спрема.
Зар нестанка да се бојим,
да сам ништа, да ме нема…!?

–

Идем путем свог прауточишта,
спасоносне, вјечите празнине.
Једно желим, ако желим ишта,
милозвучну музику тишине.

.

Нема краја, ни почетка,
живот тек је путовање.
Свак’ је предак неког претка:
душе станишта мјењање.

.

Све што живи, што се миче,
у тај закон се уклапа,
из једнога то све ниче
и све се у једно стапа.

.

(кратак извод из текста)

Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало на жалост, мало познат.

Године, 1954. упутио је писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија…

„Господине Крлежа,
У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете:

„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“

На истој страни на дну кажете:

„Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“.

Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их?

2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?

3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, ….

4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.

5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?

.7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? ….

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“…..

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“……

Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне….

На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“.

Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“.Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитетизападних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. ….

Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша?

А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“.

Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду.

Загреб, 1954. године“

Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан.

Текст у целини на нет страницама: „Борба за истину“, Time.rs  и   Тамо далеко

Буди ту

Да расипаш звезде путевима мојим

Када ноћу кренем да шетам у потрагу за сном

Буди ту

Да зраком ме обучеш

Када окупана љубављу у свет кренем

Буди ту

Да ветром засвираш

Када громно запевам нашим гајем

Буди ту

Да загрлиш ме

Када се срећна расплачем

Буди ту!

Песма ми је дала

на томе јој хвала

душа није знала

до срца пут саткала

.

Гајио сам силне речи

пустио их не жалећи

да покрену силну реку

и ту љубав у човеку

.

Спојила ме са њом она

моћна је и томе склона

која знаде да је чује

душу њену сад милује

Између добра и зла нема компромиса.

Између двије столице мораш да бираш.

.

Све је добро док се не предајеш и

и не додвораваш никоме и ничему.

.

Између добра и зла искушења су разна.

Све се спозна и голим оком види.

Све се спозна и голим оком вБуди са сличнима,

Буди са сличнима,

а не у маси изгубљених душа!

Звук  РА  – оригинална светлост, углавном се изговара у раним јутарњим сатима у зору. Овај звук чисти, то је најстарији звук. Довољно је рећи рано ујутро кратак ′′ РА ′′ и овај узвик чисти цело тело, чисти и чисти свест. Када се пробудиш, изговори ′′ РА ′′ ментално, нека ти је навика, а онда ће те срећа увек пратити. РА је моћни мистични, магични налет енергије. РА је улаз у нови, свесни дан. РА је савез предака, моћни покрет и благостање за сутра.

 Евгений Евгеньевич Тамчишин | Facebook

Час је буке. 

.

У буци не чујеш себе, чујеш само забуну, нелагоду и

хаос. Немаш јасну слику шта се дешава.

У поплави хаоса, човек се пита зашто све ово. Зашто

сад се ларма диже, увек је ње било заједно са

играчима таме али зашто оволики хаос баш сада?

Свет се ускомешао разним болима а изгледа да је

тренутак истине из некадашње шале стигао. „Још

само и ваздух да наплате…“ – доживесмо и то.

.

Пази како се шалиш… 

.

У припреми је јавност да се покуша са огромном

обманом у вези ванземаљског живота. Ми знамо да он

постоји али нико на групном нивоу нема заједничко

схватање шта то уопште значи.

.

Сви сф филмови и књиге, стрипови и дела су

последњих 70 година и више полако припремали

садашњу колективну свест на могућност коју није

схватала.

.

Међутим, то се у ствари ради да би се затро траг

у нашем заједничком сећању на нашу звездану

прошлост. 

.

Нико нема чврсте доказе о томе јер је много тога

уништено ратовима и катастрофама. Много тога је и

сакривено од јавности. Фрагмент овде и део онде се

понекад појави у народу који сведочи о невероватној

прошлости нашег рода. Фреске у Милешеви, житије

Краља Милутина и још списа су ти неки делићи које

данас имамо поред мноштва надахнутих песама и

дела. Постоје живи људи са сећањима на све то.

Међутим, самих материјалних доказа скоро да уопште

нема а где се и нађу, одмах се војска умеша и забрана

да се о томе говори је на снази. 

.

Оно што видим је да се непријатељ спрема на

последњи ударац, цео свет се напрегао. 

.

Нека свако у себи у својој души изнађе истину

и звездане записе. 

.

Повежи се са својим духом и душом, мани се свега

што те од рођења кодира да радиш све – само да душу

и дух не слушаш не.

.

Стихије су покренуте.

.

Благо које они желе није у технологији, она је

скретање пажње. 

.

Благо си ти пробуђени.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

На данашњи дан, 26.априла, 1910.године, рођен је наш велики, Меша Селимовић

.

„ Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и делић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.

Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.

Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује.

Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде. „…“

.

Одломак из романа „Тврђава“

Слика:Исмет Мујазиновић-

У временској трулежи стојим

слутим речи ране и касне

добују кроз гране отежале сиве

и остављају трагове јасне

.

Ветар звижди и снажно дува

прамен магле влагом испунио зрак

на главу пада лишће глуво

у башти кринова задах јак

.

Крадем кâд небески у заносу страсно

ал’ мокра ноћ гуши младину месеца

смрт ме гледа строго и питомо

из тужне долине моја јесен јеца

.

И враћам се у мрачне дубине

прошлост моја с глувим лишћем мину

док се грчи лице и јече кише

смрт поносна на белом крину сину

Да ли се то судњи час

Огледа у данас?

Да ли свака добра душа

Вапи за спас?

 .

Да ли се то Мрачни

У свом ропцу трза,

Да ли то трећи ат

Апокалипсе рза?

 .

Да ли је у Србији

Затрпан ад,

Па мрачњаци лупају

Да изађу сад?

 .

Какав то усуд

На нас је пао,

Изгледа да нас је цео  свет

Одједном напао?

 .

У зори Сварога

Мило нас грли Сунце,

Чује се зов предака

Како испуњава срце.