Већ пламсају, горе знаци тајни

На уснулом, слепом зиду, гле.

И макови црвени и сјајни

Кроз моје се повијају сне.

.

Скривам се у ноћне шпиље праве

И не сећам се више чуда свих

Мотре зором сањарије плаве

Огледало свода и сјај тих.

.

Ја бежим у трене прохујале

И од страха склапам ока два.

Са листова хладне књиге мале –

Девојачка коса златно сја.

.

Нада мном је свод неба врло низак.

Прса тишти црних снова бат.

Мој суђени крај је тако близак –

Преда мном су и пожар и рат.

Не у цркви,

недељом и празницима –

то што чиним свакога дана

моја је молитва свакидашња.

Свака реч коју кажем

свака мисао коју творим

свако осећање – нежно или окрутно

сваки чин доброте или злобе

сваки удах и издах –

то је моја молитва

и само то се рачуна.

.

Оно што Јесте –

види оно што Јесам.

Онај који Јесте –

види оно што Јеси.

Не покушавај да га подмитиш

слатким речима молитве

и хвалоспевима

канонских напева.

.

Ако желиш да понудиш

доказ вере – дај све што имаш:

згули своју кожу

и понуди је Оном

ко те у њу обукао.

Опет недостајеш

и не престајеш

стално пред очима

не ти не нестајеш

.

Јутро ми свањава

са твојим ликом

који ме рањава

док зовем те урликом

.

А напољу ветра хук

изговара твоје име

из даљине чујем звук

самотњака усред зиме

.

Што на љубав чека

умире од глади

гледа из далека

и живи у нади

У тврђави јутро дочекујемо

И дршћу у нама мале звери.

Неко је небеске златне двери

Отварао ноћу позивајући нас да уђемо.

.

Но с бедемима беху помешане

Наше кости, и крв је у дрвећу шумела.

Пред зору, однекуд, хитнута стрела

За земљу нас приковала.

.

И вече опет дочекујемо у тврђави.

У нама сморене звери једна другу мазе.

Према дверима небеским далеке су стазе

И знамо да их никада нећемо досећи.

Мирно вечеравамо очајни у тврђави,

И јутро опет долази.

.

Д.Б: “Пролеће у Техерану“

Ту, где и свела гранчица процвета

кад о шапатима нашим шума приповеда

као о измаклим бескрајима

уместо с њом састајем се с ветрометином,

љубим узалуђе истрајно,

и уместо у њене одзиве запаљене плаветнилом,

кунем се у трагове изумрелог света.

И поглед одлутак другим данима

да другу јаву гледа,

тамо где се љубав нудила

недокучивом висином,

због чега се нечујно и тајно

убила

с осмехом.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

аурицом Божјега заметка

ти нестајеш нетрагом се губиш

прахом твојим сладиће се четка

нећеш мајци на глави да дубиш

.

пљуваће те кусо и репато

шамарати бројити ребарца

ритам жесток меље те стакато

ударац се лепи до ударца

.

страдало се страда се и сада

шалило се кад за шалу није

теби више нико се не нада

.

глава ти је испод димискије

пред Господом ко да се испрси

испошћено ко ће да одмрси

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Купа ме светлост снаге Праискони

јер Син Свевишњег Ново царство

из пепела ствара.

Галије плове из прошлости

и робови устају горопадни.

Огањ радости над главама смртника.

Оргуље са неба у души ми кипте.

Устају витезови са Божје трпезе

и поносно корачају.

Падају мачеви синова таме.

Снага љубави, вере и Свемира

Небо, истином, отвара…

О, Иконе светаца моћних!

О,Сунце што, поспане, нас будиш!

Ново царство у визији стоји.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

У језивом рату, где жеводан листа,

и где сваки цвет се претвори у свело.

Где те за бол срца нико и не пита,

јер све док дах дишеш, браник си и тело.

.

Ту се болна душа не лечи већ слама,

гледајући небо и чађаве кише.

Из распуклог тла се порађа и тама.

Песник о слободи сања, машта, пише…

.

А, где ћеш пронаћи искрицу од наде,

док из сваке травке дим оловни тиња.

Kад ту око тебе, мртвилом се каде…

И дан сав постане јад и чамотиња!

.

Гледаш борце храбре – чуваре доброте,

сваки од њих спреман да у боју страда…

Спашавајућ’ смело невине животе

од сатанских слуга изашлих из Хада.

.

И сутра ће неко ратницима рећи,

да је све то прошло, да је сада боље…

А, у њима самим река крви тећи,

рањене их груди сећањем заболе!

.

Не дирајте никад у те тешке ране,

ако нисте мелем, не будите ни со.

Таласи се болом од доброте хране…

Не стварајте бујицу, вришти Ахерон.

Теку први овогодишњи летњи дани

По најпрецизнијем календару

Наших далеких премудрих предака

Теку Дрина Сава Морава и Дунав

И теку жуборе многе многе друге реке

.

Тече лагано и река Тијана у Тијању

Светом и ово – и оно – страном

 И жури кроз пољовиту Тијанију

Ка својој старијој сестрици Бјелици.

.

Теку и сокови у свему постојећем

Кроз богове полубогове и разне духове

Људе животиње биљке минерале

Сасма особени сокови – животдајни

.

Теку и наше немирне мисли свакојаке

Посебно су усмерене многомоћне –

Када су високо свесне и када носе знање

И када носе стваралачке импулсе

.

Још су јаче када оностране – у безмисли

И све тече под капом Божијом

По промисленију и плану Јединога Бога

Запазимо склад и прецизност –

По координатама простора и времена

.

Будимо свесни и не-простора и не-времена

Будимо свесни Вечности и Безкраја.

И ускладимо се у свему са Јединим Богом

Његовим кораком видом слухом додиром

Укусом мирисом душом духом свешћу

 .

Јер – и Бог је Човек – високо самоостварен

Вечно млад вечно здрав и вечан вечан

И градимо кроз сваку свесну акцију

Кликтаво радостни и љубвеобилни

Сопствени живот блажени и вечни!!!

У овој објави обједињујем претходне три у којима је било речи о три календарске личности из православног црквеног календара а то су: Исус Христ, Јован Крститељ и Дева Марија. Показао сам да ове три личности из новозаветног предања, или другачије речено из хришћанске митологије, представљају отређене природне појаве унутар календарске године.

Исус Христ је младо Сунце (Божић) које се на краткодневницу рађа, успиње, сазрева и васкрсава као јарко Сунце лета – представљајући десну, источну страну календарске године. Јован Крститељ је Сунце у опадању, у замирању, – рађа се на дугодневницу и он најављује Сунце нове године – Исуса Христа којег крштава водом и стога носи назив Претеча. Јован представља леву, западну страну календарске године. Дева Марија представља Мајку Земљу која своју зрелост као мајка достиже на јесен у време жетве, бива девојка на пролеће,

рађа Сина – младо Сунце на зимску краткодневницу а постаје невеста Богу Отцу на лето.

Хришћански мит је очигледно наслоњен на старији систем Свештене Године који описује относ Сунца и Земље. Наши преци су свој календар, обичаје и веру градили у относу на кретање Сунца и утицај који оно прави на Земљу, природне токове и људски живот. Овакав календар је најпре изграђен у пољопривредним друштвима какво је било пра-европско или пра-србско. Човек зависи от Земље – от њених плодова којима се храни, а Земља зависи от Сунца – от близине његове светлости/топлоте/падавина које плоде Земљу. Дакле централна фигура природе света Јаве у којем човек живи је Сунце от којег зависи сав биолошки живот. Зато се Сунце сматра Божијим Сином – доноситељем животварне силе от које је саздан сав материјални Свемир а та сила потиче от безтелесног (или несазнатљивог) Отца, Свевишњег Бога.

Новија метеоролошка истраживања показују да све атмосферске појаве, от падавина до ветрова долазе са Сунца преко Сунчевог ветра који муњевитом брзином са Сунца продире у електромагнетно поље планете Земље (Београдска школа метеорологије, Милан Стеванчевић – Сунчев ветар). Наши преци су очигледно то знали, придавајући свим тим појавама карактер соларног божанства. Топлота, светлост, киша, ветар, гром су појаве које на Земљи узрокује Сунце и као последица њиховог дејства Земља сваке године рађа – мање или више. Како је људски живот подређен утицају тих сила – условљен исхраном, повољним временом али и духовним утицајима који последично обликују људску судбину – човек је још у давним временима изградио жив относ са небесима као себи надређеним поредком подстичући њигову благотворност и благородност кроз магијске обреде, молитве, песме, игре, принос жртве итд.

Ово не значи да су природне појаве и небеска тела лишени духовне суштине, да су пуке материјалне појаве и ништа друго – да су их наши преци само из интереса преживљавања и угодног живота „обожили“. Све је у постојању живо и у садејству са целином. Све је Једно. Сва је стварност обликована и створена из Једног Извора Свести и свака створена ствар у себи садржи отраз Целине унутар које је створена као Искру Јединственог Извора Свести. Сунце уистину јесте потомак животварне интелигентне силе која зрачи из себе стварност у којој постојимо и уистину се испољава и као личност. Материјалност ових сила које исходе као човекова тврда храна и огрев само је најгрубљи и најочигледнији њихов утицај. Осим што задовољава потребе човекове телесне материјалности, Сунце задовољава човеков осећајни живот кроз радост, вољу и осећања које подстиче као и на духовни живот у виду тананих духових енергија које носе информације и подстичу спознају. Посматрањем природних процеса човек успева да разуме процесе унутар себе увиђајући да је он Свемир у малом – посматрајући себе човек може да разуме свет у којем живи и његове законе, или посматрајући свет око себе човек може да разуме себе и законе унутар себе. Сунце на крају подстиче сам живот, јер је Сунце материјално испољен извор човекове свести и подстицај за даљи развој човекове свести. Без Сунца не би било ни Земље ни човека.

Сунчев систем можемо посматрати као скуп личности које га чине или пак као јединствену личност сабравши све његове чиниоце у једно. Сунце и Земља могу се посматрати као засебне личности (чије промене даље представљају подличности) или као засебне целине јединствене личности. У другом случају Земља представља тело – камење су кости, земља је кожа, дрвеће и растиње су коса, реке су вене. Небо је глава – ум, где Сунце представља око, његова светлост вид, облаци су мисли а ветар дах. Месец, који се налази између Сунца и Земље, дакле између ума и тела, представља срце или осећања. Иако сија само ноћу, Месец се често види и дању, но његово време је ноћ – несвесно. Исто тако човека можемо посматрати као три засебне целине, као тело (Земља), као осећања (Месец) и као ум (Сунце). Истовремено ове три целине, от којих свака има свој „мозак“, (како је учио Гурђијев: мозак, кичмена мождина и живчани сплет), чине јединствено човеково биће.

Два основна лика Свештене Године су мушко оплодно начело – Сунце и женско рађајуће начело – Земља. У зимском делу године ова начела обликују относ Мајка и Син док у летњем делу године они имају относ Женика – Мужа и Жене – Невесте а који су истовремено брат и сестра. Брат и сестра јер су истовремено два супротна принципа које чине једно биће – от једног су Отца. Ово видимо и у египатској митологији где је Изида уједно и жена и сестра Озирису. Сет, Озирисов убица такође је њихов брат. У народу се сматра да је Огњена Марија (Прпрша) сестра св Илије (Перуна), али обредна песма коју проналазимо код Милојевића говори и о њиховој женидби. Блажена Марија која се такође сматра Илијином сестром, везује се за Марију Магдалену – Исусову ученицу. Марија Магдалена која носи исто име као Исусова мајка – Дева Марија, по апокрифним јеванђељима је и Исусова љубавница (Јеванђеље по Филипу).

Исус и Јован су такође рођаци по предању јер представљају два краја Године. У староверном словенском предању имамо три брата: Сварожића, Купалу и Коледа. Сварожић представља младо Сунце (Божић) у успону, Купало је зрело Сунце на врху године (Ивањдан) а Коледо је старо Сунце у заласку (Петровдан – Бадњи дан). У питању су синови Сварога – Отца. Рођење наредног брата представља смрт предходног брата. То видимо и у хришћанству где Јован након што крштава Исуса убрзо бива усекован. У хришћанству, трећи лик Сунца или Божијег Сина је Дух Свети чији празник Тројице или Силазак Светог Духа долази при врху године, након Господњег Вазнесења.

Дакле Сунце је представљено тројично – у три лика као отраз вертикалног устројства – покретачку силу (+), попуштајући силу (-) и помирујућу силу (0). С друге стране, Мајка Земља има четири лика као отраз хоризонталног устројства – четири стране света или четири правца кретања. То су ликови Девојке (пролеће), Жене (лето), Мајке (јесен) и Бабе (зима).

Врхунац женског начела је лик Мајке који пада на почетак јесени. Јесен као доба које најављује хладан период, зиму, представља почетак „женског“ дела године. Јесен је календарска граница између летњег дела године, где преовладава Сунце и елеметни ватре и ваздуха и зимског дела године где преовладава Земља и елементи земље и воде. Стога је зима део године женског начела. У размери дана, календарско време Мајке је време сумрака – граница између дана и ноћи, где са мраком почиње време женског начела оличено владавином Месеца насупрот дану, времену мушког начела оличено владавином Сунца. 

Суштина относа Земље и Сунце је љубавни чин – оплодња. Относ Сунца и Земља је једнак относу свести и материје. Промене које се догађају током године услед окретања Земље око Сунца можемо упоредити са експериментима квантне физике који показују да најситнија честица узима чврст облик тек под присуством посматрача, док се у супротном понаша као талас. Дакле док нема посматрача – Сунца, природа – Земља се враћа у своје пра-стање, губи своје обличје, боје, плодове, бујност и мрзне. У пра-стању материја једноставно таласа (елемент воде – Мора) без обличја. По појави Сунца – свести, Земља се поново буди, саображава посматрачу, цвета, буја и рађа.

(Илија Зипевски АзБукВеда, 34-ти наставак)