Узимам све моје беле путеве

пређене по земљи овдашњој

сабирам их у једну тачку времена

простори се нижу један на други

моје је да одаберем до које дубине

да себе одведм у сећање?

Неко ме милује по дугој коси

глава ми на скуте мајчице Мокоше.

Златна светлост прелама се у води

Радмир чувар извора силе живота

пева песму умилну и намернике поји.

Трчим по пољу складног шаренила

пењем се на брдо уцветало лепотом

кад тамо Јасни Соко седи и плаче.

Кад ме виде у чуду се нађе јер

сви га пуштају да се самоисцели.

Спремна сам да послушам његову причу.

Вратих се у свој град, до суза знан мени,

До жила, до дечјих жлезда натечених.

Дошо си – па онда гутај брже, срећан,

Рибље уље речних лењинградских свећа.

.

Препознај што брже дан децембра,, зато,

Где је у зли катран жуманце додато.

Петрограде, ја још да умирем не бих:

Мојих телефона бројке су у теби.

.

Петрограде, ја још тих адреса имам:

Гласове мртваца наћи ћу по њима.

На мом степеништу: у мозак ме лупа

Звоно што је с месом исчупано скупа.

.

Сву ноћ драге госте чекам, звецкајући

Оковима ланца с капије у кући-

Руски класични песници 

Излазак – Стари завет

“При том рече Бог: нека се

сабере вода што је под небом

на једном месту, и нека се

покаже сухо. И би тако. И сухо

назва Бог земља, а зборишта

водена назва мора; и видје

Бог да је добро.“

*

ИЗЛАЗАК

Будим се окупан росом као отворена

књига Истине.Испред мене потопљени

градови и подељена царства стоје. Све то

носим у тоболцу своје душе. Да ли

мртви, поново, устају да ли снови

постају јава. Изађох из пакла и из

лавиринта беде, јер у рату светлости и

мрака победи разум и Светлост уништи

таму. Рогатост палог анђела доживи

сумрак и речи са Голготе засјаше

Звездом пурпурне вечности.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

 

 

И оставих ратнике своје, да чувају краљевство моје
И засених белином вечног плама простор над њима и над нама.
Да у другим разинама завлада светло,
светло сребрне звезде коју заједно створисмо,
коју мислима померасмо да нам вечно сија,
где год да будемо по вољи Творца,
да будни сањамо звезду нашу,
да љубав запишемо у Акашу,
звезде наше вечитог плама
што зло сажиже и таму слама,
што делује кроз нас и у нама!
Заувек…

Александар Дугин нам у својој књизи „Хиперборејска теорија“ преноси учење Хермана Вирта о северном поларном пореклу човечанства (беле расе) и првобитном свештеном писму потеклом из те традиције. На  основу структуре изворног писма о којем нас извештава Вирт, извео сам систем Кола Године от 16 поља (северноатлантска традиција) у који се Азбука (старословенска) са својом структуром и значењима слова савршено уклапа. Коло Свештене Године је уједно календар, писмо, збирка начелних принципа Творевине и законик свемирских процеса који се отвијају током Кола Године, како у човеку тако и у друштву, природи и Свемиру а у чијем средишту је Сунце – Син Божији, Изворник Свести/Звука/Светлости (АБВ) на земаљској равни.

ГОД је Господ, а ГОДИНА је Господина относно Господња или како би рекли: Лето Господње – Лето Године. Бог Господ је Вишњи Бог који влада над целим Колом Године – Он је заправо Год (GOD, GOTT) или Година (Коледар), док су остали богови, борови или божила Њему подређени относно представљају само отређени вид Господа унутар Његовог Кола – отређене периоде Године относно отређену силу, атрибут Вишњег Бога Господа. Господ на нашој, људској равни је Сунчев систем са Сунцем – Сином Божијим у средишту. Син Божији потиче от Отца, Свевишњег Бога који извире из средишта Свемира и који обухвата читав Свемир, све створено и сва Кола и Године на свим размерама Свемира. Син Божији – Сунце и Сунчев систем налазе се унутар Отца и сачињени су от истих елемената, относа и законитости као и Свевишњи Бог Отац, само на нижој равни относно размери.

Херман Вирт тврди да су постојала два таласа пресељења човечанства из северне окополарне прапостојбине. Први талас су наводно носиоци прве крвне групе (вероватно 0) и они су испрва успоставили северноатлантску традицију (календар от 16 поља) да би се временом спустили још јужније (испод 46. степена г. ш.) и успоставили јужноатлантску традицију (календар от 12 поља). Други талас људи (по Херману то је народ Туата), наводно носиоци друге крвне групе (вероватно А) задржао се дуже у северним окополарним областима сачувавши поларну традицију да би се најзад и они преселили са крајњег севера под навалом захлађења. Ова два таласа обликовала су пра индоевропски народ и културу.

Ово херманово предање у извесној мери потврђују савремена ДНК генеалогија, геологија и предање из древних ведских списа. Наиме, геологија нам говори да је захлађење које је поступно у лед оковало већи део земљине северне полулопте, наступило пре 70.000 година да би свој врхунац достигло пре између 18.000 и 26.500 година. Период пре захлађења (пре између 70.000 и 130.000 година) северне окополарне области отликовала је пријатна клима, погодна за растиње и људски живот. У ово време можемо сместити процват северне поларне цивилизације, наводне Хипербореје – прапостојбине белог човечанства. Са долазком захлађења, народ почиње да се сели јужно.

И хаплогрупу ДНК генеалогија проналази на Балкану већ пре 40.000 година. Сматра се да И хаплогрупа долази на Балкан са Кавказа где се отдваја от старије ИЈ хаплогрупе. И хаплогрупа би могла да отговара првом таласу пресељења са севера. От И хаплогрупе потичу И1 (присутна код Германа – Скандинаваца и Балта) и И2 хаплогрупа (присутна код Словена али доминантна код јужних Словена – Срба динараца).

Р1 хаплогрупа која је поред И најприсутнија међу индоевропским народима појављује се први пут у јужном Сибиру пре 22.000 година. Р1а хаплогрупа се проналази пре 11.000 година на Дњепру заједно са И2а хаологрупом а Р1б проналазимо у Лепенском Виру пре око 9.000 година такође са И2а хаплогрупом. Р1а хаологрупа припада Аријевцима који су сачували предање о северном окополарном пореклу (иранска Авеста, Рг Веда). Р1 хаплогрупа би стога могла да отговара другом таласу пресељења са севера који се отвијао преко Азије, тачније Сибира, Тибета, Ирана, Кавказа, Европе. Један крак ове групе (Р) населио је Северну Америку где проналазимо Р хаплогрупу међу отређеним племенима северноамеричких Индијанаца. Р1а хаплогрупа присутна је међу Словенима (доминантна међу северним Словенима), Балтима, потомцима Аријеваца (Индуси, Иранци) и другим азијским племенима. Р1б доминантна је код западних Европљана (Келта, Германа, Латина).

Постоје и други докази који могу да подкрепе причу о томе да су наши преци у давнини населили Европу баш преко Азије (Сибира и Тибета) спуштајући се са севера, но та прича заслужује посебну објаву. Сада се враћамо на писмо.

Херман Вирту у својим описима природе првобитног писма-календара говори да су се речи-идеје Свештеног Језика обликивале у относу на место слова и стога његово значење у оквиру Кола Године. Отређена реч-идеја би имала једно значење када се обликује узлазном путањом Кола а друго, супротно значење када се обликује силазном путањом Кола. Херман даје пример отређених словних скупова  који се у случају идеје коју изражавају читају двосмерно (ру – ур, илу – ули итд). Имајући ово у виду као и графички приказ Азбучног Кола Године, можемо да разумемо порекло и значај многих палиндрома (двосмерних речи) у србском језику.

Србски језик обилује множтвом двосмерних углавном трословних речи као што су: ВИД – ДИВ, ГОР – РОГ, БЕЛ – ЛЕБ (леп), ЗАР – РАЗ, ДАН – НАД, ДАР – РАД, ЖЕН – НЕЖ, ЗИД – ДИЗ(ати) итд. У питању су најчешће божанска, света имена, имена која везујемо за Светлост Сунца и относ између Неба и Земље. Ја ћу у наредним објавама, почевши са овом обрадити четири такве најважније речи.

Доњи полукруг азбучног Кола (плаве боје) представља Небо относно Дух док горњи полукруг (црвене боје) представља Земљу относно Тело. То значи да она реч која је обликована словима у смеру Године, от зимске краткодневнице ка летњој дугодневници преко пролећа (обрнут смер казаљке на сату), от АЗ ка УК – означава појаву која са Неба силази на Земљу, док иста та реч читана уназад, от УК ка АЗ означава појаву која се са Земље уздиже ка Небу.

ВИД – ДИВ

ВИД (Види Добро) је појава која са Неба силази на Земљу а то је Изворна Светлост (Вид Свевишњег) као и светлост Сунца – Божијег Сина којег зовемо Вид или Световид. Све остале остале звезде и планете на небу скупа зовемо Виделима. ВЕД је и знање, наука која долази отозго, из вишег, небеског поредка. ВИД је име и чеоне чакра – средишта човековог вишег ума (вид и слух)- друга умна чакра от три које припадају небеској сфери.

ДИВ је обрнути принцип који се са Земље издиже ка Небу. Дивови су горостаси, висока или џиновска бића. Дивовима називамо и јаке, храбре, моралне и духовне личности – подвижнике. Дивота, дивноћа али и дивљина долазе из ове идеје. ДЕВ је облик који означава божанственост која се у србском језику приписује женском бићу у периоду пре полних относа или брака као: девица, девојчица, девојка, дева. У санскрту назив Дева је припао светлим божанствима или божилима попут Индре, Варуне, Сурје, Агнија итд.

Слово ДОБРО које је садржано у речи ВИД – ДИВ, отговара срчаној чакри, средишњој чакри човековог бића која помирује његову духовну и телесну природу. Диван или див је онај појединац који своју животну енергију из ЗЕМЉЕ подиже у срце, у ДОБРО, а из срца је прелива у више умне центре, у БУКИ ВИДИ чакру што омогућава проток духовних енергија које даље стимулишу рад епифизе (В) и хипофизе (Б). Хипофиза лучи соматотропин – хормон задужен за раст костију у дужину, док епифиза лучи мелатонин – хормон сна који подстиче прозорљивост и видовитост. Дакле ДИВ и ДИВОТА је човеково уздизање ка небеској равни от које је потекао. Девојка улазком у брак постаје жена (ЖИВОТ чакра) што значи да се њена свест усмерава на животну енергију (телесне чакре) којом суделује у земаљским, чулним и животним делатностима или обавезама. Тек када човек обузда или иживи своје ЖЕЉЕ и ЖУДЊЕ (или када заврши са својим световним обавезама), животну енергију може неспутано да преусмери у ДОБРО где се она преображава у духовну енергију која отвара ВИД.

ВИД је дакле на човековој равни духовна енергија која се из чеоне чакре ВИД спушта до срчане чакре ДОБРО. Ово се дешава несвесно док спавамо (лучењем мелатонина) и зато нам је сан неопходан. Када свесним напорима своју животну енергију преображну у ДОБРУ као духовну подигнемо у ВИД то је онда категорија ДИВ.

На равни Сунчевог система ВИД је сунчева Свест/Звук/Светлост која се шири из сунчевог средишта обасјавајући планете. ДИВ је раст бића са планета назад ка Сунцу под привлачним дејством сунчеве светлости относно ВИДА. И ово може да се подведе под познату реченицу при верској служби: Славу Теби узносимо или Слава Теби Боже.

ВИД – ДИВ је двосмеран пут Славе Небеске. От ума до срца, от срца до ума. От Сунца до човека, от човека до Сунца. От Сина Божијег до сина човечијег и от сина човечијег до Сина Божијег. Ово је све могуће изчитати из графичког приказа Азбучног Кола Године. Глагољични приказ ове речи даје још јаснију представу относа који ова слова међусобно образују.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, четрнаести наставак)

Када душа сања

обилази свет на крилима вихора,

да види те у древним временима,

негде, где дворац је посред великог језера,

где кругови су трава осунчаних

у дубинама шума кедрових,

негде поред обала река белих,

негде на врху Артања

где предају се древна знања!

Када душа сања

обилази свет на крилима вихора

с ову и ону страну многобојних застора!

 

Коња више нема.
Узвици су неми.
Само се по губитку светла осете.
Љубити се може,
Ратовања сакривена.
Узбуне нема.
Јахачи су у дому одавно.
У кутку малог мозга,
Сви заједно дремају.
Деца већ су нуђена,
Свим разним владарима.
Дом светли јаче него сунце
Иза великог брда,
Иза немих вапаја незбринутих Мајки.
Традиција грозна, проклетством научена.
Препознаће се кад се једном,
Ако се врате.
Препознали су се и раније.
Клекнули.
Плакали.
Чезнули.
Промрзли.
Око себе погледај, ту се види радост.
Ту им је и крај, лопова и клетви.

 

Дођи,

Дођи ми.

Дођи ми једном у постељу

И понеси мјесец међу дојкама,

Крила шарених птица,

Жубор бистрог потока,

Шаку јагода,

Откос пшенице,

Давно казану лаж,

Стидни осмијех и

Оловку за цртање лептира

По трбуху.

Облутак са прегршти

Лабуђег перја за под јастук.

Ливаду под пазухом,

Стопала мека

И срце што дивље куца…

Само у постељу

Немој донијети

Пјесму птица

И мирис јутра

Јер често са собом носе —

Мирисе умирања…

Ово место где си управо сада

Бог је заокружио на мапи за тебе.

.

Гдегод да се твоје очи и руке и срце могу кретати

Насупрот земље и неба,

Вољени се тамо поклонио –

.

Наш вољени се тамо поклонио знајући

Да си дошао.

.

Могао бих да ти говорим о непроцењивој тајни

Твоје праве вредности, драги ходочасниче,

.

Али било каква непажљивост према себи,

Било каква пометеност у вези других,

.

Задржаће човека

Од прихватања милости, љубави,

.

Узвишену слободу

Божанско знање увек ти нуди.

.

Не брини се, Хафиз, о

 Великим захтевима које ова стаза тражи

Од путника,

.

Јер твоја душа је вечерас сувише опијена вином

Да би сакрила чудесну Истину од овог света.

.

Али зато јер сам тако мудар и великодушан,

Већ сам разговетно исплео блистав увојак

Од његових праменова

.

Као необичну истину и поклон

У овој песми за тебе.

Артер Мион: Дубоко знање и уметност превођења

Само је душа пут истина

Све друго је пена

И ако Бога у срцу не познаш

Свет бива опсена

.

Само је душа љубав и живот

Све друго је ништа

И ако у Богу утехе не нађеш

Гле нигде уточишта

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча