Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Фототека Србског Журнала

Не успевам речи пренети од ветра
Јер су уши промрзле од фијука
.
У мислима реч крст пољуби
И баци се у јаму
Залелека
Одзвања међ зидовима

Фото: Јама у Херцеговини; Википедија

Можда је баш сада баш сада право време
О да да о да да! време је свакако сада!
За посвећење у неизрециву Лепоту….
Стиже ти сасма нежна и јака енергија
Не можеш јој никако избећи – побећи
А зашто би зашто би када је то Пут!?

Кружно – сатно протрљај сва три ока
Посматрај све око себе изнова изнова
Као да си као дете прогледала први пут:
Људе догађаје океане реке планине
Цвеће и дрвеће облаке лоптаке и кише
Зверке дивљане и птице стене и пећине….

И отвори срце још више још више
На грудима где се правоугло секу
Сварожница црвена и обзорница плава
Развуци плућа до краја као хармонику
Да Лепота испуни све алвеоле и ћелије
И певај и певај и певај и певај и певај….

И нећу ти рећи моје унутарње име!!!
Ја сам ловац на људе спремне за истрк
Из колотечине и жабокречине живота
Ловац на људске душе да буду Човек
И ти ћеш милице моја и ти ћеш као ја
И ти ћеш ловити људа да буде Човек!!!
Хвала Ти Боже Љубави и Лепото моја!!!

Фото: Излазак сунца у Тијању; ВП

Jа сам своју душу у твој живот прен’о
И све твоје мане, грехе и врлине
Заволео тамном страшћу, драга жено,
Страшћу ради које живи се и гине.

Ти си светлост моје радости и туге
И молитва чиста срца у самоћи,
Радост мојих снова у бојама дуге,
Вера мога бића у дану и ноћи.

Кад причешће дође душе коју звона
Зову вечном царству чистоте и мира,
Ти си моје вере велика Мадона
Пред којом се цели из светог путира.

Што живимо дуже, везани смо чвршће.
Ти си тамна тежња нагона и жуди
И разблуде моје, кад на мени дршће
Све, а похота се почиње да буди.

Кад инстинкт са свешћу стане да се бори,
Кад се вани проспе месечина бêла,
Црвен пламен мојих страсти увек гори
На грешном олтару твог мирисног тела.

И сто тамних веза у нама се спаја:
Веза раних снова о вечној лепоти,
Веза нашом децом, радости и ваја,
И перверзне страсти и душе и плоти.

Фото: Месечина; Википедија

Тамо где је мисао без страха
и глава се држи усправно,
где је знање бесплатно,
гд‌је свет још није поломљен у комаде
тесним познатим зидовима,
тамо гд‌је речи излазе из дубине истине,
где неуморна тежња
пружа своје руке према савршенству,
гд‌је бистра струја разума још није изгубила пут
у туробној пустињи мртвих навика,
тамо гд‌је је ум вођен твојом руком
у увек растућу мисао и акцију
у том слободном рају, мој Оче,
пробуди моју земљу

Фото: Тагоре; Википедија

Избројао сам своје године
и схватио да имам
Мање времена за живот,
Него што сам живео до сада.
.
Осећам се као дете које је
освојило пакет бомбона:
прво их јело са задовољством
Али када је схватило да је мало остало,
почело је да их ужива у укусу.
.
Немам времена за бескрајне сусрете
где се разговара о статутима, правилима,
процедурама и унутрашњим прописима,
знајући да ништа неће бити урађено.
.
Немам више стрпљења
да слушам апсурдне људи који,
упркос њиховим хронолошким година
нису одрасли.
.
Моје време је прекратко:
желим суштину,
мој дух је у журби.
Немам много слаткиша
у пакету више.

Фото: Руми; Википедија

.

Рузмарин ће замирисат
Трњем стазе још су свете
Голем крш а сунце пржи
Топи све
Ал камен стамен
Далеко је врх сокола
Ничег нема
Само ноћи или дана
Нека птица или звијезда
Искру Божију развесели
.
А и радост а и туга
Омаја је
Држи чврсто корак свети
На камену што сад пржи
Јер на врху сјенке нема
Сад је вучеш као ланце
Још звекећу ко да зборе
Ил пјевају ил те плаше
Ил шибају па те гладе
Не знаш више ко су ,што су
Али лијепо тихо зборе
Да’л се смију или плачу
Ал ти друштво сада праве
Нема других
.
Филозофе,научнике,умне ,мудре,углађене,свете
У овом свијету свила ствара
Ех…Ал не ваља све се руши
Нема ништа племенито а што ватра не пропушти
Тешко свијету који жртву нема
Да је слави
Иначе што би радили
Што славили,чему радовали
На кога кривњу сву обарали
А онда за трпезом сласном
свете пјесме слављенику кога нема појали
Држи корак
.
Рузмарин ће замирисат

Фото: Рузмарин; Википедија

Једна пјесма
Једна рима
Кадкад љето
Некад зима …
Па прољеће
Дуготрајно.
Сунце, небо и све сјајно…
Ухватим и мало јесен
Сјетом, тугом сав занесен
Па потече срцем плима
Једна пјесма
Једна рима

Фото: Фототека Србског Журнала

Орион над Гочом
плећа шири.
“Косци“ и “Коњска глава“
слатином ходе.
Док Бањска река
камење броји
под Мостом љубави
кључеве спира.
Односи тајне и уздахе,
кроз прозор ноћи,
пуне мира.
Једна птичица, залутала
над “Врапцем“ пролете
у крошње липа, уз реку,
ка мосту даљинару,
што мудро ћути,
даљине мери.
До новог освита,
новог јутра,
кад ће му данас,
бити сутра.
У новом дану
нова сена,
а неком
бањска успомена.

Фото: Планина Гоч; Википедија

Меље камен житарице
У ситан прах
У месту
Од камена и дрвета
Темељи камени куће од дасака
У огњишту наста хлеб
Од праха у води
Он поста наше тело
Тело од праха
А оно враћа се земљи
Свом дому
Земља зна
Видела је
И видеће
Ништа јој још незнано није.

Фото: Воденица; Википедија