Плишана ноћ пада на град
Светиљке ко свици пале се сад,
Наше мисли тајносане плету мрежу
Да нас пробуђене некако повежу.

Кроз снове људи сазнају свашта
И није то само несташна машта,
Иду кроз димензије, кроз светове
Истражују пољане знања нове,

Увезују своје животе многобројне
Сазнају тајне свемира опојне,
А онда се враћају кући, на планету
Да одраде своја послушања по аманету.

Фото: Плишана сова;Википедија

(Песма посвећена мојој ћерки – Јефимији Ћетојевић)

Рођена си као шапат међу гранама,
као прва светлост што не греје – већ лечи.
Док други јуре за својим странама,
ти стојиш тиха, у сенци без речи.
.
Ти не умеш да глумиш, нити да се склониш
од туђег бола и хладних речи.
Сваки те талас живота дохвати,
а ти му опет верујеш – да лечи.
.
Кад ћутиш, као да цео свет стане,
а ветар слуша шта ти срце шапуће.
Нежна, а тврда у свом трајању,
као цвет што расте у камену.
.
Твоје руке – топле, понекад несигурне,
желе да загрле све што боли.
Ти верујеш да љубав лечи,
и кад те ожиљак заболи.
.
Имаш очи што памте туђу тугу,
и целим бићем знаш да сањаш.
Свет ти нуди трње уместо дугу,
а ти га гледаш и још му се клањаш.
.
Чуваш љубав као птицу у длану,
да је не уплаши превише доброте.
Сваки ти корак личи на рану,
али у њој ничу најчистије ноте.
.
Понекад бих хтела да те сакријем
од света што не зна да воли меко.
Али ти мораш да растеш, Јефимија,
да будеш светло – ма колико далеко.
.
И кад те свет замори, и све ти буде тесно,
не заборави – нежност није слабост.
Јефимија, дете моје, дивно и несхваћено,
ти си моја вера да постоји благост.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Осећања људе задовољнијим чине,
Ако успеју изаћи из своје помрчине.
Тражећи путеве, кроз новац и моћ,
Најчешће пронађу смркнуту ноћ.
.
Када би у себи светлост тражили,
Њоме би сваку патњу ублажили.
Навикли су на речи грубе и оштре,
А разговара се, само путем поште.
.
Послове завршавају, хладно одмерено.
Све је ка материјалној страни усмерено..
Нико се не труди ни у очи да погледа,
Само уобичајено: “Здраво!“ – ради реда.
.
Ко узима новац, ничег се не стиди,
Нити у том нешто необично види.
И ако понекад, тродупло наплаћује,
Не осврће се и само иде даље.
.
Када једног дана низ брдо крене,
Само се запита: “Зашто баш мене?“
Природни закон налаже умереност у свему,
Узимање и давање, уз намеру поштену.

Фото: Умереност у свему; Википедија

Сиђи у нулто поље,
поље свих знања.
Спусти дубоко своје
мисли и осећања…
.
Као да рониш
до дна океана.
Тамо ћеш да
пронађеш све одговоре
и сва знања…
.
Спусти се у јединствено
поље свих познања.
Тамо ћеш да пронађеш
себе и све одговоре,
који су потребни
да сазнаш ко си,
док свет спава, сања…
.
Сиђи у нулто поље.

Тамо ћемо се срести!

( Песма инспирисана речима мог
дугогодишњег, мудрог пријатеља и
духовног учитеља, свезнадара,
В.Пантелића )

Фото: Духовна мудрост; Википедија

Наш нови човек, наши нови путеви, наше нове идеје, наш нови капут, наш нови циљ, наша нова прошлост, наш нови живот, наши нови закони, наша нова будућност, наши нови односи, наш нови излаз, наша нова средина. Све је око мене ново а мене хвата наш стари страх.

Ако су сви осим мене мој народ, мој јадни народ нема никога осим мене.

Филозофи су огорчени али филозофија се слаже.

Од фотеља се могу правити барикаде, али и од барикада могу се правити фотеље.

Сам си маса, а у маси сам.

Осећам се као поп кад су му рекли да нема Бога.

За живот је потребно имати нерава. То је посао као и сваки други.

Моја отаџбина је мала, волим је јер ми је жао.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Звезде – на небу брадавице
Болују понекад од падавице
–
У августу небеса тешко дишу
Препуне звезда ко узрео дуд.
Каткада – понеке од њих збришу
И оду некуд
А ко зна куд ..

Фото: Звезде; Википедија

Господар је ноћас посетио мој дом,
Али ја сам, авај, снила тврдим сном.
.
А ако се он не појави опет ових дана,
Придружићу се пустињским сестрама.
.
Збацићу хаљине, оденућу се било како –
Кад је мрак на срцу, шта ће мени злато.
.
Бацићу огрлице, па чему ти украси,
Замршене косе нек ме скрију даси.
.
Авај, срећницима, кад се нађу требало би знати
Да се никад, не треба растати.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

јасноћа месеца диже се над небеско брдо
и урања у безкрајно море од облака
силан ветар преваљује десет хиљада лиа
долази и најављује на граничну кулу од жада
под тамом хоризонта цеста белог успонаа
татарско око завирује у плаве воде залива
откад је рата и освајања
с бојишта су се враћали само неки
мачеви одбране пролазе градове на граници
лица пуна јада и мисли које се враћају
у горњим одајама далеке куће и ове ноћи
уздаси и немирно трзање без починка

Фото: Јасноћа Месеца; Википедија

Само трептај звезда
у ведрој ноћи
и песма прелепа
што душу буди
искру што тиња
у Пламен претвара…
И песма и трептај
у Вечности спојени.

Фото: Ноћ у Тијању; ВП

Подигох камен
тежак,
чврст,
силан,
моћан,
оклопљен,
његова целина непровидна,
не жрли додире у утробу божанску,
одупире се опоро
каменим амалгамом омађијаним,
нестајање разбија отпором
у суноврат одласка.
.
Испод њега буја бујица разбуђена,
непојармљена посусталошћу,
усколебана разбијеним редоследом,
поремећена раскош ускипела.
.
Камен ускиснуо заштитнички,
преврат ритма зауставља снагом,
искључни, расхлађен,
додире туђе праисконе чује,
тражимо његово лице
и смисао у бесмислу ремећења
да трулеж у њега убацимо
и раскомаданом раздробимо постојање.

Фото: Камен, пао са неба; Википедија