Љубав је Истинско Постојање, наше Право Биће, Живот и наш Свет
.
Бог је Љубав, јесте Вечитост без почетка и краја, Свепрозирна Пунина Апсолутне Енергије – Свест, Која не може ни настати ни нестати.

Љубав је само Давање, јер је Све, јесте истовремено Прожимање и Обухватање, јер је Једно Које једино јесте.

Њено Средиште је свугде а границе нигде, јесте Бити САДА изван сваког ограничења. Љубав је Вечитост Која се цела догађа ОДЈЕДНОМ. Јесте Датост Која је вечно Давање, јесте Свест која у Давању ДОЖИВЉАВА Себе, јесте истовремено Давање и Примање, истовремени Из-дах и У-дах Себе, јесте ДАХ – Дух Свети.

Свест доживљава Себе и тако јесте Свесна Свест.
Све што је било, јесте, или ће икада бити у Богу је САДА, јесте Дух Свети, Универзални Принцип Отац-Мајка. Не Јинг и Јанг, светло и тамно – већ јесте Апсолутно Једно, једна те иста Свест, Светлост, Дух Свети виђен из два аспекта: Прожимања и Обухватања, Давања и Примања, једност САДА и ВЕЧНОСТИ, Безвременог и Свевременог, Атмана и Брамана…
Једност истовременог Издаха и Удаха Свести, Целовитост свепровидног прожимања и обухватања, је ЈА СВЕГА, јесте Савршено Отворена Сфера, СвеЈедно, БитакБиће.

ЧОВЕК НИЈЕ ЕГО, ЛИЧНОСТ – А ТО ЈЕ ЈОШ МАЊЕ БОГ.
Бог је Апсолутно БитакБиће, ИНДИВИДУУМ (individere – недељивост). Наше Право Ја је Бог, ми смо ћелије Бога Живог које у себи имају Бога. Бог нам је дао целог Себе – то је Љубав, Давање Које је Стварање. Љубав је једини креативни ниво.

Морамо коначно рашчистити са еговим схватањем Бога и свога Правог Ја.

Прошло је и патријахално време где је Бог само Отац. Бог је Дух Свети – Универзални Принцип ОтацМајка.

Творац, Створено (Ми), и само Стварање су Једно – јесу Бог Живи.

Бог је Љубав – Свепрозирна Апсолутна Енергија, и све што јесте јесте одређена Његова фреквенција, одређени ниво Њега, Апсолутне Свести. Ми смо по броју и трајању бесконачни ИЗРАЗИ Божји Себе ЈА ЈЕСАМ.

Бог је Вечитост, Савршена Отвореност изван Које нема ништа, и свако од нас је у својој Истинској Суштини Савршени јединствени и непоновљиви Израз Божји Себе. Ми смо Дух из Светог Духа, није постојало време када нисмо били нити ће постојати када нећемо бити. Ми смо Вечитост из Божје Вечитости. Ми смо Љубав из Љубави заувек у Њој.

Света Љубави, Милосрдни Господе – Слава Теби!

Фото: “Божије око“; Википедија

Фото: Бела голубица; Википедија

Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.

Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе
зовнем ли само, мени хрле,
мамине руке меке и лепе . . .

Мамине руке ми косу сплићу,
њина ме љубав на пут спрема,
када порастем као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.

Мамине очи ме увек прате, —
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чакам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.

Као у бајци која се воли
снег се детињства меко засребри . . .
Кад мене боли и њу заболи, —
и зато хвала, мајко, теби,

зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.

Фото: Мајка; Википедија

Сетимо се пролећа,
његових цветова;
што нам цвеће обећало,
ево тих дарова!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!
.
Сад имамо довоље
воћа свакојака:
грожђа црна, грожђа бела,
јабука, крушака!
Ове лепе дарове
јесен нам је дала,
драга наша јесени,
велика ти хвала!

Фото- Bon apetirs

Приредила Верица Стојиљковић

поживи нам Боже јединога цара
не треба нам ништа ни хлеба ни пара

не треба нам око не треба нам глава
само да се царска не унизи слава

док по светој земљи звоне свете кости
народу се царске одужише пости

и док нам се ево затире и име
тискамо се овде избегли у риме

Фото; Фб страница – Birds and Nature

Планински ветрови шибаjу водопаде,
кроз крила орла бели се свет.
И облак небу невиност даде,
орлићи у гнезду, спремни за полет.
.
На пропланку шумском древни запис стоји,
стеновити белег нашег постојања.
Часног кавалирства, душманин се боји
и закона Србља, из вековног здања.
.
Прасак потока старог низ брегове јури,
нижући речи завета и плача.
Вила можда спава, Ратник можда жмури…
Ал скршени трени, мозаик су стакла.
.
Нижу се зборења, шапати и лахор,
још храстове гране штите молитвеник.
И пољана божурова од витешке крви,
венац славе плете водопадској пени.
.
Спајајући срчу, бодеж и оштрице,
катане и крчаг, и хлеба и соли…
Kрљуштима бола вапај јада риче,
тврђава под водом, камена изрони.
.
И занеме све, гранит се промоли,
из траве понико на пољани борбе…
Склопи руке сестра, док се мајка моли,
за ратника – сина… Временско раздобље!

Фото: Бели орао; Википедија

Послао је твоје руке, очи
Мени…
Узалудно је у магли тражити пут
Где се кријеш?
.
Да ли је моја реч сакрила твоје јутро
Да ли је сада траг
На твом јастуку нечији?
На чијим уснама си руж?
Чији си мошус на врату?
.
Еј ,
Не отварај очи
Бојим се да ће нестати
Овај тренутак..

Фото: Фототека Србског Журнала

Свету си огледало
Душо Певачева
И звездана јата гле!
Тобом се зрцале

Извор си вечан
Душо Песникова
И љубав твоја вазда
У свет се прелива

Прареч си жива
Душо јасновида
И тајне небеса иних
Тобом се пројаве

Језик си Огња вечног
Душо лучезарна
И Сунце свих сунаца
Из тебе зрцали

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Врч вина у цвећу
Никог блиског пијем сам
Дижем чашу блиставом месецу
С мојом сенком нас је троје
Месец не пије не разумије
Сенка глупо следи моје пете
За трен ми смо пријатељи
Весело ступамо крају пролећа
Ја певам месец клима главом
Ја плешем сенка се изврће
Док сам будан славимо заједно
Кад се опијем ми се раздвајамо
Вечно везани али не увек блиски
Зуримо у пространство далеких облака

Фото: фототека СрбскогЖурнала

Без тебе не знам живети зацело.
О вољени, узми моју душу и тело!
.
Алитебе нема. И ја једнако молим
И гајим наду и све више волим,

Фото: Бели голуб; Википедија