Припремио сам сладак нож

за моју кошуту –

дароваћу јој га тајно

када млади месец

прекрије први облак.

Земља ће бити колевка

наше љубави,

ветар – њен благослов,

будућност – њен плод.

Наше ће племе преживети.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

 

отворена врата ноћ од црног плиша

над главом детета крило слепог миша

.

ужаснуто лице страх цури из ока

црна сенка прати јасну слику шока

.

с ормана на кревет из собе у собу

животиња чека ставља нас на пробу

.

неко јеца вришти неко светло гаси

свако покушава од зла да се спаси

.

животињи лепо прија царство ново

док кроз главу лети и оно и ово

.

очисти се кућа прође време стреса

а још се тумачи порука с небеса

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Слово Г у Азбуци носи назив ГЛАГОЉИ и отговара грленој чакри.

Глас Г је грлени глас који настаје спајањем језика и непца (небце). Зато се сам глас Г везује за представу ГРЛА па отуда имамо речи: ГРЛО, ГРКЉАН, ГЛАС, ГОВОР, ГАЛАМА, ГРГУТАЊЕ, ГРГОЉЕЊЕ, ГРГЉАЊЕ, ГРЦАЊЕ, ГУТАЊЕ, ГУЦАЊЕ, ЦУГАЊЕ које су све у вези са грлом и говором. Глас излази из уста која се налазе у ГЛАВИ.

Старословенска реч ГЛАГОЉИТИ значи ГОВОРИТИ. Изразу ГЛАГОЉИТИ највероватније да претходи старија варијанта ГРГОЉИТИ или ГРГОРИТИ. Израз ГРГОЉИ за говор користи Миле Медић у свом делу „Завештање Стефана Немање“ као архаизам: „.. где још одзвања наша реч, где се још гргољи..“. Познато је да Р прелази у Л и то је углавном случај у относу између санскрита (Р) и европских језика (Л). На пример: Сурја /санскрт/ – Солнце /стрслв/ и Sol /лат/, пурна /санскрт/ – полно /стрслв/ – пуно /срб/, срава /санскрт/ – слава /срб/ итд. От ГРГОРИТИ долази и облик ОРИТИ (оратор, орално).

Грлена чакра се налази у пределу гркљана и обухвата грло и уста и то је човеково средиште изражавања. ГЛАГОЛИ се налази између чеоне чакре (БУКИ ВИДИ) и срчане чакре (ДОБРО) относно између ума и срца. Правилан рад овог енергетског кола огледа се у способности правомерног изражавања што подразумева складну везу између срца и ума. Дакле правомерно изражавање представља способност неспутаног изражавања себе – онога што нам је у души и на уму, относно говорења истине – ни мање, ни више. Изражавање је носилац РЕЧИ (рчући) относно СЛОВА или СЛАВЕ. Човек гласом својим пева и рче молитве којима се обраћа Богу да Славу Њему узнесе. Преко правилне употребе гласа и речи човек се прослављује или просветљује – наш народ каже: ко пева зло не мисли.

Неспособност изражавања онога што мислимо и осећамо, спутаност слободног и креативног изражаја, показатељи су неправилног рада ГЛАГОЉИ чакре. Говорење лажи, изражавање беса, мржње и заједљивости, неодлучност относно несклад између ума и срца и неискреност неповољно утичу на рад грлене чакре што се може отразити негативно по орган грла и штитну жлезду са којом је ГЛАГОЉИ чакра у вези.

У јоги грлена чакра носи назив ВИШУДА и кроз њу пролази 16 надија относно енергетских канала стога се она симболички представља као лотус са 16 латица.

Занимљиво је и да ЧЕЛО и ГРЛО у свом називу носе завршетак ЛО относно ИЛО/ЕЛО што носи значење Божанске Светлости. Грло је горило, говорило. То су две умне чакре (чеона и грлена) које произилазе из свести (АЗ) и оличење су Духа – првобитних принципа из којих је створен свет – Свест (А) , Звук (Б) , Светлост (В) , Реч (Г).

(Илија Зипевски, АзБукВеда, осми наставак)

Због лепоте тренутка

Наивног ока

.

Ухваћеног смешка

Скривеног погледа

.

Створила се

Илузија и веровање

.

Као што птица

Верује небу

Риба води

.

Многе година

У магли прођоше

.

Растерала сам маглу

Покопала своје туге

.

Поново сам

Недописана песникиња

Натопљена душа љубави

М.В.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

Станчетово чело амајлија,

Ој, Станче душо, хаџина калушо!

Станчетове веђе морске пијавице,

Станчетови зуби кутија шећера,

Станчетово лице хаџино самитче,

Станчетово чело хаџина Данице,

Станчетове косе хаџине нојћице,

Станчетове дојке хаџине недаће,

Станчетове руке хаџине су муке,

Станче ходи, хаџија болује.

.

Станче пева хаџија уздише.

.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Сваки твој камен причу има,

векови стоје уклесани у њему,

а дрвеће старо у коренима

вуче капи кише у земљу.

.

Све капи росе испиру јада,

муку и немост тишине горке,

свака као кап крви да пада,

али лечи – вида ране дубоке.

.

Оне остављене одавно ту,

да отрују тло које отров неће,

а киша и роса све исперу

док голуб наде на тло слеће.

.

Сваки твој праг кућа је,

чак и онај обрушен у рату,

свако слово прича све,

а коме ће рећи, ако не брату.

.

Брату своме, Србијо – Мајко,

човек човеку, ратар сељаку,

тужна песмо, оплакана бајком,

никада ниси живела у мраку.

.

Изникла семеном правде,

заливана Светињом кише,

расла са храстовима наде,

Србијо наша, Небу си вишље.

Растали смо се

у дрхтају једне јесени

кад су се растајали

дремљива ноћ и

пробуђена зора.

Растали смо се

оне тужне јесени

кад смо између

мокрих прстију

стискали уморне птице

у јецају ветрова

који су болно носили

октобарски лишће

и тугом разливали улицу

док су димњаци

оплакивали лето.

.

Вечерас

у овој уморној ноћи

препуној звезда

кад сета постаје

моја молитва

желим да те бестидно волим

иако већ дуго

корачам од јуче

јер никад нисам разумео

тајне женске душе

или сам можда прећутао

неказане речи

зато смо били

само игра судбине

али ћеш увек бити срећна

млада и лепа

јер си песника волела.

Ти оде у поља бесповратна.

О, да свајатитсја имја твоје!

Поново заласка копља златна

Пружена према мени стоје.
.

Уста ће ми се – ма када било –

С твојом свиралом златном слити.

Ако је молбама одзвонило –

Ја ћу у пољу, сможден, снити.

.

Проћи ћеш ти у порфиру новом

Одшкринути ми нећеш зене.

Дај да одахнем у свету овом

И љубим сјајни пут крај мене…

.

Истргни с душом рђу и море!

И со свјатим упокој мене,

Ти, која држиш копно и море

Сред руке танке, несвијене.

Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће

У мени су заиграле све реке и сва језера света

И заталасали се сви водеани испод божије капе

У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета

.

Гледајујући жестоке чисте зелене ћудљиве таласе

Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена

Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима

Очи у очи – опчињава мир сјај и лепота њена

.

У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну

У чистим и бљештавим каменчићима моје реке

Видим сјајне драгуље особина моје бабе мајке

Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке

.

Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди

Тече кроз кањон таласима који живо навиру

И између камених ћувика изнад којих лете птице

Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!

.

Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди

Листићи реалности до врха неба – сећања извиру

Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице

И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!