Ја сам је сасвим случајно зачео

У своме болу

Али се ничега не сећам и слутим

Њено право име у изгубљеним речима.

Њу су узмислиле моје мрачне глади

Што се изједначавале са тишинама

И будиле пре праскозорја,

Пре звука

Што је долазило да ми нујно окрзне чула.

Ноћу сам јој откључавао молитве

Уграбљене од понорница,

Остављао светове и дргтурио у песми

Коју је ветар однео да јој струјне

У мочварно срце.

Великии србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Фото: Тања Николајевић Веселинов

Видиш ли како су неба плава

кад зора свиће и дан се буди?

Два плава неба, понад глава,

баш у том трену, кад зора руди.

.

Заплови небом, понад Србије,

Ти, орле бели, двоглави,

 нека се истина открије

и патња Срба не заборави!

.

Славите славу лепоте!

Код Христа, по правду ходите!

 Ви, главе беле, с Голготе,

ако је не да, отмите!

.

Слушајте како шапуће грање

с оближњег храста, у свануће!

Можда је све то покајање?

Због правде, и Сунце изгинуће!

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

Када ми је лоше, идем у књижару

И пијем тамо све, што је исплакао овај свет.

Када је теби лоше, идеш у кафану

И пијеш тамо… не кафу. И пијеш тамо. И пијеш тамо.

.

Када ми је као и раније лоше, ја слушам музику,

Да би ми, ако је још могуће, постало још горе.

Када је теби лоше, ти слушаш друге људе –

При разним издацима резултат је исти.

.

Ако ми је још увек лоше, стискам у длановима шал.

Ако немам шал – нокти пробију кожу.

Када је теби лоше – ти стискаш нечију шију.

У загрљајима. И опет остајеш мрзовољан.

.

Када ми је лоше, трудим се да те видим,

И од свега тога дубља је мука у таласима.

Када је теби лоше, ти се трудиш да ме видиш.

Да ли си приметио, да ја увек скидам шал

И излажем врат?

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Расло дрво јаворово

на сред брега бреговита,

на крај села селовита,

крај потока валовита,

еј, расло дрво јаворово!

.

Расло дрво јаворово

крај дрвета млад ме чека,

у свиралу тијо свира,

а ја јадна нељубљена

еј, расло дрво јаворово!

.

Расло дрво јаворово

А ја сама овце чувам,

Овце чувам – везак везем,

А не смије да му одем,

еј, расло дрво јаворово!

.

Казивач: Милева Маринковић, Горачићи

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

-Олуја на језеру Ранко, на југу Чилеа-

Олуја у сумрак.

Коју поруку носе

Звуци и боје

.

Дошло је време

Прочишћења природе

И нас самих – пљусак.

.

Светлост и тама

На дан олује

-Жесток дијалог.

.

Олуја бесни

А као на клацкалици

У мени мир.

 

Ветар

Дува прилично јак али пријатан ветар.

Чује се жагор деце. У парку крај школе

поред које ходамо, меша се мирис рибе

са мирисом цвећа.

.

Девојчица носи

У надувеној кеси

Налет кошаве (А)

.

Латице ружа

И мирис пржене рибе

Разноси ветар (В)

*

Кесе

У “природне лепоте“ насеља спадају и

многе пластичне кесе, које се налазе

свуда; на тротоарима, на крошњама

дрвећа, а када дува ветар и на многим

другим неочекиваним местима.

.

У нашем крају

Пуно пластичних кеса

На земљи и небу (В)

.

Пластичну кесу

Надувао ветар

На бокуру руже (А)

У патњи сам горела

да бих истину спознала

па сада изнад тихих брзака

плове речи натопљене срећом,

трепери сенка у ноћи

над белином прозирне воде,

какви су само сутони

када се буди пламен чистоте?

Велики океани

поплочани срцем од љубави

дубоко тамна нит

води кроз просторе,

ужарене су ноћи пупољака

који се простиру дуж снежних падина.

Мирис кише је на помолу.

М.М: Збирка – “Пут ка светлости“

разум просут до последњег ретка

перо шкрипи избледела тинта

одавно већ грли те крлетка

никог ко би за тебе да ринта

.

мислити се за мислима руше

у глави ти тутње експлозије

исте песме исти ти певуше

дланом о длан неста илузије

.

закрпа на закрпи не лежи

нема сувог суда испод чесме

сунце пржи теби вазда снежи

.

не смеш ни ти оно што се не сме

цикну Исус изнад Назарета

амин Боже руко одузета

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Ову чашу вина

још увек занемела

Од туге и беса

Испијам за сећање

.

Када су

Српске мајке

Кандила

Испод икона палиле

.

Реком

Уплаканих снова

Синове дозивале

.

Када су

Пркосно певале

Мелем

На ране стављале
.

Безнадежни дани

Бесане ноћи

.

Питајући се

Зашто они

.

Обележени

Белезима силе

Вечно

Злочине чине

.

Над

Српским народом

.

Да ли све

Што имају

Само је мржња

Коју

Називају радост

.

Боже опростити

За сагрешенија

Господарима зла

.

Био би грех

Ранама које још пеку

Према онима

Којих нема

.

Ко да подиже децу

Међу рушевинама

.

Питам се

Србијо

Зашто те гласно

Прозивају лепом

Они што нас не воле

Фото: „Мати Србија и син Србин”, 

литографија из 19. века

Слово Н у Азбуци носи назив НАШЬ и то је још једна представа заједнице.

Слово НАШ се налази унутар Азбучног Кола Године на 12. пољу от почетка Кола относно от слова БУКИ у 1. пољу. Распон от 12 поља између почетка Кола Године относно зимске краткодневнице АЗ и јесење равнодневнице ОН (којој претходи слово НАШ) износи девет месеци. Девет месеци је као што знамо потребно да зачети живот у мајчином стомаку сазри да угледа светлост дана.

Зимска краткодневница је време најнижег положаја Сунца на небу као и поновног уздизања Сунца у Години – рођење нове Године – Божијег Сина – Божића – Сварожића. Ово поновно рођење Божијег Сина сваког новог кола Године такође се отражава на човека као поновни препород човечијег бића унутар Године. Човеков живот, како унутрашњи тако и спољашњи усклађен је дакле са колом Сунца. Ако Азбучно Коло Године сместимо на размеру животног века човека онда зимска краткодневница (АЗ) отговара његовом рођењу док је јесења равнодневница (ОН) период његовог целокупног сазревања – време жетве животне мудрости и искуства. Последња фаза пред време „животне жетве“ припада слову НАШ и оно се относи на подизање дома и потомства относно на остварење унутар заједнице друштва и/или породице.

Ако се поново вратимо на размеру Године, видећемо да слово НАШ припада последњем периоду лета, времену жетве и сабирању плодова како спољашњих, оних које Земља рађа, тако и унутрашњих, душевних сабраним искуством протеклог лета. Овај период (септембар) у астрологији припада знаку Девице који је архетип Велике Мајке. Девицом влада планета Меркур а када знамо да се по овој планети и истоименом римском божанству у енглеском језику назива метал по имену жива (mercury), као и да се астролошки симбол планете Меркур користио за елемент живе, можемо предпоставити да је време Девице относно богиње Мајке код Словена отговарало богињи Живи. Код Руса лик Велике Мајке (или Живе) носи богиња Мокош (код Срба трагови Мокоши су очувани само у топонимији). У хришћанској традицији ово време је посвећено празновању рођења Пресвете Богородице (Мала Госпојина).

Значење слова НАШ можемо приписати најпре породици, дому, потомству и родитељству али и свему ономе што је наше дакле ширем појму заједнице. То су и плодови Године, како материјални тако и душевни относно духовни. Још је у Винчи богиња Мајка представљана са раширеним рукама у знаку гостопримства, изобиља и заједнице. Раширене руке винчанске Мајке описују заједницу којој Она несебично дарује своје плодове. Све што распон руку Велике Мајке обухвате јесте оно што је НАШЕ.

Словолик Н је у старословенској Азбуци носио облик N дакле супротан лик слова И тојест ИЖЕ. Занимљиво је то и да између слова НАШ и ИЖЕ у смеру Кола Године такође има девет месеци. Док ИЖЕ раздваја или везује Годину вертикално, НАШ то чини водоравно.

Слово НАШ се налази на сумраку дана или сумраку Године (почетак јесени). Стога може бити да није случајна сличност речи НАШ (на италијанском NOSTRI) са старословенским НОШТ (ноћ). Супротно от слова НАШ налази се слово ДОБРО и то је почетак ДАНА (почетак пролећа). Ношт је ништа (night – nothing, nicht – nacht) а дан је от глагола дати. Отуда и супротстављеност потврде и отреке као ДА и НЕ.

 (Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесети наставак)