Несрећа, коју Бог попушта на нас, боља је од среће, коју ми сами себи зидамо. На своје верне Бог увек благовремено попушта несрећу. То је глас пријатељ, који у поноћи виче заспалим: пожар!

Мудар оставља запаљену кућу да гори, а он бежи са животом. А луд кука усред огња и чека,да и он изгори у пламену куће.

Јата тромих птица

лете поврх мирни вода

наших забарених жеља.

Забадају се крилимау руменило неба

остављајући непостојан траг

у океану смлачене крви.

Хорови електронских жаба

крекећу синтетичким гласовима

из бразди Новог поретка…

Козари последњих посивелих стада

и последњи пуштачи змајева

исписују поруке

првог растанка:

тражим те у прашуми додира.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Проговори светлошћу Својом, Господе!

Јер облаци отровне куге свемиром горе,

јер Златно јаје у безнађу блата вришти.

Чујем пуцкетање Небеских Саоница.

И гле светлост се јавља на истоку.

Ода радости на мом препланулом лицу.

Голорук са Распећа Те скидам,

Пророцима Твојим у сусрет хрлим.

Ослепех од те слике вечне.

 

Приповеда се да је Растко, син Немањин, Бежећи са очева двора,  да би заварао потере, ходао планином Јелицом, која бејаше непроходна. Успут га је сустигла очева клетва – да се земља под њим пролама. Где год је стао на камен, скачући са брда на брдо, ноге су му дубоко потањале. Пас, који је за њим ишао, није могао да га прати, па се изгубио у шуми.

Уморан, сео је да се одмори. Пропланак пред њим, лепо обрађен, просто га је опчинио. Рекао је:

-Ја лепог губера земље!

Кад се одморио наставио је путовање. Његовог пса нигде није било.

Расткове стопе дуго су се задржале у камену. Народ их назива Савине стопе. Село изнад кога се одмарао назваше Губеревци, а од његовог пса постадоше вукови.

Случајно или не,
прасак један пуче.
Он, бркове суче –
а ја, као препелица
у жбуње побегла.

Погоди метком његова пушка
врх младог трна.
Обори га –
и само ме таче.

Ја сам препелица,
али не и срна.
кад крилима затресем
и нема, нема више трна.

19-тог децембра 2020-те године Срби улазе у 7529-ту годину.Не постоји старији календар на свету.Ко не верује нека погледа гомилу средњевековних докумената Срба, запис у камену на смедеревској тврђави и …и нека сам упореди.

Календар је одраз свезнања и праксе спознаје временских дешавања, практични приручник седелачких народа који опредељује опстанак на простору на коме се живи. За та знања потребно је генерацијски дуго искуство посматрања и закључивања, као и низ практичних потврда…

Календарски посматрано, Срби славе своју ПРАВУ Нову годину да дан Светог Николе (19-ти децембар).

И поред историјског заборава својственог нама, Св.Никола је и данас најчешће слављена слава у Срба. Свети Никола је у митологији и религији Срба бог РАДГОСТ. Да су Срби ради гостима и да воле да иду у госте не треба посебно истицати. Стога,Радгост (Св. Никола у новије доба) није само заштитник помораца већ свих гостију – то јест путника. Због тога сама слава може бити и посна и мрсна (искључују се они који посте због Божића).

Бог Радгост  је једна од многобројних манифестација Србског Врховног Бога, а гостопримство се у Срба сматра искушењем којим наш Бог проверава правоверност душа наших србских… Никола, као име, у духу нашег језика, значи МАЛО СУНЦЕ или мало сунца тога дана (Ни-коло, тј. ниско коло или ни-коло тј. није кола, нема сунца, премалено је, сунце стоји тј. застаје… ).

По календару и догађајима у природи тога дана старо сунце умире а ново Сунце се рађа,оно је новорођенче, мало,нејако и ниско на небу (најмањи, најнагнутији је тада сунчев лук на небу). То је време солстиција или сунцостаја, тренутак када Сунце достиже своју највећу угаону удаљеност у односу на екватор. Солстициј је зимски – 21ог децембра и летни -21. јуна.

У исто време Никола је Н И Коло = Н (наш,рођен,син,Сунце…), И ( спајање, веза,спој…), КОЛО је Сунце,круг, циклус, кружно тј. циклично кретање времена… Никола је поновно рођење сунца у кружном току времена, у бескрајном циклусу у природи…умире стари Бог, рађа се нови… рађа се САВРШЕНИ (јер је О ознака за Сунце, Он, новорођени у новом кругу = савршени).

Као заштитник путника и дародавац ( Сунцедавач ) Радгост- Св.Никола је касније традицијом инкарниран у Деда Мраза…

Ој, ти вило Самовило

Самовило света душо!

Пушти мало твоје коло,

Коло твоје самовиле;

Слази мало са планине.

Са планине са Плашковца;

Дојди амо на ту Рашку,

На ту Рашку воду хладну,

И на Рашку и Марицу,

У Рашке су љуте Русе,

Синоћ деву позанеле,

Низ Марицу пооднеле

У велику Мариницу,

А јутрос ју беле виле,

На брег стрмен поизнеле,

Сву зелену, и сву модру,

Мртву деву укочену,

Набубрелу подадулу.

Виле момче послушале,

И слегоше са планине,

А са Шара вељег брега,

Скрај Рашке ми коло воде,

На Марицу погледују.

Кад је било у пол ноћи,

У тој страшно глуво доба,

Русаљке серазиграше,

Из воде ми испливаше,

На брегу ми коло воде,

Страшно коло љућег смеја,

Све зелене и све модре,

Зелен класе распустиле.

Виле мотре постарије,

Које деву позанеле,

Позанеле умориле,

Уморише најстарије,

Устрелише најстарије

Устрелише постарије

Сакупио: Милош С. Милојевић

Срце чујем своје,

звони над планином твојом!

Камен бели  слуша засмејан,

у огледалу реке оцртан!

Срце чујем своје,

звони над долином твојом!

Ливадом зеленом,

маслачцима исцветалим!

Срце чујем своје,

звони љубављу устрепталом!

Додирује ти лице,

и душу вечнним пољубом!

Вјетар, враголан,
милује све руже редом
– оне се црвене.

 

 

 

.

Небо просуло
огледала по путу – птице
их пију заједно.

 

 

 

Никада не пуштај мисао да трчи испред тебе,

Већ увек буди у њеном центру!

Делуј срцем и разумом на одлуку снажно,

Оваплоти је у дело,

Изреци је смело!

То је важно!