Час, као змија, до клупка

Савивши се крај срца – баје.

Час да гуче ко гугутка,

Са белога окна не стаје.

.

Час блесне кроз иње сјајно

Ил личи на уснуло цвеће…

Али сигурно и тајно

Одводи од мира и среће.

.

Уме да рида – у сети

С виолинском молитвом меком.

Страшно је кад се осети

У незнаном осмеху неком.

Црна ноћца већ је пала,

Сомот тамни раширила,

Звезде сјаје и трепере,

Свод небески украсила.

.

Тело трошно, тело чврсто,

У санак пада меки,

Душа живну, па се вину,

У други свет неки.

.

Лута, скита, глумата се,

Улоге игра различите,

Свуда свој траг оставља,

Сваком тешкоћом се забавља.

.

Када реши тај задатак

Она телу опет хита,

Улеће у њега брижна,

Испод сунчевих копита .

Стрпљење,

праштање

и радост ,

“Kо нема стрпљења с нама када грешимо,

не воли нас.

Не воли нас ни онај ко нам не прашта.

Најмање нас воли онај ко се не радује нашој поправци.

Стрпљење, праштање и радост три су

главне особине Божанске љубави.

То су особине и сваке праве љубави – ако уопште има

какве друге љубави сем Божанске.

Без ове три особине љубав није љубав.

Децембар.
Светлуца брусница у шећеру.
Пусте галерије поља.
Крију се у снегу
травнате тканине,
скрива се у ињу пруће.
.
Никада не дирнута,
дише маховина,
под крошњама
стењу мочваре,
мирише смола
врела и похлепна,
врела, као сунце, гори.
.
Хладно је.
Мраз раздире образе,
стиска у тужном наручјку.
Тулим се у кожух,
у топлу капу,
журим кући,
носећи нарамак дрва.

(белор. Цімур Буйко)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Буди близу,

На замах орлових крила,

На сове блажене хук,

На црвеноглавог детлића звук!

.

Буди близу,

Кад над пољем капи светла падају,

Кад ветрови врхове планина милују,

Кад бели каменови очи отварају!

.

Буди близу,

На срца откуцај,

На реч љубави помишљену,

На прстохват, буди близу!

Космички бездан 

Причај ми тихо о ноћи без звезда,

продри дубоко у очи моје,

пронађимо у себи црни космички бездан,

нека се наше душе споје.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Пробуди дивљину природе у мени,

заједно са ураганским ветровима да летим,

да морем стене дробим, да оно у мени пени,

одузми ми моћ, да са неба слетим.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Хајде да се одрекнимо свих људских чула,

да задржимо само љубав за додир са светом,

у ватри страсти нека горе наша тела,

у радости да живимо, овенчани срећом вечном.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Лептиров животни пут је кратак и зато ретко прекида свој лет.

Покаткад слети на нечију руку, јер њему су мирис цвета и мирис чисте

душе довољни да нахрани себе за дан, дуг као људски век. Оној

којој слети лептир на руку, може имати моју, заувек.

.

Твоје мисли за мене су биле као олујни ветрови и ледена киша за

кишобран. Штитио сам те, а ти си ме њима сломила. Сада, по невремену,

само вунену капу на глави носим јер знам како боли када

неразумевање љубавног поштовања неког другог ломи. А у глави

ми још увек сунце сија на ведром небу. Грејем људе жарким мислима,

пишем песме о љубави, желим свима своју светлост да поделим и да

им она прија. Ако је у теби остало још мало ведрине у мислима, дођи.

Бићу ти капут, џемпер, шал или било шта друго што тело, душу и срце

греје и што на себи можеш да носиш, а да никада тебе и мене било која

хладноћа, спољашња или унутрашња, не заболи.

.

Не, заиста не тражим много.

Одведи ме некуд далеко, где ћемо бити сами,

и нахрани ме својим осмехом.

Трпеза ће нам бити загрљај, а посластица мир душе.

Заузврат, закључаћу те саму у своје срце.

Не, заиста не тражим много, а дајем ти све.

.

Кишни дан је за мене само мали животни предах од твојих опојних

мириса које си оставила по мени. Сутра ће сунце засијати, а ја ћу опет

процветати. Зато мени није важно какав је дан, мени је важно да те

увек на себи осећам.

Пас никада неће постати вук ма колико дубоко у шуму залазио.

Оно што му следи јесте: ако преживи, постаће бесна џукела која мрзи

саму себе и свет око себе, не схватајући једноставну истину да је

главна карактеристика вука љубав, јер она је та која га учи да никада

свој род не изда и да увек воли оно што јесте.

.
М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

За чудеса мирисна

Слово нисам нашао

На зидовима градова

.

Песма као извор покрета

Лије се нежно улицама,

Поезија као судбина

Ветром писана

–

Ишао сам од врата до врата да сазнам:

Одакле долазим и ко ме сазда

Пронашао сам векове бола и заблуде

О да ли је могуће да ме нико не чује ?

.

Да ли је могуће

да ме не слуте…

.

Дубоко под рушевинама

Свега што нисам био

Пратећи њене мирисе

Кроз себе изашао сам ван

.

Сада видим, сада знам

Било где и било кад

Изван – изнутра

Ко бићу, јесам, био сам

.

Одавде па до бескраја

Славите кишу која поља залива

И свако гнездо на грани дрвета

Љубав Мајке, Мудрост Оца

Слободу Детета.

.

Чудесна је нит невидљива

Бубањ у срцу – светлост у очима

Мелодија стварања

Дарује Ја њом да одзвањам

…сањајући свет.

Можеш много да разумеш, али, мораш да учиш. Можеш много да желиш, али главно је да разумеш шта желиш. Много тога можеш да схватиш, но главно је, да знаш шта желиш да знаш.

Особа увек најпре мисли, а онда, чини. Ако  то уради обрнуто, на почетку,  мисли да  нешто није у реду са њом.

Човек познаје свет, кличе му,  мисли да све зна, али – не зна. Човек види само оно што му је дозвољено да види, а чује само оно што може. Говори о очигледном свету, али тај свет још увек није упознао.

За особу је очигледан свет висина, дужина, ширина и то је простор који види.  У ствари, тај простор је толико јединствен, његове  су физичке вредности толико безконачне, да човек неће скоро схватити где се налази, и зашто је овај свет очигледан.

Зналци су они, којима је поверен сакрамент магије / чаролије, и они знају много више, али ћуте, преносећи знање о простору само од уста до уста, и само онима којима верују. Знање  се отвара само за свест која то заслужује. Знање се постепено даје, и по потреби. Да бисте сазнали тајну, морате постати мађионичар/чаробњак, а не научник. Разлика између њих је велика: научник зна, а чаробњак веда.

 

Разјасница: реч мађионичар је гугл превод;  то су освешћене душе– то су они који ведају т.ј. говоре  своје унутарње знање а које је Творац  души дао. Тако освешћена душа веда и живи у складу са Творцем и кроз њега; то је његов поглед на свет. То су волхови као и  Тамчишин што јесте, увек на помоћ своме словенском народу као што је одвајкада било.Народ је волхове звао, врачима, чаробњацима, жрецима, док се временом није искристалисала њихова улога у различитим врстама помоћи своме народу

Оригинални текст: Можно многое понять, но для этого нужно изучать предмет. Можно многое хотеть, главное понять, что ты хочешь. Можно многое осознать, главное знать, что именно ты хочешь познать. Человек всегда думает, потом делает. Если он это делает наоборот изначально, а потом думает, значит с ним что-то не так. Человек познает мир, кричит об этом мире. И думает, что он все знает, но это не так. Человек видит лишь то, что ему позволяют видеть, слышит лишь то, что он может. Он рассуждает о явном мире, но до сих пор его не познал. Для человека явный мир – это высота, длина, ширина. Это то пространство, которое он видит, но пространство настолько уникально, что физические величины пространства настолько бесконечны, что человек еще не скоро осознает, где он находится и почему этот мир явный. Ведающие – те, которые вхожи в таинство магии, знают намного больше, и они молчат, передавая познание о пространстве только из уст в уста, и только тому, кому доверяют. Нельзя познать то, что запрещено Богом творцом, что открывается лишь тому сознанию, которое этого достойно. Знания даются постепенно, по необходимости. Чтобы познать тайное, надо стать магом, а не ученым. Разница между ними велика: ученый знает, а маг ведает .