„Запамтило срце свако где се крије санак бели“

Ове стихове урезане ватром живом у бели кристал сачува Род. Кроз векове без броја, они су остали као речи утехе и храбрења да се неустрашиво иде напред. Знање о постојању уточишта које се не може срушити нити уништити а које је чувар свег доброг је помагало сваком Србину да преживи и да постане Човек. 

Србин као име једног народа или изворног рода нашега је једно од имена сачувано кроз реку времена. Река тече и непрестано носи своје богате животом воде до пустих обала које су спремне да буду оживљене. 

Свемирске ливаде и брда и долине врлих, врелих и хладних светова чекају насушну воду живота. Њу доноси живот сам који се оваплоћује у Човеку. 

Човек је свако ко одлучи да крене путем златоправа. Тада Србин види и зна како се постаје Родом – а када постане онда од Творца добије смернице како воду живота однети где треба.

Удаљене мисли будућности су далеке овде и сада и наизглед немају везе са садашњим треном где се тренутно одлучује ова овде судба. 

Застани. У себе погледај и осети ток животне силе у сред срца твога. Она је вир живота. Ватра света и вода жива. 

Сваки трен је битан и доноси следећи који расте у већи и већи. 

Оно што радимо сада, одјекује у вечности.

А сада, сада је час рођења Србина. Час када се страх уклања. Час када се буди у нама наш сушт. 

„Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“ 

Занавек убележи род наш речи неумируће.

Оне су усуд Србина сваког, Звезданог Рода.

.

Извор-Звезда Род

 

 

 

Када сунце мине у смирају дана

бесана ноћ пространством стражари

низ гране Јаблана долази јесен

а бледи месец му на усни крвари

.

Звоне звона у бескрајној тмини

то луди ветрови кроз тело му реже

и трпи бол од позне јесени

док сребрна магла груди стеже

.

Запевају гране под зведаним трњем

и бескрајем где се тресла гора

све што је миловао и све што волео је

са црном стражом испратиће зора

Изађох напоље, реалност ме дочека.

Пожелех сунцу да је вечно и срећно.

Насмешило ми се, намигнуло

И топлим зракама загрлило.

.

Даровах Мајци Земљи светлост из срца,

Светло свом дрвећу

И мајци дрвету у далеком Сибиру

Што спаја живахни свемир,

А корени му из срца Земље извиру.

.

Подарих светлост из душе

Свим елементима стварности,

А пре свега и изнад свега

Спустих сферу среће у руке

Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе. Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист. Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине. И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене. У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхуманији, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру душе-духа-свести и тела.

Јасно видим у својој свести бана Ур-бана и А-делу на делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Песником – Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Видницу Мануел Пламберу. И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Виднице и гледајући лепотицу како се брзо примиче још дубље роним и роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна од Лепоте, када је први пут, после раздвајања, угледао своје најдивније особине –  уобличене у Радарани, своју половину.

Враћам се у свој шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец. Није га било у оквиру моје короне. Није га било на високом небу, али га налазим у мојој нутрини. Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да смешта маје и омаје, да ми продужи, пресеца и искрвари Пут.

Како је упорно лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!

О, моја друга Природо! О, моја друга Истино! О, моје право Ја!

О, како си леп, Господе! О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари. Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео. Свесно се сударам са остатком својих талога. Остали су чисти отрови. Стога је бол тако дубок. Просветљење ужасно боли. Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину. Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница. У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице и упалише многе палилице и сијалице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај! Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће жеље и богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота. Замени воду будућности за Живу воду вечности. Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве. Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, снажно заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе. Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост. Свега, баш свега се ослободи! Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси. Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума. Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се, пењи, стамено ка врху.

Код Руса храњит значи чувати.

Сахраном ближњем чувамо телесје.

На земљи својој свога покопати

обичај био пажње чуварније.

.

Драгог човека испратих јуче

на пут са којег повратка нема.

Обављен укоп по коме не ниче

у мегаполису вечног дома.

.

Покушах наћи рода ил’ ближњег

у велеграду том упокојења.

Не нађох драгог ми засада Бож’јег

у расаднику људског отуђења.

.

У лутању гробљем чопор керова

на стази знаној ми пресече пут.

Спас ми пружи капија прва.

Због нехата људског остах згранут.

.

Човек је постао једина зверка

на коју ловостаја сада нема.

Свака га авет из мрака мерка

а он несвестан свог јада дрема.

“Кажи мени, Вило Драгачевко,

где јунаштво лежи у човеку:

у његовој гуњи ил’ опанку,

ил’ у бриткој сабљи и топузу?

Одговара Вила Драгачевка:

“Кад ме питаш, право да ти кажем:

ковач кује сабљу, топузину,

жена жије гуњу од сукништа,

марва даје кожу за опанке,

а јунаштво лежи у јунаку

који носи гуњу и опанке,

који носи сабљу, топузину,

у сред срца што десницу креће.“

.

Казивач: Разуменка Анђелић, Гуча

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Од усана слатки плетеш ђердан

на узглављу где нам срца пламте

дуго траје најмеднији мегдан

бедра врела лудовања памте

.

ноћи кратке јутро брзо стиже

уморни би да делимо сунце

преблизу смо а ти би још ближе

док тонемо у несвест врхунце

.

нико не зна где смо такви били

ватра пакла чинила се рајска

дал на јави да ли смо то снили

.

јануарска а пламтела мајска

цветали смо усред црног снега

спајали се нестварни од бега

Године више не бројим

насмејан и срећан сад стојим

свестан сам постојим

немам чега да се бојим

добротом све вас дојим

љубављу истином правдом гојим

и у том се не знојим

лако је бавити се пословима мојим

све око себе у светле боје бојим

Светим Духом се појим

Живот све лепши кројим

трудећи се да се удостојим

да ходим путевима Твојим

 (Лирски записи)

 01

Још мало, још само мало, и све владе света биће у расулу. Немири, страх, пометња и бежанија, захватиће све владе, све земље, све народе. Биће то коначан обрачун народа, са својим издајничким владама. После овога, ниједна влада света неће ни помислити да буде издајничка. А неће ни бити влада, јер ће сам Народ бити – Влада! Још мало, још само мало, и све издајничке владе света наћи ће се на сметлишту повеснице. О тим владама, већ колико сутра, нико ништа неће знати. Остаће заувек безимене!

 02

Све невладине организације света, иза којих стоје западне обавештајне службе, служе Империји Зла. То је Рептилофилија, која верно и понизно плези Рептилији. Србија је пуна тих људских изрода, те људске погани. Не, нису они србски изроди (јер Срби и нису!), већ последњи људски изрод и отпад –шудре, парије и палије! Долази време, и већ је дошло, када ти изроди људски нигде у свету неће имати уточишта.

03

  Да није рептилских религија, сви би словенски народи били – Један Народ, Један Род. Туђинске (душманске) религије растурише Аријевско Биће Словена. Од Великог Рода разроди се и одроди мноштво неких међусобно завађених племена, која су лак плен, и јевтино робље,  за сваког тиранина.

 04

Аријевски се Словени неће никада сабрати и ујединити, све док заувек не одбаце душманске религије. Те религије су једино зато и смишљене – да се растури Духовно Језгро ВедСрба и иних Аријеваца – да се растури и пороби! Али, то мора да крене изнутра, из Унутарњг Суштаства. Свако сам са собом мора да дође до тог познања. Зато што су душманске религије  чинима и мађијама поробиле и Ум, и Срце, и Душу свих словенских, свих ведсрбских народа.

 05

Старо доба јесте доба религија; Ново доба јесте доба Духа Стварања. Религије нису спајале народе, већ су их раздвајале. Вечити грозни ратови у име ове или оне религије. Мржња је владала Старим добом. Мржња и грозота пустоши. Религија није Вера, није Знање, није Свест; религија је сушта опречност и супротност свему томе. Шта значи бити религиозан? Најбољи пример за то јесу комунисти и бољшевици, као и ини сатанисти. Сатанисти су, можда, завршница религиозности Старог доба!

06

Бољшевици су били дубоко религиозни. Између њих и сатаниста нема никакве разлике. Праискона и бесловесна мржња према свему племенитом, узвишеном, дичном, часном и лепом! Бољшевици, сатанисти и глобалисти – то је једна те иста рептилска религија.

 07

Све старо мора да умре и нестане, да би могло нешто ново да се роди. Религије су прошлост, а будућност припада Духу Божанског Стварања. Зашто су религије прошлост? Зато што су вековима, свуда по свету, сејале само мржњу и зло. Иза религија, на Мајци Земљи, осташе стотине и стотине милиона гробаља. Сви религиозни народи, дан и ноћ, размишљају само о једноме – како ће да сатру и затру неке друге народе који припадају неким другим религијама!

Шопен,

Пролећни валцер

у мојој соби јесени.

Ја сам дрво

чије лишће опада.

Неповратно одлази.

И нисам тужна, љубави.

Све што треба да оде од нас,

нека иде.

Ако у овој тузи

може бити радости,

онда може бити и пролећа

у овој јесени.

Ти си лист.

Ја дрво.

Радујем се твом одласку

и не плачем.

Знам да ће доћи пролеће

и поново ме оживети.