У сну варљивом замро си, Роде,

не уздижеш се небу и светлости,

ни јарки сунчев сјај не буди ти наду

у радосно свитање будућег јутра.

..

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,

унутарњим видом читај повест своју.

Види и ослушни,

храбри преци твоји усправно иду,

после тешког боја слободи кличу.

Види и ослушни,

витезови горди у одорама сјајним

на виловитим коњима у свануће језде,

јека се чује и гласови су јасни,

из далеких времена дозивају те.

..

И знај,

живе сени предака твојих довикују

да светом земљом глас слободе пустиш,

да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,

да језике свежеш великашима својим

што ти ватру жарку у души утулише,

што те без милости у сужањство бацише.

..

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.

Витезови сјајни, срчани и поносни,

твојом повешћу часно и истрајно језде,

и дозивају те из блиских и далеких времена

да светом земљом глас слободе пустиш.

..

12. децембар 2016.

Завија дух Душанов,
вије Космет,
Прешевска Долина хучи,
а Ниш, на климавој нози стоји,
још само, коју годину броји.
Црнило се над земљом завило.
Душане, твоје је само мало зрно,
од онога што је било.
Хучи Нишаво, Саво, Дрино,
Колубаро и Дунаве Београдски на води!
Поплави Србско знамење,
направи места, 
ту треба џамија да настане!
Кукај, кукавна мајко,
на време, пре времена,
док ти твоја сна’ була,
не остане бремена!
Теби Вуче, глас је промукао?
Јел ти то беше, на полумесец си завијао?! 
Окрени се Сунцу на изласку,
на колена, понизно и тихо завијај!
Запамти!
Ово је твој последњи вапај!

-2917. година-

Топлину тражим
Нађох је у твом срцу
Осмех тражим
Нађох га у твом погледу
Додир тражим
Нађох га у твом гласу
Само не нађох где сузе кријеш
Да их све попијем.
.
Желим да будем сан
Који те жудну буди
Што на вреле усне
Осмех ти ставља
Да будем роб
Коме страст твоја суди
И мило сунце
Што из ока ти се јавља.

.

збирка  „Птица на прозору“

Извор: Поезија суштине

 

У теби сам волео

жену тиранина

успавану…

у галерији мојих сећања

која тугују годинама

изникла…

из корена трнове ружице

у хладу мојих надања

умивена…

бистрим горским водама

хладних кладенаца

дишеш…

плућима раног пролећа

и цватом првих јаглика.

У очима

отапао сам ти ледени брег

да нестане

са задњим снеговима

да сијају

као да силазиш с Венере.

Волео сам

да те гледам

како плешеш

мојим нагим жудњама

у тајнама ноћи

како гасиш ране зоре

које немо ћуте сакривене

и умиру

са првим зрацима сунца.

У теби сам волео

жедну звер са камена

која испија пехаре

нектара шумског биља

од кога се умире

у царским немирима

љубавног пијанства

док се Сунце и Мјесец боре

за престо сванућа.

Волео сам

твоју дивљу страст

варварску

коју је месечев срп

резао на постељи од трава.

Само си ти умела

да сакупљаш

разбацане ноте

обалама реке

и покренеш жице виолине

да свирају песму универзума.

…Пробуди се

трнова ружице

у теби још живи

жена са душом девојчице.

И Бог рече:
Колико ти дадох, толико ми врати!
Мораш, човече, и ти нешто дати!

.

 

Ватра неће да пече,
нити из Праискона да запламти,
ако белутке не почнеш ударати.

– карактер вука, својствен је Србима-

„Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је много паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…) У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

-одло,ак из романа “Последњи Европљанин”-

Рука Творца спустила безсмртницу,

Смарагдно  срцем бојену,

Човека да научи радости живљења

У  вечном трену! В.С.

По једном, од најстаријих насеља, познатог нам света, са тла Палестине, добила је име необична биљка, Јерихонска ружа – биљка која не познаје смрт.

Jeрихoнскa, oднoснo пустињскa ружa, мoжe дугo дa живи бeз вoдe. Због ове особине  мировања, спавања,  или како бисмо данас рекли „клиничке смрти“ од педесетак или можда много више година, предтавља симбол  среће, љубави, успеха и благостања.

Сува биљка,  уз мало воде, за неколико сати оживљава,  постаје смарагдно зелена и спремна је да распе своје семе. Без воде, она се  склупча, добије  браонкасто зелену боју и … успава се.  Овај процес, који биљка може да понови небројено пута, дао јој је симболику ускрснућа.

Верује се да отвара врата несвесног,  да је лествица за љубавни ход по облацима, подсећајући нас.  да је срећа тренутак који управо живимо,

Биљка обликом подсећа на материцу, што ју је учинило саставним делом народне медицине многих народа.Узгаја се и на нашим просторима.

-Текст приредила, Верица Стојиљковић-

Извори: Википедија; Гарден; Јутро; Стил,…

Питање:

„Здраво, Јуџине! А како сте ви осећали утицај тамних магова? Шта вам се то физички десило?“

Одговор:

„По правилу, мрачни магији су веома самоуверени људи. Обично је њихов утицај прилично тежак, мада све зависи од снаге коју имају.

Утицај долази изненада, чини ми се да су магији обично веома осетљиви;  овде је пре свега потребно одмах да се супротставите, јер пасивна заштита убија –  могућа је само активна фаза – одмах ударити.

Наравно, ако магиј жели да умреш, и оде да те уништи, све ће бити пропорционално покрету који је створио; бумеранг десетине пута јачи. Сваки магиј има своје тајне и обично их преноси само својим ученицима. Најјача снага је душа човекова. Ако се осећаш као душа (која је безсмртна), јака душа, постаћеш моћни светлосни маг.

-гугл превод–

Извор:фб страници Евгений Евгеньевич Тамчишин

Бео шљивин

и кајсијин румен цвет

на плаво-зеленом небу

 у рано јутро

пре пролећа.

Оцвале гране

шљиве и кајсије

благо се, гле!

њишу

на лахору.

А тамо негде

у даљини

чује се сетна

 јека звона.

 

Ја сам страница твоме перу:

Бела страница – све примам ведро,

ја сам ризница твоме благу – веруј,

кад узрастем, узвратићу штедро.

.

Ти си ми зрак, ти ме кишом квасиш:

ја сам црна земља око села.

Ти си мој Господ, господин, а ја сам

твоја црница – и хартија бела