Ја сам уистини

онај

о којему кроз

векове

и светове

певају и сневају

јасике и облаци

на дашку вечерњем

у сутон румен

и снен

.

у сутон румен

и снен

Како бих писати могао Немици ја

кад само на тебе мислим!

Ја у немачкој речи нашао не бих

што мисли моје тако би рекле

.

Ко нежна реч српска

што ми је једног дана рече

да је се сећам, дуга лета:

„Мој драги, ја те волим…“

Поезија Лужичких Срба

Неко време ромиња ситна киша.

Посматрамо мрава који и поред кише

Упорно иде уз дебло јеле.

.

Гле мрава мили

Ка врху вите јеле

Упркос киши (В)

.

Нешто ниже

Дуга колона мрава

Хита за њим (А)

 

Јабука је једнакост и поређење,  замена за светлост сунца и митски симбол плодности. Народно стваралаштво препуно је лепих израза као: „Лепа ко јабука“,  „ Румен ко јабука“, „Ти си моја јабука од злата“  јер,  јабука је симбол оног што је највредније човеку.

Јабуке од злата су у власништву Перуна и његово су и крајње најубојитије средство – округла муња. Девојка која има ову јабуку, громовита је,   сестра је грому јер с њим се игра и надиграва.  То је сунчева девојка каже словенска митологија.

У божанским световима  свадбе се одвијају у граду, на грани од облака,  и та митска предаја девојке је, не само прасловенска, него и балтословенска.

Невесту просе многи, но ко добије јабуку, тај добије девојку.

Са врха дрвета света, или из пауновог репа, труси се злато. Девојка га носи златару, он од њега  кује кључ којим се отварају граду врата.

У алхемији  златна јабука је симбол  сумпора а код Келта симбол знања, спознаје, младости и здравља.

У неким тумачењима  симбол  је земаљске жеље  јер је облика Земље а само злато представља Сунце – савршенство, нешто што не тамни.

У нордијској митологији, у граду Асгарду, постоји врт у коме расте дрво које рађа златне јабуке,  и њега негује и чува лепа богиња Идун. Идун свакога дана бере јабуке, и даје их другим божанствима, да би били вечно млади.

У старохелмској митологији,  Ладон је чувар хесперидских  јабука, на „дрвету живота“ у Атлантовом врту, које су боговима небеског Олимпа омогућавале вечиту младост и безсмртност. Отуда је ова „забрањена“  воћка  свето дрво бога Сербона, иначе Херакла и Аполона, бога Сунца.

Између осталог, енергетско поље човека надраста своје физичко извориште, у зависности од човековог духовног напретка, и може да нарасте и допре ван граница простора и времена, и да тако делује и дотиче „на даљину“ ,  а облика је јабуке. Овакво поље има и сама планета Земља.

Зато је златна јабука симбол и духовног живота, односно духовног напретка човека.

.

-слободна интерпретација текстова – приредила Верица Стојиљковић – Извор- Институт Руђер Бошковић; Текст Весне Рогановић-Политика; В. Чајкановић; Србски Журнал, Васељенска ТВ; и сл…..

Лепота, гле! душе сетне
Скривена од света таме
У тишини обитава
Уз обзорја понад горја
Словилан Бели Вук

Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија

На светим водама
Истера

А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим

Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу

Пада нека тиха светлост на биље, на танке руке

Које подижем за птицом излетелом из сна.

И тренутак се пресијава и дели на славолуке

Описане ужареним жицама у мом гласу без дна.

.

Све што момислим оживи и постаје свој свет

Кроз који се пробијам до свога заноса од свих даљина.

Данас кад за тугу неће да зна ниједан цвет,

Дајем свом одјеку за право да га сања тишина!

.

Док поглед испиран небом распуклим као ружа,

Свако дрво у мени има свој корен и лист,

Јер ветрови су моја глад што се бескрајем пружа

До оног предела где сам заборава камен чист.

.

И време што као човек кривудавом путањом пролази,

Отима ме за свој руб и обећава један висок град.

Моје је све што са сунцем у пламену залази

И оставља за собом јеку живота кроз пуцањ и пад.

.

Само ствари без сенке под додиром да ме жаре

Кад их пун заласка надом позлаћујем певајући сјај.

Видим како се у чудесни замак претварају кровињаре

А пут до њега је ове песме сваки дрхтај.

 

Свако од нас сања неко чудо

за које верује да неће да се деси.

Неко би да воли и буде вољен лудо,

други да пословни се нижу успеси.

.

Волели би кад је киша да разведри.

Неко се за пород непрекидно моли.

Има оних који желе да се песма изнедри,

да се нахране гладни и обуку голи.

.

Прво треба у себе да се загледаш

и да у души не нађеш ни трун зависти,

свој доручак да убогом предаш,

уступиш место да стари одморе кости.

.

Мораш са речима да будеш пажљив.

Хоће клевета да заболи љуто.

Не смеш никада бити лажљив.

Не држи се ни пред ким гордо и круто.

.

Научи да песмице певаш цвећу

кроз тишину да чујеш како трава расте,

док пролазиш да се наклониш дрвећу,

не руши гнезда у која се враћају ласте.

.

Не говори кад учиниш добро дело.

Научи са врапцима да се дружиш.

Човечности никад не прекрши начело,

да ти се деси, чудо мораш да заслужиш.

Нико ми се никад

тако наругао није

као пријатељи моји

.

И гле пријатељи моји

посташе непријатељи моји

што лове гоне и прогоне

.

И након тога схватих

да су уистини непријатељи моји

једини пријатељи моји

.

Јер су ми показали

пут што води

до Бога унутра

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

 Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

 над овом светом водом.

.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

 и на мртве алге тресетница пада,

 лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

 прометеји наде, апостоли јада.

.

 Зар не осећате како море мили,

да не ружи вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

а уморним летом зрак месеца шета.

.

То је храм тајанства и гробница тужна

 за огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

.

Зар не осећате из модрих дубина

 да побожност расте врх вода просута

 и ваздухом игра чудна питомина?

То велика душа покојника лута.

.

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

завите црним трубе.

 Стражари у свечаном опело нек отпоје

 ту, где се вали љубе!

.

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена

што пролази морем и умре без знака,

 и доћи це нова и велика смена,

да дом сјаја ствара на гомили рака.

.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

колевка ће бити бајке за времена,

где ће дух да тражи своје корифеје.

.

 Сахрањени ту су некадашњи венци

 и пролазна радост целог једног рода,

зато гроб тај лежи у таласа сенци

 измеђ’ недра земље и небесног свода.

.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

веслање умре хујно.

 А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

 и да мртви чују хук борбене лаве,

 како врућим кључем крв пенуша њина

 у деци што кликћу под окриљем славе.

.

Јер, тамо далеко, поприште се жари

 овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

 тамо изнад сина повесница бива.

.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

 да мирис тамјана и дах праха здружим

уз тутњаву муклу добоша далеких.

.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

клизите тихим ходом.

 Опело држим, какво не виде небо јоште

над овом светом водом!

Фото: Острво Видо, спомен плоча