Да ли су слика, икона, опомена,

истина ил варка, глувоћа безнађа,

случајни вез од искона,

па се у годовима слојевито слаже

у времену од Микеланђела и да Винчија.

.

Да ли изроди народ оплодише,

јер погибељ означи пољубац

а трнци гтлогови славе крвави пир,

а он ће понети смрт на леђима

са молбом за опрост с неба

да земљи подари мир.

.

Златници још увек трају

за векове и покољења

да би били моћни да купе, умноже,

раскрваре незарасле ране.

.

Ал’ звезде судбински трепере,

А ми ћемо састављати дланове

Молбене, да нас заодене,

Кад молба плине у небеске висине

С питањем “Кво вадис домине“.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

За људе данас,свадба је  само леп ритуал предака, а за волхове је велика одговорност, јер ће је Богови тражити.

Венчање је ритуал придруживања не само породица, већ је то  сједињење две душе. Волх мора да пита душу и да чује одговор душе – да ли  душа пристаје, да свој безсмртни живот повеже са душом друге особе, јер ће у будућности, ове душе ићи из једне инкарнације у другу заједно, и нико их не може раздвојити, јер се  воле.

Душевне муке су страшне ако душа изда другу душу. Не може свака душа да издржи овај тест и иде даље у животу – сама.

Али то је само тест душе, јер душа воли истински само једном.

Чак и ако се догоди смрт вољеног, он чека свог вољеног тамо – на небу.

Љубав је са разлогом. То је привлачност и повезаност душа.

Тренутно су многе душе затворене, многе спавају, па се дешавају  бракови из интереса.

Девојке не познају љубав.

Мушкарци жене користе за пожуду а за богате, то је само знак – симбол.

Нема душе, нема љубави. Тинејџери се и даље заљубљују, али нема истинске привлачности једне душе другој. Зато је потребно запамтити и разумети да је ритуал словенског венчања могућ, само ако постоји права љубав.

 

Ивод из текста са: фб странице Евгений Евгеньевич Тамчишина

 

Добра овца много не блеји, али вуне доста даје.

Паде Плива у Врбас, па изгуби и свој глас.

Што во буче, за рогове баца.

Толики јед из њега избија, да га змија окуси – цркла би.

Празан трбух не слуша придике.

Буди хитар чути, а спор говорити.

Са туђег ата, на сред блата.

Ћути кад не треба говорити, говори кад не треба ћутати.

Боље знање но имање.

Младост не тражи, она узима.

Ко хрче – не срче.

Јануарска киша годину попиша.

У фебруару прашина, у кошевима шашина.

Не врши нужду око куће – можда ћеш је и сам нагазити.

Без невоље нема богомоље.

Што се за годину мучила, све под пазух згучила.

Одело чувај кад је ново, а образ и када је стар.

Лети се посла прихвати, па ћеш за зиму имати.

Бели снег и црно сено поједе.

Прво кончај па теши.

Жену просеј и на ретко и на често сито.

Будала се на Божић наједе сира, па не може печења.

Кад те питају говори: ако су ти везали пупак – нису језик.

У сваки ногоступ ногу не стављај.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Мој добри роде, сви су те лагали,

И твој су видик сав помрачили;

За својом срећом само трагали,

И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,

У страдањима твојим дугима.

Твоје су светло име брисали,

Да не знаш ко си међу другима.

.

С убицама су цркве стварали,

И с издајником горде тврђаве;

У заклетви те свакој варали,

На води дигли мосте рђаве!

.

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре…

И мртве уче сад да мирују.

.

Мој добри роде, сви су рђави,

Вапај твој не чују што тугује!

Издајник и сад још у тврђави,

С убицом жртва сада другује.

.

Ломан је, роде, мост на провали,

Свуд су у причест отров ставили…

С лупежом све су новце ковали,

С кривоклетником завет правили.

 

Драгин пенџер у мој пенџер гледи,

Аох, миле, у мој пенџер гледи!

Видим драгу кад бурунџук веже,

Аох, миле, кад бурунџук веже!

Мене дика кад у јаглук везе,

Аох, миле, кад у јаглук везе!

Драга, роде, пољуби ме овде,

Аох, миле, пољуби ме овде!

Ја ћу тебе где бурунџук вежеш,

Аох, миле, где бурунџук вежеш!

Ја ти мислим, драго ме не чује,

Аох, миле, драго ме не чује!

Али драго и чује и гледа,

Аох, миле, и чује и гледа,

Аох, миле, и чује и гледа!

У драге је срце жалостиво,

Аох, миле, срце жалостиво!

Дојђе драго на мала вратанца,

Аох, миле, на мала вратанца!

Љубим драго до зорице беле,

Аох, миле, до зорице беле!

Мене, драго за недељу дана,

Аох, миле, за недељу дана!

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Митови о вилама су део фолклора свих народа а  нарочито  код Келта и Словена. Виле су лепе девојке, обдарене чаробним моћима. Рађале су се из росе или  цветова.

Оне су вечно  младе, бујних коса, до појаса дугих, и  често у белим прозрачним хаљинама. Из косе, не сме им нестати ни једна једина влас јер онда умиру или мењају свој облик.

Вила се може контролисати једино ако јој ко украде окриље  (јер имају крила)  и тада  вила постаје жена ономе,  ко га је од ње сакрио. Међутим, дође ли до својих крила, вила нестаје и никада се више не враћа.

Живе виле у близини пећина, извора, поред река, језера, по облацима па се стога разликују виле језеркиње, планинке, облакиње…. Носе поруку земље на којој обитавају.

Места где су виле играле, певале, купале се, народ је називао „Вилин извор“, „Вилине воде“ и сл.

Јашу на коњима, на јеленима, веома су добре ратнице упркос своме нежном изгледу јер кажу.  да се земља тресе када се виле боре. Добро баратају луком и стрелом и гађају  њима оне који би их што увредили.

Када би се људи нашли у каквој невољи оне би помагале, видале ране, побратимиле се са људима (пр. Марко Краљевић и Вила Равијојла). Какве би биле према људима зависи од дела људи.

Често би дојиле децу смртника чиме би, веровало се, та деца добијала натприродне моћи. Из овога веровања проистекло је и ,,братство,, по млеку.

Данас. вилама би се сматрале девојке и жене, које у друштву заустављају дах својом појавом, имајући у виду лепоту, физичку и унутарњу.

То су жене које вас увек нечему могу подучити, лепом причом орасположити, осмехом вам лице обасјати.

То су жене које за собом остављају добро расположење, наду у бољитак.

То су разбуђене жене, свесне дарова које могу дати себи и другима.

То су оне, које често уместо вас ураде нешто и за то им не треба ваша захвалност.

То су оне које својим „чаробњаштвом“ учине, да из ваших душа одлети туга, и да се ваша срца напуне радошћу.

Ако пожелите, пронађи ћете и Ви  своју бајковиту личност, затрпану негде дубоко унутар Вас, иза седам тешких врата, иза седам високих гора, иза седам стотина хиљада туга и суза! 

КРЕНИТЕ И ЖИВИТЕ – СВОЈУ БАЈКУ!

.

Приредила Верица Стојиљковић

Извор -Стари Словени и још понешто однекуда …одасвуда..

–Посвећено времену у којем живимо-

– Умро је Басара – рече Теофил покушавајући да веже у коњски реп своју масну и седу косу.

– Који Басара? – зачуђено упита Бранко по навици зализујући своју већ сасвим проређену косу.

– Светислав.

– Не могу да се сетим ко је тај човек.

– Онај што си му пре седам година дао глас за Нинову награду.

– Немам појма. Сећам се да сам гласао за књигу с неким медицинским насловом, а ко је био аутор, веруј ми нисам ни тад знао. Искрено, мислио сам да је то писао Јован Марић, па нисам ни читао. Верујем човеку. Он је сексолог и зна све о том оралном и аналном сексу.

Басара све слуша. Седи за истим столом с њима, покушава да покрене вилицу да им каже да је жив, да ће им све по списку у свом следећем роману, али не успева. Укочен је као смрзнута свињска полутка. Некако се трзне, обори чашу и пролије напола испијени шприцер испред Теофила. Добро је – помисли – сад ће видети да сам жив.

– Пази шта радиш – обраћа се Теофил Бранку. – Чиме сад да наздравим за покој душе нашег Басаре.

– Ево ти пола мог. Живели. Нино нек му душу прости – кроз смешак ће Бранко.

 

Они се смеју мојој смрти. И који им је сад тај Нино? У Бога не верују. Исмевају ме! Хеј, мене највећег српског писца XXI века. Како ми се омаче ово српски? Глупост. Басара се унео у своје мисли и не примети да за столом више нема Теофила и Бранка. Сам је, али сад  у свом стану. Хода. Добро је. Није укочен. Није више смрзнута свињска полутка. Мора да је од пића. Престаће да пије.

Одједном, неко га лупи по рамену. Трже се и угледа Косача. Ипак сам мртав – помисли.

– Јеси – ошину га прозукли глас. – Имаш лепу библиотеку. Чек, чек – немаш Време смрти?

– Имао сам. Верујте ми. Све четири књиге. И ону што је прва добила ову моју награду.

– Коју? – строго ће Смрт.

– Не могу да се сетим.

– Корени. И где су ти?

– Палио сам њима ватру. Зашто ме тако гледате? Тако су ми рекли да морам ако хоћу међу велике писце.

– Све знам – замахну Смрт косом као кад коси коров на буњишту. – Али на реку не можеш без тих књига. Мораш имати све четири. Пет, у ствари.

– Где да их сад набавим овако мртав?

– Е, где! Ено их у твојој спаваћој соби на ноћном сточићу. Узми и Немам више времена, Тражим помиловање… Све ти је то ту. И пожури, Чамџија те чека.

– Који Чамџија? – уплашено пита Басара. – Не волим реке и чамце. Не знам да пливам.

– Харон, Светиславе. Харон те чека. Ха–ха–ха! – грохотом се смејао Косач.

Басара се осврну око себе док му се крв ледила у жилама од еха који му је пробијао бубне опне. Нигде Косача. Нигде његовог велелепног стана. Нигде његове велике библиотеке. Ни његових награђених књига нема. Стоји у блату на обали реке док магла притиска и реку и њега. Хладно му је.

– Која ли је ово река? – прошапта стишћући свежањ књига.

– Није Морава, не бој се – кроз језив смех му се обрати Чамџија.

Басара се зачуди како му тако прецизно читају мисли и Косач и Чамџија. Где је он? Где су сад Теофил и Бранко? Где је Професор који га је увек штитио од свију који су га нападали? Где су сви с којима је банчио и пијанчио? Зашто му сад нико не помогне? Сад кад му је најтеже, док као студент држи књиге Добрице Ћосића и Десанке Максимовић испред Чамџије који му се смеје у лице.

– Хајде, улази да те превезем на другу обалу – наређује му Харон. – Али прво ми рецитуј Срећу да не би пливао реком којом су сви пре тебе превезени чамцем.

– Немој. Ево:  Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу, дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду.

– Браво. Видиш да знаш. А сад Тражим помиловање… За јерес, та би баш легла у овом тренутку.

– Немој, молим те. Немој. Не знам та помиловања. Ево Стрепњу знам… Не, немој ми прићи…

– Доста! – дрекну Харон. То те нисам питао. Мораш пливати до друге обале.

– Немој! – завапи снисходљиво Басара. – Удавићу се. Не умем да пливам.

– Не можеш се удавити кад си већ мртав. А људси измет и не може да потоне. Загази! – смејао се Харон док се Басара давио гутљајима прљаве воде из Ахерона.

.

– Ама човече, пробуди се. Сви су већ отишли. Дреждим целу ноћ овде само због тебе. Ево, већ свиће. Имај душе. Жена ће ме оставити.

– Ко си ти? – трза се Басара. – Нећу да рецитујем.

– Ко те тера! Само иди.

– Знаш ли ти ко сам ја?

– Добио си неку награду. Пувао си се целе ноћи.

– Нинову.

– Опа! Што ми ноћи немају сванућа, што кафана постаде ми кућа… – пева конобар.

– Шта ти је то? – већ је сасвим будан Басара.

– Нинова песама.

– Ко ти је тај?

– Како ко? – чуди се конобар. – Нино Решић. Певач. Тај чију си награду добио.

1.фебруар, 2021.година; часопис  „Суштина поетике“

 

 

 

 

 

 

Љубав је као вода.

Познаје тајну растварања

и снагом нежности пут проналази

кроз камењар неприхватања.

Мења обале,

географију срца

стрпљиво и упорно

кап по кап

тихо и неуморно

ток по ток…

.

И зато теците сузе, теците-

Извора свог се сетите!

Теците од таме ка Светлости

теците од туге ка Радости

са дна Океана Љубави

само боју мењајући…

Што се више шири круг знања, то се више шири и

круг незнања.

Што се више повећава број жеља задовољених, то се

више повећава и број жеља незадовољених.

Једини Бог, у сразмери наше доброте и чистоте,

може ограничити круг незнања и смањити број жеља

незадовољених.

Колико је и колико светих људи ускликнуло: од када

Тебе познах, Господе, исчезе мрак незнања мога, и

угаси се пламен жеља мојих.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

ето то је она тајна света

знаш је и сам а не смеш да кажеш

Бога молиш да те издевета

ћутиш трпиш самог себе лажеш

.

памтиш дуго времешан си знам те

причало се некад и гласније

а и тебе други добро памте

јадаш ми се а није да није
.

трошио се гугутао млео

каматом си давио дужнике

ни сам не знаш у шта си се клео

.

оживеше сада бивше слике

бежиш бежиш од сопственог метка

разум просут до последњег ретка