Речено је громовитим гласом,

тако силним да је осу сваке звезде из орбита померао,

ИСТИНА да дела ПРАВОМ сваке стварности,

из нас!

Одјекује глас….

Дижу се бесмртни у тами , у још једном покушају безумља да узму светове,

насупрот Закону о кога се давно оглушише,

насупрот ИСТИНИ у ПРАВУ,

стога правимо арију стварања свих,

уједињени против њих!

САДА у трену да делује ГРОМ

СВЕТОВИ шаљите искре СРМЕ и ЗЛАТА,

разбите давно запечаћен улаз

и певајте силимом арије СТВАРАЊА

у срж ПРАВО ,

у таму дубоко

СИЈА

Сунце Громом обасјано, на рамену му соко!

–Запис. 2020.година-

У бременима тешких времена, прво што се мора урадити је – победити страх.

Ако то не успемо, нема живота већ само одложена смрт.

У овом времену зла буди човек. Не дозволи мрачњацима са медија да ти одузму достојанство и живот.

Ако је ишта добро од свега овога је да се освестимо и тачно видимо шта нам више не треба.

Нема враћања у „нормалу“ јер она није била нормална.

Ко се не боји тај живи!

Ко сме тај и може.

Зими човек осећа да природне енергије прелазе у хибернацију, започиње постепена аклиматизација и промене у енергетским токовима у физичком телу особе.

Овде је неопходно осетити тренутак за покретање енергетских токова у телу, подизање вибрација и непрестано проверавати своја суптилна поља на спољне утицаје.

Људско тело, такође, постепено прелази у фазу очувања: човекова аура се компримује скоро два пута, јер се спољни токови енергија  појачавају; сама аура почиње да се креће око физичког тела убрзаним темпом.

Од 1. до 14. јануара, два света – Нав и Експлицитни свет, се компресују у готово јединствену целину и отуда потичу многе манифестације Нава.

Али после овога, енергије се раздвајају и манифестације Нава бивају поново концентрисане само на свет Нав. Земљина кора вибрира, одлива се негативна енергија у језгро планете, где се регенерише и враћа јача.

Човек који живи у тим енергијама и хвата их, по правилу  пасивно се њима испуњава, прочишћава, а његове могућности се отварају новом снагом.

После тога, уз вежбање, човек постаје стабилнији и  добија шири поглед, на свет. Вежбајте. Потребно је да у ноћи,  14. јануара, док опуштено стојите,  осетите вибрације земљине коре, на месту где сте.  Можете изаћи напоље.

Осетићете слабе ударе енергија, из самог језгра планете, и последично повећање вибрација у свемиру. Ово су нове вибрације нове магичне године, свуда. Обновљена снага ће ићи, а пошто ће ово бити први пут у последњих 400 година, подрхтавање и снага постаће врло опипљиви. Снага земље, ући ће у свемир, после поноћи – у ноћи 14. јануара.

После 14. јануара, људи светла појачавају своје активности и чисте простор, док су активности тамних  затворене. Светлосни богови кажњавају оне који врло марљиво покушавају да одведу светле људе са пута знања, користећи их у себичне сврхе.

Изводи из текстова руског волха –   Евгений Евгеньевич Тамчишин | Facebook

Ако нема сна о савршенству, онда нема ни савршенства.

Савршенство је вечити сан сунчевог ратника.

Сунчев ратник вечно снева, машта и размишља о савршенству.

То је његов унутарњи пут који води кроз средиште срца.

Живот сунчевог ратника јесте непрестана унутарња молитва,

непрестана благодарна песма Извору Живота.

.

Начела сунчевог ратника јесу: љубав, лепота, истина, верност,

част, племенитост, неустрашивост.

То је његов како овострани тако и онострани пут посвећења.

Он не одступа од тог пута.

Чак и да зна, да ће погинути на том путу – он не одступа!

Јер, нема смрти за онога ко путује овим путем.

Смрт је за њега само звездани пролаз.

Кроз смрт се васкрсава и изнова рађа на још вишем ступњу

Постања и Стварања.

.

Зато у сунчевог ратника нема страха од смрти.

(Смиљан, 10.7.1856. – Њу Јорк, 7.1.1943)

“Оно о чему ја размишљам а шта

ЈА

заиста могу да учиним,

господине Моргане,

није само пуко бежично

преношење порука на велике раздаљине,

већ је то, преобликовање читавог света у

такорећи осећајно биће,

које осећа целим својиим телом

и кроз које

мисао може да севне као кроз главу “…

.

Никола Тесла, Њујорк,

13. септембар1901.

Бадњак ( храстово дрво које се дан уочи Божића приноси, ставља на/у ватру; Бадњи дан) = ба д њак = душа добро наша ( нашег Сунца ) јача јер почиње нови опходни круг рађања и Стварања ; б ад н јак = Бог Земљи наш јак;

БАДЊА је бог ватре који се налази у светом србском дрвету – храсту.

Б – Буки = Бог… Боуки = б о ук ки = Бог, он учи Земљу; Бог, он оплођује земљу.

Латинично слово б = бе = б е = б јесте.

Боуки = б о + ук ( на санскриту укṣ, укṣати – влажити, прскати, шкропити, распрскавати, шикљати, емитовати семе као бик + ки (земља) + и (спајање) = Бог он оплођује земљу спајањем. Видимо да се србско ук ( учење, ученост, ед УК ација ) једначи са емитовати семе, шикљати семе,плодити

По ко зна који пут србски језик истиче у први план плодност, родност и Стварање: не постоји ученост без плодног стварања.

У слову Б имамо повезаност Оца Бога и Мајке Земље. У том односу Бог је старији од Земље јер учи и оплођује Земљу.

Шта је све садржано у податку да Бог учи Земљу видимо делом у санскртско-србском језику: уч, учјати – уживати у, бити одан, привржен нечему, бити навикнут на, бити погодан за; учча – узвишен, отмен, високо уздигнут, звучан, гласан; уччā – горе (на небу ), одозго, нагоре; уччара – онај који се уздиже као Сунце; уччалаḥ – ум, разумевање; уччи, уччиноти – сакупљати, прикупљати; уччхῑ, уччхјāте – истицати се, бити знаменит, важан, штрчати…

Појам бадњак, по многим савременијим тумачењима, долази од старих србских израза бодар и бадар, што је у значењу бити будан, бдети…везује се то за обичај бдења у Бадњој ноћи када се очекује долазак спаситеља… Међутим, јасно је да је сам обичај и радње које се том приликом изводе много старији и да су ова савремена тумачења исказа и обичаја проистекла из христијанизовања старосрбских обичаја …

Бадњак по својој суштини је инкарнација ВРХОВНОГ СРБСКОГ БОГА, оног од кога ми потичемо, који је наш РОД и кога поново уносимо у наш дом…то се види и из песама које се приликом обреда током Бадње вечери певају : мој Бадњаче, ти наш стари рођаче…

Тумачено србском језичком матрицом бадњак је :

– душа дома нашег је јака ватра ( ба д н јак )

– душа наша добророђена јача ( ба дн јак )

– одбрана домом нашим је јака ( бад н јак )

– одбрана дома нашег је јака ( бад н јак )

– божја земља рађа јако ( б ад н јак )

Тајна ритуала Бадње вечери је ИСПРАЋАЈ старог бога ватре Бадње и слављење рођења младог… Богомладенац долази и почиње нови циклус времена…

Бог,душа, дом, ватра, топлина и заштита дома, култ предака, круг, стварање, спајање, плодност, почетак новог круга – новорођење, син ( млади бог  Божић)…

 

Бадњи дан претходи најрадоснијем хришћанском празнику, Божићу. Прате га обичаји, попут уношења бадњака и сламе у кућу, припремања  посне вечере,  празничног бдења. По уверењу, Бадњак гори до Божића, наговештава нову светлост коју доноси вера у новорођеног Христа.  

Наш стари, предхришћански, Божић био у време зимске краткодневнице, односно дан касније, када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић – Сварожић. Сам дан пре Божића,   Бадњи дан или Коледо (у Бугарској и данас се Божић зове Коледо..),  празновао се постом као што се чини и данас. У  предхришћанско време Дан пред сваки велики празник људи су постили.

Бадњак  се ложи са посебним поштовањем, уз молитве за здравље, срећу и мир. Оно што мало људи зна, је да није све у трпези, већ је циљ да се Бадње вече проведе са радошћу и љубављу, уз молитву у свом домаћинству,  у породици, а сви обичаји упућују на љубав, праштање и тежњу да се све заваде прекину. Већ наредног дана поздравља се Божић, речима: Мир божји, Христос се роди!

. За Бадње вече меси се чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи,  не сече се . Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.

Неким јелима се придавао посебан, магијски значај: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).

Бацање хране преко рамена (пасуља, ораха…) као и остављање ораха по ћошковима кућа је свесловенски обичај, повезан са духовима предака, сачуван из најстаријих дана.

То вече се у кући очекују „домаћи“ или „домаћи покојници“ или „домаћи духови“.

Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали. Вечера се кади, да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.

Води која се захвати у бадњој ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Пред вече домаћин (положајник) уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају „Ко је?“ одговара „Бадњак вам долази у кућу“. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори „Добро вече бадњаче!“. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима: „Срећно вам Бадње вече“, на шта га укућани отпоздрављају са „Бог ти добро дао и среће имао“, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином и посипали житом

У неким крајевима за Бадњи дан се спрема посебан колач који се износи на кућни праг и ритуално нуди вуку ( на раскшће вуку за вечеру) а вук је, као што знамо, митски предак Срба и посебно поштовано биће, у тесној вези са култом предака.

Извори: РТК, Старославци….

На данашњи дан 1949. године рођен је у Београду Песник – Драган Симовић. Детињство је провео у брдима понад Ариља, на слаповима и водопадима Великог Рзава. Доживљаји из тог периода његовог живота оставили су у њему неизбризив позитиван траг, што се јасно уочава у његовој поезији и прози.

Један део живота проживео је и у Великом Гају, у близини румунске границе, где често, понекад свакодневно, дува ветар са Карпата доносећи му, кроз елемент ветар, инспирацију за његове оностране песме. Критичари, оковани материјалном енергијом, не знајући скоро ништа о многодимензоналности човека и света, његову поезију и прозу назвали су мистичном. Песнику, јасновидцу,  уроњеном у виша стања свести, то није сметало иако је финансијски пропатио због тога. Писао је за оне који то умеју да схвате и за далека покољења која ће доћи, а чији представници, првенци, већ долазе. Зовемо их нова деца, кристална деца, дијамантска деца…

Драган је, поред осталог,  био и главни уредник електронског гласила Србски Журнал. Писао је и објављивао свакодневно до трена одласка. Његови луцидни и бритки текстови објављивани су у многим гласилима, а и данас се објављују. Многи приватни сајтови почивају на његовим текстовима и његовом знању. За многе, скоро све, Песникове објаве, посебно песме, потребно је велико знање, посебно иницијацијско знање, које се усмено преноси са Учитеља на ученика и које се не може наћи у књигама, да би се правилно и дубиски схватиле.

*

Драган М. Симовић: Завичајна

Дошла је. За њом наиђоше кише…

И падале су дуго, дуго преко ума.

Дошла је и, никад више

Без песме није плистала шума.

.

Дошла је у праскозорје зелено неко,

У плавој хаљини с мирисом ружа.

Где ли је сада? Близу ил далеко?

Можда мртва, неком руке пружа?!

.

Дошла је. За њом долетеше птице.

Очи јој уснула пучина плава.

Лице божанско. Некуд криомице

Оде, у јесен, без поздрава.

 

У чаршију ситан соли,

У чаршију Неролимле,

Мене Магда врло воле.

Ој, леле, Магдо изгоре,

Изгоре, душо, за тебе!

У чаршију суво воће,

Мене Магда врло хоће,

Ој, леле, Магдо изгоре,

Изгоре, душо, за тебе!

У чаршију два бардака,

У чаршију Вучитрна.

Ох, леле Магдо, леле, ох!

Прегоре, душо, за тебе!

У чаршију ситан бибер,

Нам’ је Магда врло дилбер,

Ох, леле Магдо, прегоре,

Прегоре, душо, за тебе!

У чаршију јасакџија,

У чаршију у Пирота,

Ох, леле, Магдо, прегоре,

Прегоре душп, за тебе!

Седи Магда на чардака…

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Ђоко Протић (1765 -1815.) кнез и војвода,

син Проте Гучанина.

Учесник у Првом и Другом српском устанку.

Посекао га Латиф – ага у ночи између

16 и 17 јуна 1815. године на Вапи код Сјенице.

Син Милисав, Унук Ђоко и праунук Младен.

Биљег му на његовој земљи

Подижу захвални потомци 1998. Г.

Ликовао Н. Стојић

Писао: В. Виторовић*

.

Ђоко је уз Карађођаа и свога оца

У буне ходио,

са њима је и многе битке

против Турака задобио

и поробљену Србију ослободио.

А када је Први устанак пропао,

Ђоко је турског ропства допао.

Латиф – ага га је као таоца водио

И на Вапи погубио.

.

После стоосамдесттри године

захвални потомци га се сетише

и у камени биљег ликоваше,

и слово о њему уписаше

и крај пута уздигоше.

.

Сада Ђоко, из њега, опет

своју кнежину гледа.

.

Помолимо се Богу та њега,

.

*Гуча, крај пута за Протиће

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше