Category: All
Лабуд Лончар: Био је то дан

Био је то дан када су
Лептири излијетали из наших устију
А очи причале страх,
Када су руке хватале
Небо за гркљан а рамена га
Подупирала да прерано не падне.
.
Био је то дан када су лептири говорили
Умјесто наших очију….
Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча
Велика Томић: Постојбина
Мучи црна ноћи
да кобну тишину на миру чујем.
Звезде и сјајни свици
погасите светла, ноћ је у тамници.
.

Море, утишај таласе
док бауљам по насипу
зрикавца песму да чујем
и ту, под камењем скрита да болујем.
.
Месече, сакриј се за облаке.
Не прати ми кораке
не одај ми стопала бела
хоћу да отерам зрикавца весела.
.
Мој крик нека се чује
преко мора и данских долина
тамо где је снага моја
где је моја – Постојбина.
Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча
Одисеј Елитис: Пијући коринтско сунце

Пијући коринтско сунце
Читајући прастари мермер
Грабећи напред кроз море винограда
Циљајући харпуном
Заветну рибу што умиче
Налазим лишће што сунчев псалм напамет учи
И жива се обала с радошћу отвара.
.
Пијем воду, сечем воће
Заривам руке у наслаге ветра.
Дрво лимуна шири полен лета
Зелене птице ми цепају снове.
Одлазим с погледом, широким погледом
Ка свету што по мери срца
Постаје предиван изпочетка.
Одисеј Елитис – добитник Нобелове награде за књижевност, 1977.
Превод са енглеског (Уметност превођења) – Давор Вујовић, октобар 1998.
Бранислава Чоловић: Мајко мила
Чудан санак синоћ снивах
Плетеница – три су реда
у косе ми ти уплела
Кошуљу од бијеле свиле
златним везом окитила
Рашу с златним појасом
и опанке припремила
Јабуку и завјет свети
и на Ловћен оправила
.
Мајко мила ђе ћу тамо
Тамо неки омајани
Присвајају и Његоша
ка и Ловћен и сва брда
Нека но и кажу за се
велики су Црногорци
Величају своју силу
Умањују моју Љубав
Кажу више ову Гору
Од мог бића они воле
А и мрзе браћу милу
.
Само пођи , збори мајка
А кад зором стигнеш тамо
Јабуку им знања спусти
Исто ка и завјет свети
Смирит ће се омајани
Неко знањем неко небом
Фото: Michal Klajban – Ловћен, национални парк
Драган Максимовић: Сузе среће

Сузе Среће потекоше,
Мила браћо, сестре миле,
Па испраше чемер овај,
Што се скупљо још од прије,
Дочекасмо ми Слободу,
После тридесет дугих лета,
Хвала теби Христе Боже,
Јер си њима био мета.
.
Ко је на те ударио,
Никад добро прошо није,
Нико више завадити,
Никад неће Сестре двије,
Црна Гора и Србија,
Куца као Срце једно,
И живеће вековима,
Као браћа сложно, вредно.
.
Не дамо се дијелити,
Јер се Срце не дијели,
Спајају нас једна вјера,
И орлови наши бјели,
Поносита Црна Горо,
И Србијо наша мила,
Срећне биле и веселе,
Победидмо синоћ Мила.
.
У памет се сада браћо,
И сви сложни као један,
Црна Гора бисер мали,
Нек засија ко ниједан,
Нек се чује на све стране,
Речи бјеху још одавно,
Биће бисер Црна Гора,
Биће она Монте Карло.
.
Бришем Сузе лице мијем,
Свежина ме нека буди,
Пала киша освежило,
Јел истина ово људи,
Не верујем ал рекоше,
Пао Мило, пао Мило,
И нека је Хвала Богу,
Његовога доста било.
Аљона Беланожка: Скидам твој бол

Скидам твој бол, примам га на себе,
Пијем горке лекове, које до тада нисам знала,
И гледам, како спаваш:
Коса на врелом челу,
Отворена сновима, прима сигнале Света.
.
Чувам се, ходам од прозора до врата,
По корацима бројим, колико сам миља по стану прешла…
Ту, на кревету мом, нису се гостили кошмари раније,
А сада их видим и ноћи се бојим, као пакла,
.
И не схватам никако, шта је лакше, прошаптати „Adios!“,
Опростити се са тобом, или, спаливши снимљену траку,
Из куће издимити немаштовитост…
.
Спавај, моја неостварена судбо!
И нека нам са тобом
Наше ноћи донесу олакшање…
Избор сачинио – Алексеј Иванович Чарота
Са белоруског језика превела – Дајана Лазаревић
Милан Николић Изано: Гласоноша
Знаш ли, драга, често су ми у посету долазили неки ноћни, ситни сати у којима ме није могао савладати сан. Мисли су биле јаче од њега и мрштећи му се, изгуравале су га кроз зидове у непознате ми спаваће собе у којима су га, сломљени прохујалим даном, жељно очекивали непознати ми људи. Тада сам највише размишљао о проживљеним и оним који ће доћи, непроживљеним догађајима, а са олакшањем сам дочекивао неразвијени филм начињен од слика мисли у којима си ти играла главну улогу. Шетала си, играла си, плесала си, скривала си се и нестајала у измаглици моје свести. Ниси се обазирала на недоумице које су те са чежњом следиле на стазама мога ума по којима си пролазила. А ја, захвалан несаници, покушавао сам да схватим и да растумачим зашто си ми баш ти дошетала у живот.
Постављао сам себи питања о смислу нашег дружења проведеног у уздасима и разговорима о оним прохујалим и о оним нашим радо очекиваним жељама, које ће тек доћи,тамо неког дана и тамо неке непознате године. Свакакве глупости су се тихо увлачиле у мене да би нешто касније раздражено севале и муњама парале помрчину ума, док су својим громовима бесно ударале на ову јадну памет која је имала храбрости да остане у мени. А све те силне муње и громови ноћног нава имају глупо име на дневној јави. Зову се разлози. Међу њима је било и оних подругљиво варљивих, који се у људској илузији називају добрим. Они су вешто и по само њиховим знаним обрасцима, научним и езотеријским законима и принципима објашњавали оно неразумљиво и недокучиво, али никако ми, до сада, нису могли растумачити моје најважније питање: зашто те толико волим?
Ја сада знам одговор. Добио сам борбу у себи. Решење је у бесмислу, јер да постоји било који смисао свега овога ја те не бих овако волео. Бесмисао је сврха нашег постојања. Једноставно, треба само да живимо. Тај начин живота је најближи спознаји космичких закона и божанских принципа. Сврха је у постојању. Живиш и постојиш. Шта треба чинити у животу? Није на мени да размишљам о томе. Потребно је само да радим оно што осећам и волим и да се препустим Њему. А у овој реченици скрива се одговор на питање зашто те волим. Поред тебе постојим. Као што постојим ради Бога, да Он кроз мене осећа, тако исто постојим ради тебе и ти ради мене да бисмо осећали и размењивали осећања. Твоје присуство, глас и додир су као сусрет са Богом.
Молим те, немој да помислиш како овим речима величам тебе, напротив, величам себе, јер први пут у животу спознајем да имам начин да додирнем Бога. Зато ћу од сада тврдити и свима око себе говорити да је најправилнији
пут, који треба следити у животу, пут бесмисла. Не размишљати о томе зашто смо овде, већ научити себе, како постојати и остати слободан у љубави. Тада ће одговори на сва питања сами стићи до нашег ума. То не значи да ништа не треба радити. То значи радити и стварати, али не очекивати да све то што учинимо обавезно мора донети са собом било који резултат, добит, признање или славу. А твој глас и цвркут начињен од осмеха, или онај чувени позив,
када ме дозиваш вриском мога имена са својих усана, то је све безгласни уздах вечности, који у мени стално оџвања, била ти поред мене или не. То је нешто што долази у мене, из мене и из непрегледног пространства Васељене и чини да уживам. А уживање је бит нашег постојања.
Уживање је природно стање човека, а самим тим и Бога. Тако је то, драга моја, напокон сам схватио и сада ми је потпуно јасно зашто ми те је Бог послао. Када ми је било најтеже у животу, послао је тебе, да ме научиш шта је то љубав и како се у њој ужива. Осећајући мене како те волим и Он ужива са мном. Треба ли мени било шта друго у животу? Треба ли мени било шта друго осим љубави? Треба ли мени било који други смисао живота осим бесмисла моје љубави према теби?
Не, ја у теби имам бесконачност Васељене. Ја у теби имам додир Божанског. Ја у теби имам глас Бога. Та моја бесмислена љубав према теби од мене прави писца и песника Божанских реченица и стихова, јер све што пишем долази од Њега. Моје је само да те волим, да радим и стварам од љубави коју добијам волећи и разумевајући тебе. Научио сам да је патња душе знак на путу који
нам показује да обратимо пажњу на Божјег гласоношу који нам долази на животну стазу. Тако ти је то, душице моја драга, ти си гласоноша. Зато, волим те бесмислено. Тако блесаво да знам да никада нећеш бити моја, и волим те са таквим заносом да осећам да си део мене и да ћу увек бити твој. Уживај, шта год се дешавало око тебе, чинило ти се то добро или не, знај да ће у нама увек бити лепо, јер Он мисли на нас.
Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча
Радица Матушки: Kрчаг љубави

Процвета ноћ у мирном сну,
твоје очи – небески сјај…
Пожелех само да си ту,
за један мали загрљај.
.
Док свици над нама језде,
бисер искре, трнићи сна…
Kао руже да се гнезде
на рубу меког јастука.
.
Мисли плове, ти у њима,
буди ме жал док Месец бди.
Свену лето, јесен, зима…
Бар ми пролеће остави!
.
И кад мирис љубичица,
душом мојом прокрстари…
Узму дах нежива плућа,
жедни цват крчаг љубави!
Добрица Ерић: Словарица

Хелена Шантић Исаков: Топло – хладно

Држим те у бронзаној статуи
скритог од претоплих ми бедара
и од Алавости Адске.
.
То је даровано место за године
одузете твојој браћи и сестрама
уместо мене кажњенима.
.
А теби најдужи припада живот
подвојен, у обличју сав
и никад да не видиш јединства.
.
Гадно је, знам, да дечје ликове од гипса
стиском бешике поздрављаш
и брадавице од стврднутог блата да грицкаш
и легију муком нејуначким да испраћаш.
.
Али у предугој .оморини, суши и жеђи тој
стара удова упорно чека
и моли мачке своје да преду тише
поред бронзе од твог меса изливене.
.
И брке им скида редом
кад опрље се мало
да њима чеше задњицу претоплу
па у поток хладни да је ставља.
.
У то се рука твоја изли
да ме милује и топи
од блага млака
и у калупда ме нечујно ставља.
.
Сва послушна верујем
да у керамици с печем
с последњим мислима:
.
Вредећу неком сиромаху
да из мене-посуде
понешто поједе
кад студен ме заодене.


