Родио си себе самога

Ни из чега и од ништа

У простору ван простора

У времену ван времена

И зато си гле! туђинац

У свету без уточишта

И путник си од искони

Луталица без имена

Родио си смог себе

Ни из чега и од ништа

И гле! обитавам

У сновима

Давно уснулих

Звезданих предака

Спевао Драган Симовић

Заборавимо слике прошлих дана,

Кад нисмо знали да смо племе исто,

Кад је у руци љут јатаган блистô

Попрскан крвљу братовљевих рана.

.

Заборавимо да смо бојем дугим

Огњишта своја поткопали сами,

Са своје мржње остали у тами

И своје главе спустили пред другим.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једно смо стабло а са једне груде,

Па нек нам једна и мисао буде

Што ће нам срцу нове снаге дати.

.

Уз тврда рала нек са њива наши’

Ођекне пјесма јака кô вал брзи,

Пјесма мирења коју туђин мрзи

И као сова сунца ње се плаши.

.

Посијмо сјеме, а да здраво буде,

И Бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

.

Гле, свако стабло гранама се брани

Кад дође вјетар да му трга жиле,

Па буд’мо и ми обрана и силе

Земљи отаца што нас хљебом храни.

.

У њој су дивне шуме и захлађа,

Њене су ријеке као небо плаве,

Њена су поља пуна сваке траве,

А здрава лоза слатким плодом рађа.

.

Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,

Па, ако нам је своја мајка драга,

Будимо браћа да будемо снага

И своме добру сазидамо зграде.

.

Што да нас вјере на злу мржњу гоне

Кад наша срца једном ватром бију?

Кад наше мајке покрај чеда бдију

Зар једну пјесму не пјевају оне?

.

Једног смо стабла огранци и грана,

Па не питајмо ко је вјере које;

Ми ћемо учит јеванђеље своје,

А ви се свога држите корана.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једна нас земља једним хљебом храни,

Па нека брата брат рођени брани,

И Бог и Алах добра ће нам дати.

Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.

И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.

За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле.

 

 

 

 

Грешници у редовима стоје. Коштуњава

Госпођа смрт игра им на бледим испијеним

лицима. Смеју јој се јер уз тако познати

шум чаша које испијају се између проклетих

нада очекују еманципацију тела, слободу духа,

смрадове ритуала и после тога хладан поглед

ситних очију. Куда иде ово Царство изгубљено?

Иде ка самоуништењу као трн што себи

крчи пут кроз месо… Ветрови су посустали

и ноћ тамна копрену своју баци.

Нестаде Царство у понору Нојеве барке и осташе

само сведоци неми у раљама промашених снова својих.

 .

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Потка ванвремена

из оносвета

пресликава се

у наше б и т и с а њ е.

У Душама ткаља

записан је код шаре –

зашарак.

Оне су посвећене

да изазову трептаје дивоте.

Оне су градитељи лепоте

ликом подобија.

Преноснице покољењима

радости живота.

Подсећањем на Љ у б а в.

 

У приморју камена пустиња
место шуме што људе корени.
Храм до храма висока јој стења
којим су јој житељи свештани.

Вишегласна ганга молитва је
што се снажно Космосу узноси.
Овде човек само Богу проси
док огњиште још оцилом креше.

Милозвучје гуслама се шири
да кроз Свемир златне нити простре.
Из камена лековитост мири
а од биља које кроз њег продре.

Сој посебни од давнина мета
оног што би да се с њим племени.
Вечно страда због свог квалитета
који српство читаво корени.

Пустињаку сваком дух челични.
И кад ћути с Богом разговара.
Духу моћан он храм је телесни
што сем Бога нема господара