Category: All
Max Ehrmann 1927: DESIDERATA*; ЗДРАВИЦА

Иди смирено кроз буку и ужурбаност и сети се спокоја који можеш наћи у тишини.
Колико је могуће буди у добрим односима са свим људима.
Говори своју истину мирно и јасно, и слушај друге,
чак и глупе и неуке; и они имају своју причу.
.
Избегавај бучне и агресивне особе, оне су терет духу.
Ако упоређијеш себе с другима, можеш постати огорчен и горд,
јер увек ће бити већих и бољих и мањих и горих особа од тебе.
Уживај у својим постигнућима, радуј се својим плановима.
.
Одржи занос за свој властити позив, ма колико скроман он био,
то је право благо у променљивим временима.
Буди обазрив у својим пословима јер је свет пун превара
али нека те то не омета да видиш врлине, и колико их има;
Многи људи теже високим идeалима и посвуда је живот пун јунаштва.
.
Буди оно што јеси. Нарочито не глуми љубав и не буди циничан према њој;
јер, упркос свој огорчености и разочарењима, она је вечна као и трава.
Спокојно примај савете година, складно препуштајући ствари младости.
Негуј духовну снагу да те штити од изненадне несреће,
И не оптерећуј се црним мислима.
Многа страховања од умора и усамљености настају.
.
Осим здраве самодисциплине, буди нежан према себи.
Ти си дете свемира ништа мање него што су то дрвеће и звезде;
имаш право да будеш овде. И било ти то јасно или не,
нема сумње да се свемир одвија онако како треба.
.
Дакле, буди у миру с Богом ма како Га замишљао.
И без обзира какав посао и какве тежње у бучном комешању живота имао,
задржи мир у својој души. Поред свих варки, тешкоћа и разочарења,
ово је ипак предиван свет. Буди радостан! Тежи да будеш срећан!
***
*Давор Вујовић: Desiderata (Desired things – Жељене ствари, на латинском; Здравица –
у мојој најслободнијој србској хармонизацији)
Max Ehrmann 1872-1945
Вукица Морача: Поклон душу губи
Живела је у селу Зеленгора, једна вредна и радна девојка по имену Радилица. Свако јутро је весело ложила ватру на огњишту, али га је и рибала и прала редовно, уз обавезне молитве за претке. Чистила је кућу и гланцала, мела метлом. Прашину би стално сакупљала и избацивала из куће. Пајала је све зидове и ћошкове куће, од крпе и метле се није одвајала. Намештај је редовно мазала уљима да се све сија. И заиста, кућа је блистала, али је она копнела. То су приметили сви у селу, те ју је неколико старамајки посетило и рекло да мало мисли и на себе, а смањи чишћење куће. А Радилица је мислила, да од када су јој умрли родитељи, кућа треба да блиста, да би им показала колико их је волела, да би јој мисли биле чисте, а и није знала шта би са рукама и толиком тугом.
Једног дана неко покуца на њена врата. Она стидљиво провири и угледа незнанца, средовечног човечуљка, црне косе и злокобних очију. „Добар дан странче. Којим добром?“- проговори Радилица. Он се осмехну, те рече: „Добра и вредна девојко, чуо сам да ти треба помоћ у раду. Па ето ја стварам направе које људима помажу. Сигурно си чула да постоји чаробна пећ, која боље греје него огњиште, лако се одржава, а и говори ти шта кад да радиш. Она ти зготови разна јела, само кажи шта желиш.„ Девојка се замисли па одговори: „За пећи сам чула, али да саме кувају и причају нисам. Немам ја новаца за тако нешто.“ Странац на то рече: “Не брини ништа. Тражим само мало твоје светле душице, али шта је то за такву помоћ.“ И тако и би.
Радилица се радовала новој чаробној пећи. Стварно је било мање посла него око огњишта, лако ју је брисала и чистила. Мада је пећ стално нешто зановетала – те склони овај плех, те опери ме, те помери ме до угла, сармица са зељем је готова – склони је, отвори врата да се проветрим, донеси још дрва, очисти гар… Сад није спремала јело, али је стално трчкарала око пећи. Ипак, имала је мало више слободног времена или јој се тако чинило. Кад је села и размишљала долазиле су јој углавном неке тмурне и тамне мисли. Није више радосно певала поред потока и у шуми, нису птичице више слушали њено безбрижно појање, седећи на гранама околног дрвећа. А и молитве су се проредиле.

А онда је уснила чудан сан. Онај странац јој се церио у лице и викао: „Свако ко прода душу за разне направе, не треба да се чуди. Човек без душе није човек. Џабе ти лепа и чиста кућа, кад си продала своју душу и срце, да би мање радила. А, да ли радиш мање или трчиш око направа? Ја сам се уселио у твоју душу и господарим твојим телом. Баш ми је лепо. Кућа блиста, а ти ћеш да радиш онако како ја хоћу и постаћеш мој и куће ове роб.“ Радилица је последњим честицама своје душе послала сјај и мисао: „Не требају ми направе, хоћу своју душу натраг. Радићу и дан и ноћ, али хоћу свој мир и спокој заувек.“ И онда се десило нешто прелепо. Њена душа је засветлела, проширила свој сјај и на кућу и на околину, а мрачни странац је морао да побегне из њене душе, јер и најмања светлост у том црнилу га поништава. Направе су одједном нестале. Радилица је ушла у кућу, запалила своје старо огњиште, орибала под у кући и отишла до трапа да извади кромпир. Запевала је дивним, звонким гласом, а птичице су занемеле од лепоте, анђели су се на небу радовали.
Горан Лазаревић Лаз: На том брегу маслина навек крика неба

на том брегу маслина навек крика неба
једва и дишемо вило златопрста
тела приљубљених вихор залудбега
не знам ко ће кога скинути са крста
.
слуђени од жеље да се деси чудо
смехом најсвеснијим делимо се плачем
бачени судбином у време сулудо
рањавамо груди најнежнијим мачем
.
док из рана тече живот неповратно
силазе из плавог меданђели рајски
увијају душе у фараон платно
.
опијају надањем милодух наш мајски
ваздан и падамо у то поље златно
васкрсом љубави уз божанско клатно
Анђелко Заблаћански: Светлост

Мрак ми се шуња празнином погледа
И баш све лепоте што ум ми дотакну
Заборав их отме без икаквог реда
Да сећања само кроз мене промакну
.
И ништа тад не знам сем два ока њена
Што у тој празнини некад се појаве
И свог ме озаре као васељена
Грејући ме тако док ме не оздраве
.
Али где су сада те очи далеке
Док мрак ме узима као ђаво црни
Зар тек сан их крије – месец изнад реке
Кад у томе сјају ноћ се сва окруни
.
И тад више не знам сан је или јава
То што душу шкропи попут јулске кише
Светлост што ме такне пре свих заборава
Да никада тмине не погледам више
Милорад Максимовић: Младо Сунце
Запамтиле силе свете
где ври вир живота
окупиле многе душе.
да се слави дух лепота.
.
Громом пева вила света
А Перун јој руком својом
муње шаље и чудеса…
.
Засвирао харфом својом
Муњом песму зачинио,
заигра се коло сред небеса.
.
Пуче светло посред земље.
Киша спира бол земљице
наду носи младо Сунце.
.
-Извор: Звезда Род – Zvezda Rod-
Милан Миљковић: СРБин је СРБИН

СРБин је ин СРБ ин је СРБИН
и ако хоћеш да будеш с њим
требаш у презимену да имаш вић
онда си сигурно из нашег гнезда птић
а узречица мора да буде БРЕ
и кад је лоше и кад је добро све
само тад испуњаваш сне
и ПРАВО СЛАВЉЕ имају душе радосне
СРБин је ин СРБ ин је СРБИН
сваки од нас је гледан
пролази само служби предан
од сто један а можда ни један
ретко се нађе довољно вредан
обично исход је бедан
осећај духа бездан за душу изуједан
а ПРАВО СЛАВЉЕ ономе ко је правде жедан
СРБин је ин СРБ ин је СРБИН
постоји по рођењу и по убеђењу
а ко ради у обезбеђењу онај који је јачи у хтењу
здравом опредељењу јер се ради о поверењу
овде су они који су истински у уверењу
СРБИН је пут ка васкрсењу
ПРАВО СЛАВНОМ успењу
Јован Дучић: Песма жени

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
.
Остај недостижна, нема и далека —
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.
.
Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.
.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден,
.
А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.
Велика Томић: Кад ми прхне јато птица

Кад ми прхне јато птица
неизмерне ватре крили
у срж леди жиле
заспалога, пламног ића.
Затре вода извор свети.
Травка стидно подвирује
шапат дубни корен рије
водом опран још крхки је.
Кад би реке морем текле
и носиле све пред собом,
не би моје груди рекле
какав забран зидах с тобом.
Проклијаћу из корена
из безбремене суве семке
шијем концем усне немке
распараће их дах времена.
Верица Стојиљковић: Лепеза белих облака

Гледам како милујеш семење што биљка постаје
Гледам како ти долази планинско цвеће
Лек за многе душе на путу изгубљене
Гледам како радосно улећеш у беле облаке
На земљу сишле да ти буду ближе
Лепезе беле, праве твоје раширене руке
Гледам те и озарује ми се цело лице
То душа моја поред твоје плеше
И срце пева песме уснама изговорене
Како си леп у истини данас када.
Преображење – тече!
Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча
Милоје Стевановић: Испит
Лане јампут, о месојеђу, Мићо Ћурчија по некој арлауџи кода нас у млин да се мено заклони и згрије. Бијаше му оно његово шумарско одјело покисло.
Ништа му није помого амрел што е носијо, јел ти је горе по оној врлети дуво западњак са дроџгавицом. Он ти је редовно обилазијо државну шуму, да е каки зијанћер не опељеши. Није се он силио што је инџињер и шеф те шумске управе. Више ти е тај прово у шуми но у концеларији. Ал није вољо да било ко шта осјече ни у својој шуми, а јадно ти у државној − док се не очекића.
Таки му посо бијо. И он га поштово, нема шта да се каже.
И почек ти причати. Чуемо ми како напољу ђевли ова наша џевџара ко да е неко натутко. Никако да с откани. Отворим врата, кад Мићо. Већ бијаше напудио ону самсару.Тујнак ти се ми за јуначко упитамо здравље и ја
изнесем шулић с ракијом те му пружим да прогуне и мено се згрије.
Он ти је бијо нако смеран човек. Ни нешто нарочито јешан, а ни пишан. Није бегенисо бекрије и ретко е кад попијо. И ако га нагнаш д узме, он попије једну. На једвите јаде другу. Трећу ниси мого да га нагнаш ни с пушкомитраљезом. Е за њега ти није важила она што кажу сви који воле да пину: Прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама. За дивно чудо, кад му пружик шулић, није с нећко. Узе га апепитли. Ваљда га испробијо ветар па се
наузо ладноће горенак у планини. Накрете. Отпи мено па се стресе.
Утом га неко од помељара упита да л је скоро био у његовом родном крају, у Милатовићима. А он вели да е бијо ономад и да е нако отерсуме налећо на Милисава Ружчића те, каже, свратимо код Шлања на по врућу, те
се сити наразговарасмо. Е, живота ти, Мићо, упаде у рјеч неко, ђе помену
Милисава, је л истина да е јесенас, кад му е ћерка Радојка пошла за Београд да дае неки испит на вакултету, дао пара само нолико колко залјежу карте за аутобус? А она му рекла:
− Тата идем на испит а прошупљила ми се ципела. Срамота е, вели, д-идем пред професора а испо ми прс кроз ципелу.
Веле да јој Милисав казо вако:
− Ви, данашње ђевојке, све одреда, носите те мини сукњице. Велите така
мода и да тако сад сви носе. Е па, добро, ћери, кад вас није срамота да вам професор види голе задњице, није срамота ни што ће тебе д-угледне прс на нози. Шћеде Мићо да то забашури и да пређе на друго, ал овај навро: јел истина, јел истина? Мићо немаде куд па вели: Не знам, вели, да л је истина. Ал да то личи на Милисава, личи. Што јес јес.


