– Милици Радовић

Ако те пут нанесе
на трг Мирабо
у дну њенгове баште,
застани на час,
погледај чека те
на нашем столу
порука уз шољицу
црне кафе.

И пази лагано приђи
и поред кафе
твој дневник плави спази.
Нежно, да, нежно,
отварај лист по лист,
реченицу по реченицу.
Тамо где почињеш
са чежњом,
нежном зебном,
и једином жељом.

Одавно је у њему
жеља заспала
и упорно ову
кафу чекала.

Да ли се сећаш
оног Априла кад си ми
дала трешњу
и дрхтавим гласом
хтела да ми
кажеш жељу,
како је ти зовеш,
моја игра за срећу.

Читај!
У дневнику пише:
Кад попијем кафу
са њиме,
и затражим жељу,
знаћу, да морам кроз песму
да му кажем
да на мене личи.
Твоја жеља је
и моја жеља,
загледај се у
моје безкрајне очи.

Булеваром сам твојим једног давног априла
очима упијала пламен који ће заувек жећи,
тетураве ноге у растопљен асфалт угибала
којим су текле реке пакла и бол мој њима текао
котрљала се тротоаром једна дечја глава,
колица дечја пресечена напола,
играчка картонска ножем преполовљена од злураде шале

Видела сам те први пут онаквог какав јеси, мој граде,
мојих снова из ноћи
када се тупим ножем деље нестрпљење
да што пре дође Она жуђена и помилује те рукама,
Она жељена и понесе те крилима,
Она најлепша, која се крила у багрењу стазе
иза Хајдучке чесме
и коју никад на време не назовеш правим именом Љубави
Она која се увлачила у скромне собице студентске и ђачке
а ти си је крио драгу и младу неверницу
која године сваке нове очи напија отровом снова
и сваког пролећа новим рукама нацрта крила жеља
а што да ми причаш о Њој, Слободи, када сам тебе
у њој већ видела
видела први пут гледаног шеснаест кратких година,
шеснаест година ћаскања, шаптања, тапкања рукама
по туђој лопти у парку
с ђевреком у руци с кога се сезам круни,
виђеног на срцу с вашара из порте Светосавске

Тополе, тополе, тополе код “Шест топола”
И глас на ветру расут, олуја црна за нама
у Кошутњаку
И погажене траве и камење с пруге разлетело
И моје ноге бегунице иза сасвим туђе ограде
где сам тражила заштиту снова од прве кише куршума
и брисала из очију слику жене с прострељеним дететом
на сломљеним рукама
Где си Кошутњаче, да из очију кошуте дрвета твоја страх
изгоне
да са Хајдучке чесме попију снагу виловити
ја јесам да јесам прегршт љубави и прамен топлине
и нисам да јесам трн онај који те кришом поткачи
при крају на крвавој стази

А шта се кога тиче шта сам кад горе платани
и прамен нечије косе виси у парку о грани
а шта се кога тиче ко сам кад с највишег спрата
и ко зна с ког спрата снова човек у пламен пада
и вриском зове сав град и камен и дрво и мене
да га спасемо смрти а она га већ повела
и сви сем њега виде да њега више нема

Ја сам се свиткавог ока од суза из рата вратила
после сам те Калемегданом тражила, тополе наше љубила,
камење наше грлила, Калемегданске клупе претражила,
чекала сам те тамо где сам те била изгубила…

Тврђаво Келта где су ти камени дворови
куло Сигина где су ти чврсти дунуми
где су плетаре црвене од ситне среће човека
који се радује само што живи, што није набијен на кољу
и што му главу у земљи, над земљом не кљују вране

Плачем багрењем са Звездаре које сам својим рукама садила
јецај ме срушених кровова до костију стреса
плачем пустоћом оне собе у којој милујем отете књиге
рукама
улицама преривеним од насиља оног априла
очима десет мостова које још нисмо саградили
устима сиротих које још нисмо нахранили
рукама деце коју још нисмо лепо обукли
звуковима свих рокен-рола, кола,
и најиграније игре

коју још нисмо чули, која још није измишљена
свим ритмовима који су икада у теби тукли…
Плачем и пркосом што си још увек остао, што смо у теби
остали,
од радости што ћеш онај из снова град бели, змајевати
једнога дана бити.

Прођоше векови, срце ти теснили, тукли
а оно бунтовно, младо хоће да разбије међе.
Граде мој душом бели, старих, тамних фасада,
и светлих нада за оне који по прокопима још увек станују

Огледала твојих улица будућих већ ме опијају трезну
и цвеће твојих паркова будућих ме заноси
и мостови бели будући твојих река ме распињу
као жеља да се саставе две моје љубави
једне која до љубави није могла да дорасте
и друге која од љубави није могла да се угаси
Београде, али не онај са машном дечјом на жици
Карађорђевог парка
устима челичних паса раскидан
и не онај псима турским изуједан на бедемима
ни човек на калемегданској тераси у смртним јауцима
жив бесним псима
главе на кољима
и не онај обешених на Теразијама
већ онај који пита са вешала: где сте људи, да ли вас има ?
Дуге сам дане чежње у теби граде бројала
све што сам волела, све што сам желела
из тебе је вољено, из тебе је жељено мој граде,
твојим сунцем и плавилом твојих вода
некад се само с Дунавом и Савом мешала Волга
као оно у Кошутњаку
и Влтава или Сена
некад је само Кошутњак начас сменила
шума Фонтенблоа или нека далека руска гора
или ко зна која шума и које воде пена
гдегод сам била ја и ти си био
гдегод сам сањала ја и ти си снио
гдегод сам жудела и ти си био жудан
кадгод сам бдела и ти си био будан.
Брига што те мимоишла била ми је кошава лањска
брига што ти је пришла била је градоносна киша

Мене ће једном понети невољно оном улицом
што је нанизала цвеће коме се нико не весели
али ти никад не би смео отићи у прах и пепео
због оних који су горели, због оних који су те волели
ти мораш увек остати из снова Београд бели

И кад од тебе пођем остаћу у теби мој граде
неутешно дрвеће у оку мом остати неће
меко зеленило радоваће туђе очи
неплодна улица смрти давно је засута цвећем
и оштре муње мисли запожариће друга чела
и увек задивљујуће смелу ће младост да носе
они који ће опет с тобом да буду млади.
Шта да ти кажем, не знам шта ћу ти рећи пред полазак
кроз мене ко младом шумом сва твоја прошлост шета
а ја бих да ти кажем нешто лепо, мој граде,
можда с пркосом оних који слободу желе
рећи ћу да смо из тебе
волели све људе света.

Париз, 1953.

Фото: Београд; Википедија

Не враћај се успоменама
јер време ће престати да тече.
У сваком сунцокрету
живеће по једна успомена.
Оне се буде ноћу, а они тада
спуштају главе.
Можда ћеш имати среће.
Али, када их сунце поново обасја,
не иди тамо.
Не гледај у њих.
Озариће те успоменама и
време ће стати.
А опасно је играти се са временом.
Нејака су и неухватљива сећања,
саздано је све од пролазних тренутака.

Само ако пожелимо тренутак
може да траје вечно, али
не заборави.
Опасно је играти се с временом.

Фото: Сунцокети; Википедија

Често сам
Као изгубљен лист
Кога јесењи ветар носи
У углу улице

Чекам те
Са жељом да будем вољена
А, знам да се гаси
и последњи зрак сунца из твог ока

Можда
Киша покрије
Сваку тугу овог јутра

Ипак смо и ми били
Јесења прича
можда
Балада

Фото: Јесењи ветар; Википедија

Пењем се на стрму планину и највишу стену
У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина
Упорно упорно настављам тисућвековни посао
Клесања и полирања свог вечног Камена
.
О громадо-планино о висока стено!
Мој необрађени Камен дијамант скрива
Ни вукомишљак разљућених доњих органа
Неће ме спречити да исклешем д и в а!
.
Ево ме седим на врху главом у облаку
Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву
Кидају тело љути планински и кармички демони
Потом киша из небеског кабла лије на главу
.
Ја – путник ка трону и Камена клесач
Стварам за све и са љубављу светове светлости
Опијен божанским играм као Шива – плесач
Пун делатног саосећања и пун милости

Фото: Камен за под главу; Википедија

Све што живи ожиљак има
још из детињства, посебан, ран.
Да нисам песник, ја међ’ свима
био бих хуља и лопов знан.
.
Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена
враћ’о сам се под кров свој.
.
Уплашеној мајци, кад пред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»
.
Па и сада, када се без трага,
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила.
.
На већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.
.
К’о и некад имам храброст мушку
ал’ нов корак мој се друкч’е слуша…
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.
.
Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ’ се расте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»

Фото: Песник Сергеј Јесењин; Википедија

Ја сам перо у Божијој руци
Ја сам слика(р) по Његовој вољи
Кад дотакнем небо
Тада Он кроз мене
Тече, слика, пише и љубављу боји.
Хеј, најузвишеније
Најрадосније
Постојање моје!
Вјечност неупоредива
Недодирљива
Без земаљских одијела, нага
У чисту љубав и свјетлост
обучена …

Фото: Песникиња Драгана Штилет; Фб профил

Удахни и нађи се унутар себе

издахни и буди свеприсутан!

Тако се користи ваздух!

Приредила Верица Стојиљковић

Истину носи лако као перо,

Мач ти не треба ако ходаш смело.

.

Понекад само облака белина остане као нада неке друге стварности.

.

Ако се сетиш имена свог сред мрака, од ада помрачја тог,

Ти онда огњиш тихо

.

Када је време огњићеш гласно.

Али прво, почуј стих тишине.

 У њој је космичка арија.

.

Она списе живота жари.

Гле сијају слова!

Руне живота.

.

Гле, истина је Божја лепота.

.

Извор-Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић-

Растужен, склопим
пожутеле руке.
И побожно станем,
пред иконе свете,
судбине проклете.
.
Кандилом мане,
рука чиста,
а кад жар задрхти,
од мирисног тамјана,
ореол силно се заблиста.
.
Осећај среће испуни груди,
повијем главу,
ступајућ ближе.
Бог стиже!
.
Понизно се прекрстим
и клекнем.
Уснама тихо мичем.
Молитва се са њих снује.
Молитву снујем,
без речи, без суза,
без уздаха меких,
Молитву говорим
Бог је чује!
.
Да л сам крив
и зашто?
Тама и сив јад,
неме птице,
нашто?
.
Боже,
страшан вихор се диже!
Боже,
невидљива сила стиже!
Стеже ране,
неко стеже ране,
не видим које!
.
Из рана крв пљусну,
затресе зелени листак,
сли се у гнездо моје.
.
Молитва се у лелек
расточи,
и смех са лица скину.
Сваки минут
у непребол вину.
.
Још молитва престала није.
.
Боже, да л чујеш трепет,
милих птица?
Боже, да л чујеш тужну
писку ластавица?
.
Боже, пред тобом
ропски клечим,
уморну душу,
молитвом,
појећи,
да излечим.
.
Имаш ли лека за мене?
.
Један комад неба
задени у зене,
сунца стави мало
у шаке згрчене.
Опрости ми грехе
у овај час.
И никад,
Боже, никад,
не остављај нас!

Фото: Жена у молитви; Википедија