О д з в а њ а м…
То је једини осјећај који познајем сад
Он брише све друге осјете
разграђује способност за покрет
и оставља утисак мира
Тај мир, то је само за око посматрача
Све што остаје иза тог површног утиска
То је моје…

Одзвањање није безнађе…
Заправо тек га откривам
Можда је карта за други
Неки други свијет
Отварач један једини на свијету
За давно забрављену кутију

Прво се пробудим и чујем га, осјетим
Неописив је осјећај одзвањања
Није бол али боли

Тежак је као гвожђе
Само покрет га поништава
Ако га надвлада

Примењујем разне психолошке технике
Прихватам га, волим
Пишем му писмо као да је биће
И не знам како деси се покрет
Разбије га и почиње дан
После тог све је историја

Фото: Црквено звоно; Википедија

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Фототека Србског Журнала

Ако не дођеш опет, ко онда,
У смирај сунчанога зрака,
Знај, да одлетеће искрица ова
У дубине мора незнанога
Одакле се нико не враћа.

Ако не дођеш опет, као онда,
Да пољубом осветлиш ми небо,
Знај да престаће песма из
зрна овога маленога.

Ако не дођеш опет, ко онда,
Нестаће роса, што Будимка
Је родила, из семења свога;
Будимка, она, што ју теби
На дар душа моја поклонила.

.
Не знам да л Ева Адаму
Баш Будимку јабуку је дала
Ал знам, за Будимку што
Из душе моје је расла.

Ој Будимка, буди мога драгога!
Поздрав му задњи понеси!
Реци, да вене загрижена јабука
И једна и друга.

Реци му, Будимка, да време
Залуд круг прави ако нема
Драгога милине загрљаја.

Буди Будимка, она руменка,
Она, што љубави семенку
У срцу његовоме је засадила

Буди га, јер ако се и сети,
И мој драги једном и врати,
Слад можда постојати неће
Обе јабуке са семеном Љубави
До тада, можда – иструлеће.

О Ево, да л истим си путевима
И ти шетала, кад Јабуку си нашла?!

Да л питала си дрво родно,
Шта десити се може са
Срцем, кад у њему нарасте
Јабуке семе плодно?!

И ја ко чини се и ти, не питах ништа,
Но разбудих Будимку снену
И дадох је драгоме
У пехару од сребра, озлаћену.

И сребро чува, тихо,
Гласове моје душе тужне.
Чува, ал скоро ми рече,
Да овоме семењу време отиче.

Зато, ако не дођеш брзо, ко онда
у смирај сунчанога зрака
знај да искрица ова усахнуће
и пасти у светове мрака.

Ој Будимка, буди Светлица
И разбуди ми драгога.
И буди тиха, кад покуцаш и
Тражиш кључеве капија
Његовога утврђеног дворца

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Благодарим Ти Боже
Што си ме створио
Благодарим Ти што си ми
Капије Љубави отворио
Благодарим на сваком искушењу
Кроз које си ме провео
Благодарим што никад од мене
Ниси одустао
Благодарим на свему
Што си ми дао
Благодарим на сваком отрову
Који ми је срце погодио
Благодарим на снази
Коју си у мени клесао
Благодарим што си у моје очи
Љепоту уткао
Благодарим на Вјечности
Коју си ми даривао

Фото: Благодарим Господе; Википедија

Љубав је често класификује у тобожње под‌јеле, међу којима највиши облик те класификације заузима Безусловна Љубав. Таква класификација произилази из недовољне освијешћености појма Љубав.

Наиме, Љубав постоји само и искључиво када се безусловно дајемо. Безусловно се давати значи склонити све услове па и своју вољу. Индивидуална воља се при том предаје Вољи Једноте илити Богу.

Дакле, само и искључиво тако Љубав се и може уздићи у нама.

Добро, али… рећи ћете, а зар мајка није у безусловној Љубави с д‌јететом?

Ех, па разочарат’ ћете се; НИЈЕ.

Када тврдите да је мајка у безусловној Љубави с д‌јететом често као аргумент којим то потхрањујете узимате примјер како би мајка дала свој живот за живот свог д‌јетета и то сматрате необоривим доказом „безусловне Љубави“. Оно што превиђате јесу пар чињеница које слијепи заобилазите:

1. Живот д‌јетета није власништво мајке, већ „власништво“ Бога. Љубав је у Богу, у његовој Једноти (све се даје свему безусловно) и једино када се вратимо Једноти Бога и ми у себи уздижемо Љубав.

2. Бог не тргује Љубављу … то значи да мајка не може заложити свој живот (јер и није њен већ Божији) у замјену за „добро“ свог д‌јетета. Не може се заложити нешто што није твоје.

Бог не тргује, то чини Ђаво у вама. Ђаво вам обећава да ће у замјену за вашу душу спасити ваше дијете, а тај ваш улог вам представља као акт ваше „безусловне Љубави“.

А ваше дијете, то није само она мала беба, ваше дијете је и онај окорели криминалац и зликовац који пљачка друге и убија… али ваш је, и мајка ће за њега дати све од себе, положит’ ће и свој живот.

Али то НИЈЕ ЉУБАВ.

То је трговина с Ђаволом.

Љубав је када се одрекнете потребе да по сваку цијену штитите СВОЈИНУ (па и дијете) и када своју вољу, којом би да тргујете, предате Богу… који је ИСТИ у свима и свему. Тада једино можете рећи да СЕБЕ ДАЈЕТЕ БЕЗУСЛОВНО, Богу, имајући потпуно повјерење у Бога који вам је и подарио то дијете. Живот вашег д‌јетета је у Божијим рукама. Када то схватите и када изградите потпуно повјерење у Бога (прихватајући да Бог ЗНА боље од вас шта ће са животом… па и вашег д‌јетета) Ех тад ћете му предати своју вољу, тад ћете му се дати без услова. Ваше безусловно давање је ЉУБАВ.

Не постоји стога БЕЗУСЛОВНА ЉУБАВ, постоји само ЉУБАВ. Све друго је трговина, размјена под одређеним условима.

Љубав је Предаја индивидуалне воље Једноти а Трговина је размјена=транге-франге… ја теби-ти мени.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Кандило ноћас палим,
не жалим прошле дане.
Иза завесе непрозирне
чекам да зора сване.
.
Успомене промичу силне.
Чујем гласове умилне,
Што утеху нуде…
Нову наду буде…
.
Желим музику тиху,
што срце дира,
да душу помилује ми
нежна, танана лира.
.
Нека под овим Небом
све цвета, буја…
Да нема на хоризонту
рушилачких, страшних олуја.
.
Да имам лакоћу
белих албатросових крила,
да се радујем животу
као кад млада сам била.
.
Желим да моје срце
и даље искрено љуби
и да ме јутро свако
нежним додиром буди.
.
О, како је
живот диван док
Љубав у срцу живи,
а душом се разлива
милина, којој се
свако диви…
.
Ако олуја дође,
ja ћу да будем спремна,
јер, од свих
преживљених олуја, oјачала
сам као стена.
.
Ал’ испод камене коре
меко ткиво дише
и даље силно жели
да воли! Ништа више.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

То што је замислио
о небо се одбило;
То што си прихватио
у земљу се укопало;
То што шапућете
ђаво произвео;
То о чем’ ћутите
народ прозрео;
И то што цртате
већ крштено је;
То што прекрајате
крвљу баштињено је;
То што отимате
црквеним кључем
замандаљено је;
А оно што претурате
при стварању света уређено је.
.
Онај ко стави на моју груду прст,
добиће заузврат мој крст!
Онај ко пружи му мој грумен,
добиће од крви образ румен,
црн и згорео, гнојав и сковао
још од Лазара запечаћен цео!
Милица светли, видите ту је;
Косовска вила све вас чује;
Ено га Обилић исуко мач!
Ено чује се и мајке плач;
Дечаци страдали гледају у вас,
Иван, Пантелија у овај час!
Мучена Босиљка, света девојка
што рашчеречи је тај
преговарач!
.
Коме њиву дедину дајеш?!
Коме шуму и птице моје?!
Коме ливаде и одаје?!
Коме цркве и олтаре?!
.
То што је замислио
је само прах!
То што си прихватио је Јудин дах!
Ми, народ цео нисмо на продају!
Мени се моје цркве не дају!
Ја, моја војска и срце моје
на звонику сада стоје
и сви бију у истом ритму,
Косово-Србија, Метохија је!
.
Моје и моје и моје и моје!
Ја своје небо ником не дајем!
Дај твоју руку, око и дете
Моје да дирате никад не смете!
Ни корак више, ма ни педаљ!
Ја урезана у вид и даљ!
.
То што је замислио, неће моћи!
То што си пристао
у своме дворишту само смеш!
Моје не! Не! Не и не!
Моје је семе корен Христов
Не дајем своје и чујем зов
деде и свеца баш из те шуме
из које извади мој,
чујеш ли, мој грумен!

Фото: Шта је све власништво србске цркве на КИМ; Википедија

За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова; Википедија

Сећаш ли се децембарске ноћи
и плетива снежног око моје главе?
.
Плео си ми косе свежином што јаре,
уздасима топио пахуље, нестварне лепоте.
.
Покиснуше косе ко угарак црне,
дадох се у бег путем погубљене срне.

Фото: Фототека Србског Журнала

Цео нам је хоризонт у жутом грмљу, вечити цвет
као ореол снажних небеса за свет
где трагом се топи росно небо, у светле зоре
мистеријом цвета и сунца изнад поткоре
Земље, кад и мој лик налик је цвету,
страсти мирисној, што светли у небу моћном,
и у свету
А када нам сине прах сунца, пред вратима дана
са осмехом поклоним се, измаштаној јави
што је збуне невестински снови
полегнити међу травке зањихане телом
куда цвату, стидно румени цветови
и поворке мисли ојутрене сунцу зрелом
У њих криомице спустих шапат
Цвет нежан и лак
ко заогрнута свила красна
Криновима градећ младост, бели свлак
и даљине крошњи преплетених у облаке
јер осетих, корења светог удах
тишином још страсна
као ужареног песка прах.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature