Опет тишина, али овог пута
и љубав ту је –
у мојим маштањима, ноћима, у сну,
у венама, у крви.
Више те нисам гладна –
иако у свему си био први,
сличан по сновима,
.
топле крви што љубав зове.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је срце у најљепшем одијелу.
.
Хоћу најљепшу стварност,
не пуке исписане судбине људске
и њихове мале снове.
Све се данас љубав зове,
а шта је први корак к њеној срећи –
ко ће то сада рећи?
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је срећа у најљепшем одијелу.
.
Шта је љубав – ко ће то сада рећи?
Залогај први, други, ил’ обећања,
љубави, радовања…
Све као да нема очи више –
само сјећање романе пише.
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је будућност у најљепшем одијелу.
.
А шта то има од љубави веће –
исте истине, исте туге,
а среће оне су само друге.
Путују риме, чекам писама –
не знам гдје, ни с које адресе.
Није ни важно.
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је вјечност у најљепшем одијелу.
.
Чекам љубав.
У залогају задржаћу је снажно.
Воли ме, али онако да ти буде важно.
Не варај људе, јер исте судбине
по залогајима ће да нам суде.
.
Опрости што љубав у очима мојим спава,
а шта је то сан, а шта јава –
залогај ће рећи: волим те.
Више нема суза –
љубав је једина слатка вода
коју ћу вјечно пити.
Ако не умијеш да волиш – онда продужи,
само ме тишином не растужи.
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је истина у најљепшем одијелу.
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је нада у најљепшем одијелу.
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је снага у најљепшем одијелу.
.
Залогај по залогај узимам те,
а хоћеш ме цијелу,
јер љубав је љепота у најљепшем одијелу.

Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути
.
Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља
.
Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?
.
И зашто ме тако лепом чиниш?

Фото: Фб страница – Beautiful Roses

Сутона једног сненог
под мојим ногама
шушти лишће ове јесени…
златна ме боја подсећа на Дом…
Како је све дивно у овом трену!
И прича ветра у крошњама,
и трепет лишћа
у одсјају залазећег Сунца,
милина у души
и Земља под ногама
што кораке осећа…
и Срећа што Љубав је само
родити уме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Жено,
споменик ти дижем од живих речи.
Теби, која искораком можеш залудети свет.
Теби, која сузом најтврђе ланце кидаш.
Теби, која у утроби носиш сва времена.
.
Ти, узданице и издајнице…
Ти, која дајеш и просиш…
Ти, у чијим грудима тече вечност живота.
Ти, што снујеш, ткаш и плод носиш.
Лепотом засењујеш и будиш ноћ.
.
Теби, жено, родиљо, кућанице, блуднице..
Дарујем стих и клањам Ти се
док без круне на престолу седиш.
Краљице, чобанице, дароватељице и отимачице..
Истинољупкињо и лажљивце!
.
Теби, жено, мајко, сестро..
Теби што постојано носиш покољења и небо,
потомство и сунце.
Теби, која одржаваш свет!
.
Целовита и поцепана, која пукотином
поплаве усисаваш..
Једном руком бол, другом радост делиш.
Ти, која си космос и црна рупа..
.
Што оком љубав и мржњу сејеш.
Споменик ти дижем!
Теби, бесмртној и величанственој,
која никад не умиреш..
Теби, која тајну живота носиш.

*.

25. Mрчајевачки песнички сусрети
Удружење књижевника Србије
Шумадија пева лепотом, шумама,
брежуљцима и бојом. Морава тихо
тече и грли.Песници песмом дарују
и одају почаст животу.
Неизмерна је радост бити међу
стотињак песника,чије речи везују
душу са природом и Богом и буде
онај осећај захвалности што си међу њима.

Фото: Песникиња Мира Саичић; Википедија

За хладне дане, топли снови.
О вечном лету, тропском крају.
Па, запловимо, бар, лађом маште,
Јужним морима. Задњем рају.
Земааљском.
.
Допловићемо до Бора, Боре.
Брати кокосе на Мореи.
Слушати песме Тахитија,
сећати се ПјераЛотија.
Гогена.
.
Бацимо сидру лагуни.
Укрцамо се на пироге.
Звуци гитара, венци цвећа.
Пламтећа младост, љубав, срећа,
Хула – хула.
.
.Како су дивне тропске ноћи!
Уљуљкаше нас топле риме.
Само нам, брзо окрете једра,
сивило јутра хладне зиме.
Венци леда.

Фото: Снови; Википедија

Све краће ми руке
Дани се лелеком вуку
Ни како ни зашто не знам
Нешто ми очи оте
Већ дуго слеп тумарам
Јануар-лупеж однео те
.
Није ли знао да нећу моћи
Пронаћи друго небо
Да нећу знати никада више
Волети рано пролеће
Без твога зеленог гласа
И косе што на брескве мирише
.
Све више беспућем мрем
И волим те кроз очну таму
Око душе змије се свиле
И све бешње се коте
Једнако у мени трајеш
Јануар-лупеж те оте

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Сањали смо исти сан.
Заједно га стварали.
Нашли се нисмо.

Као да је свако сањао сан свој.

Како да од једног сна
буду два,
а да свако има свој?

Испод крошње, лето 2010.

Фото: Сањање; Д. Томка

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Фото: Божанска светлост; Википедија

Не умем те од прашине састављати,
болне су ми руке, а очи се сиве.
Оне ме још једино нису издале,
али хоће са годинама, мајко.
.
Не умем те од празнине грлити,
нежно ти се узбити уз груди и продисати,
продисати, и од чежње те осмислити.
Осмишени само за живот моле,
продиши, пред звездом се смести
и послужи се мојим животом.
.
Не умем те од смрти раставити,
нежно те привући ка души и загрлити.
Па кад смрт пред олтаром сине,
и узвикне име твоје, слагати,
слагати, како се другим именом зовеш.
.
Не умем ти живот подарити,
зажмурити и уместо тебе упловити,
упловити у сан без свитања,
тамо срећни не залазе.
.
Не умем те са другима заменити,
твоје очи, моје бисерне луке покрећу.
У теби свемир застане,
и тихим те гласом дозива,
дозива, и моли да се мени вратиш.
.
Не умем те лагати,
тај свемир што ти песму казује,
мојом душом говори.
Заспиш ли и јако затвориш очи,
осетићеш мирисе моје смрти,
смрти, која те поново рађа.

Фото: Фототека Србског Журнала

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Фототека Србског Журнала