Све што живи ожиљак има
још из детињства, посебан, ран.
Да нисам песник, ја међ’ свима
био бих хуља и лопов знан.
.
Мршав и раста одвећ малена,
међ децом био сам увек херој,
често, често носа разбијена
враћ’о сам се под кров свој.
.
Уплашеној мајци, кад пред њу банем,
реч цеђаху усне крваво-тмасте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»
.
Па и сада, када се без трага,
оних дана крв врела смирила,
неспокојна нека дрска снага
на поеме моје се излила.
.
На већ златне литерарне хрпе;
и у сваком ретку што се вије
огледају се некадање црте
кавгаџије, немирка, делије.
.
К’о и некад имам храброст мушку
ал’ нов корак мој се друкч’е слуша…
Док ми некад разбијаху њушку,
сада ми је сва у крви душа.
.
Не велим више мајци окрвављен,
већ том шљаму што церећ’ се расте:
«Ништа, де! Спотакох се о камен,
а већ сутра све ће да зарасте.»

Фото: Песник Сергеј Јесењин; Википедија