Расплакали се облаци ниски.
Златибор подноси
тугу неба.
Слива се киша са кровова
низ громобране, олуцима.
Борови кисну усправљени
Под њима стазе.
Иглице суве изгажене.
На петом слову Палисада
покисла врана подрхтава.
Са слова С
гака се чује.
Очајни зов.
Упорни шетач с кишобраном.
Погурен иде.
Само борови мокри,
горди.
Борови кисну усправљени.

Фото: Бор на Златибору; Википедија

Живот Витеза праисконог кружи јер познаје Ветар
И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена
Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену
Он зна да много захвата из мозга када ради рукама
И не жели да угледава себе на високом таласу зла

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота
Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга
Строго и будно пази да не буде навучен на сенке
Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи
Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

Витез праискони познаје Ватру – у катани је носи
Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници
Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног
Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави
Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу
Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком
Овај простор чисти екран његове унутарње визије
Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца
Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

Фото: Цртеж Љубише Сабона; Википедија

  

Сед чобанин стоји на леђ’ма му гуне,
засвирао песму домовинску, дугу,
звук се меша с ветром на врху планине,
ноте грле шуму, разгонећи тугу.

Росна кап заблиста, јутро рано руди,
кроз храстово лишће протињу се сене,
у подножју доли фрулу чуше људи,
дал повратку части приближи се време.

Са друге се стране Kосово назире,
почуше се звона мешајућ тонове,
поток бистре воде поновно извире,
фрулашко нас срце појем својим зове.

Kлизну суза нежно пастиру низ лице,
за колевком пати, душа га заболи,
виде како круже црнокрилне птице,
за слободом вапе гробови, храмови.

Сам себе упита: „Дал ће фрула успет,
пробудити нашу успавану земљу.“
Песме звуци орно к Светињи се спусте,
бел двоглавни ор’о из сана се прену.

Фото: Чобанин са фрулом: Википедија

Сва дела твоја,
која учиниш,
не у име неба
и без дозволе неба,
донеће горак плод,
јер их небо неће облити.

Фото: Мисао НВ; Википедија

Наш је мали Риста прави буквалиста

-Рекли му: Упали пећ!
Он са шибицом хита већ
Да направи пожар креће

Спазише га – какве среће –
Па га грде па га псују: Пећ ради на струју!

Рекли му да оде он у пошту на телефон;
После су из поште звали:
Јел’те, је л’ ово ваш мали
Што седи на апарату и дозива тату?

-А једном му опет ркли
Да оде у пола чет’ри
Да сачека теткин воз;

тад су полудечи скроз!
Пошто рачунати зна – дошо је у два…

Наш је мали Риста прави буквалиста!

Фото: Дечак; Википедија

Царица леда нестаје,
топи је сваки сунчев зрак!
Отвара се небо плаветно,
пространство непрегледно!
Слутим, прежу се ветри истока,
спрема се пролећа богиња!
Над реком набујалом, срешће се
сестре истога краљевства!
Смеши се земља мајка,
семењем набубрела!
И разбудиће се пупољци, успавани,
поклон Девани!
И брже ће закуцати срца камена,
око свих извора,
милује их у пролазу хаљином Калина!
Гледам, очима као да не верујем,
живот васкрсава!
И промичу векови, као сати,
знам у свакоме сам жива.

Фото: Богиња Девана; Википедија

Осам месеци,
као осам година…
На моменте,
као осам тренутака.
.
Кандило гори,
изоштрава слике,
Осветљава успомене
до бола.
.
Рана не зацељује,
и даље боли.
Сузе пеку више.
У души тише…
.
Разум ме дозива :
вољени не умиру!
То не бива!
.
У сан ми
долазиш ређе него
што бих хтела.
.
Како ми недостајеш,
како те волим,
како сам те волела!
.
Падам.Устајем.
И дах боли…
Како човек чежњу
за љубављу да утоли…

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Био једном један човек по имену Срећко, што се родио у срећан дан. Од малих ногу је стално причао „да је све у реду и да тако треба да буде“. Људи су га у почетку гледали благонаклоно, онда са подозрењем и на крају као будалу.

Једном је шума горела и била је велика ватра. Сви су проклињали све по реду, а он је упорно говорио: „Ето, баш је добро што је ватра спалила пола шуме, сад имамо још земље да засадимо жита

Онда је била поплава, јер се њихова Бела речица претворила у набујало чудовиште и за тили час потопила село. Сви су били очајни, али је наш Срећко увелико причао: „Добро је што нас је река поплавила па ћемо сада мобом коначно да ископамо канале за наводњавање и да издубимо корито речице још више. А лепо је залила и шуму па ће бити разних бобица, боровница све до зиме.“
Затим је нестало хране. Дивље животиње су се одселиле у потрази за храном, а домаће су оболеле, те нико није смео да их једе. Летина подбацила, а и оно мало поврћа у баштама иструлило.

Гусенице напале воћке, па је и ту било слабог рода. Сви су муку мучили са глађу, док Срећко није изјавио: „Добро је ово што се десило, да мало постимо. Много смо јели, сви смо дебели, болести почеле да нас спопадају. Овако ћемо постом ослабити и болести најурити“.Једне ноћи звезда падалица је пала близу села. Затресла се цела гора, неке кућице напукле, а око кратера све је било спаљено. Сви су се чудом чудили и ово тумачили као Божију казну.

Али наш Срећко је мислио како им је Бог послао дарове. Метеор је издубио кратер и ту се скупљала вода, неопходна за наводњавање, а била је и лековита, јер су усеви заливани том водом били три пута већи, а воћке су расле ко из воде. Хране је било у изобиљу, па су људи носили на пијацу и продавали. Сви су добро зарађивали.

Онда је дошла, одједаред, хладна и сурова зима. Преко ноћи се све забелело и оковало ледом. Људи данима нису излазили из кућа, али је дрва за ватру било и превише, јер је метеор спалио и оборио грдна стабла, а сељани су их онда исекли и спаковали за зиму. Срећко је ликовао. Било је довољно огрева, а сва храна се сачувала јер је било мразно.

И тако, он је он целог свог живота видео у свему добро. На крају, једне лепе пролећне вечери, дође богиња Морана код њега. И сви укућани се растужише, јер знају да она доноси смрт. А наш Срећко сав срећан: „Баш лепо што си свратила да и мене поведеш у Рај. Да видим своје родитеље и далеке претке, наше силне јунаке и свакојаке светле силе, да се с њима сит наразговарам. Хвала ти на посети.“. Међутим, богиња је увек волела да мучи људе, те да они у страху умиру и да им душу узме. А овај несретник се радује и зато она одустаде. Тако је Срећко живео у недоглед и свима причао како је све добро баш тако како јесте.

Фото: Метеор; Википедија

Насликаћу ти снове радосних боја
и дугу да на њу седнеш и одмориш
очи,два извора из којих тече љубав.
.
Насликаћу ти шарену ливаду,
облаке беле, мајчина недра топла,
да се заогрнеш кад на пут кренеш.
.
Насликаћу ти осмех на сунцу
да дан буде ведар и срећан,
дан топао, без сенке.
.
Насликаћу ти пун месец
ноћ светлом да обасјава
кад ни сан не спава.
.
Насликаћу ти ћилим од жеља, изаткан,
срећом прошаран,
само ти мирно спавај.

Фото: Песникиња М.М. Саичић;Википедија

(Мансанманово последње наређење
пре битке у Агатону:

После Агатона ову песму
са двадесетдва мушка
и дванаест женских расковника
и Великом силницу
предати лично у руке
чувару мојих одступница
и чувару Отвора оносвета –
Тунела код Манитог вира у Тијанији –
Анак Шиви Анак Шиви.
.Анак Шива Анак Шива
нека уради оно што мора да уради!)

Песма о шестом жи-в-виру

Витезица Маирија је дошла
Из дубине мога сећања

Маирија носи сјајни ђердан
Од плочица плавог камена
О Маирија о Маирија!

Више не можеш и више не смеш
Више не смеш и више не можеш
Шетати овосветом потпуно снена
Маирија Маирија Маирија Будна!

Играј Анак Шиво Анак Шиво!
Када Шетач спаја – безкрајем шета
Када Шетач шета – обале спаја
Лако пролази кроз опсене света!
Како је сјајна Јасна светлост раја!

На шестом жи-в-иру напајај
Мач етерични
Игром дахом тихом
И Мачем распрши тугу

Дахом и игром захвали
Захвалности самој
И мило се отвори
Љубави свеживној

Фото: Жена – витезица; Википедија