Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица
Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше
Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…
Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси
Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила

Котража је преживела краља, самоуправну прелест
Њихови гладни губари су увек били ту, јели лишће
Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла
Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода

Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду
Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив
Оболео му желудац, није могао да превари велики град
Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови

Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа
Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији
Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери
Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове

И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи
Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити

Котража! ја сам рођен близу! чесма! каменом би је погодио!
Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу
Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу
Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица …

Фото: Чесма сумпорне воде у Котражи; ВП

Узми гутљај водени,

у ком зором окупа се зрак сунчани!

Ивањску траву пољуби,

на груди стави,

здравље и срећу призови! В.С.

Девојке на Ивањдан, Биљобер дан, у венце стављају црвену ружу.

Верује се да је Ивањдан толико велики празник да се Сунце три пута заустави тог дана.

За празник се плету венци од ивањског цвећа и њима се кити кућа, а уочи тог дана, чобани пале брезове ЛИЛЕ (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју разне игре око пободених ватри.

Ово паљење за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје.

Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима.

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник.

Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства и зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале.

У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије.

Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика оџвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући.

У виноградима се ништа не ради.

Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.

Извор- Telegraf.rs

Фото- Сребрна свиленица

Приредила Верица Стојиљковић

Jедан упита:
„Шта је твоје, а шта моје?
Небо или земља,
радост или туга,
свјетлост или мрак,
уздах или издах,
живот или смрт…?“

Други размисли, те му одговори:
„Ја сам и на небу и на земљи,
дијелим и радости и туге,
у свјетлости искрим јаче,
у мраку пут освјетљавам,
присутан сам и кад живот издахне,
те се смрћу вјечност удахне.
Ништа није, ни моје, ни твоје.
Гдје сам ја, ту си и ти.
Сагласје клепета анђеоских крила.“

А човјек?
Човјек у својој гордости воли да је сам, себи својствен,
самодовољан…да посједује и да присваја.
Не горди се, човјече, пред величином туђих дјела,
већ се унизи пред величином својих недјела.
Чак ни мисли које имаш нису твоје.
Дјело су Господа.
Он је створио свијет за двоје.

Фото: Бог и човек; Википедија

Косово мајко земљо,
знам твоје боли,
отворена рано
у мени се утроба дроби,
у тишини божура
зар срце поново да боли.

И данас када чујем звона.
Тешке слике
ми се низ кости цеде.
Душа од немира
дрхти.
грабљивице поново над
косовским
Божуром лете.

То су авети,
То нису људи,
са црним лицима у црним капуљачама.
Срце су себи исчупали.
Змије им се из њедара смију,
жељне крви, да нам пију.
Црним леденим стазама смрти
силазе до последњег хада,
сами Ђаво са њима жури,
и са њима влада.

У вријеме црног Мјесеца
окове демонске
око свијета каче,
опелом у друштву црних врана,
гладни крви,
крећу, већ газе,
тајним ходницима Ватикана.

Муци их наша вјера.
Мучи их, Сунце наше.
Знају да је Бог са нама,
па се и њега плаше.
Немају душе,
па им сметају и
славе наше.

Мучи их што знамо
ко су,
не треба више да се траже
И зато се боје
Божије и љубави наше.
Мучи их што призивамо Бога
и помињемо претке.
што смо ми вјера ,
а они тамница своје секте.

Смета им што је Грацаница
већа од Ватикана
Смета им косовска алеја
србских великана.

Не ће те, поново косити ливаде
ни црвене божуре наше,
ово је Божија замља и тврђава
небеске расе.

Кад зазвоне звона
мрачног Ватикана,
да униште цио род наш,
нека добро знају
Чека се тај час.
Биће то последњи покусшај ваш.
Небески ратници,
Анђели чувари
са свјетлосним мачем
у строј су стали.
Чекају знак са неба
и Ватикан ће
заувјек стати.

Доста више зла
Још и сада јауци ме буде
у наручју држала сам људе,
хероје, јунаке, смрт у руке.

Још се чују звуци мача, звуци копља,
рзање и топот коња,
јуриши стријела, звекет тешких оклопа
и лавина крвавијех потока.

Руке, ноге, главе на све стране,
вид‌јела сам како вране очи ваде.
Све су то ране моје,
кукају и јече као
срце твоје.

И трен кад ме окрене за тобом,
закукам како те немам,
таква љепота.

Боже мој зар мора та страшна голгота.

У руци јабуку дрзим.
Дадох је првом до себе
и кад је и он пао, рекао је сестроо…
и сад се сећам како ме је погледао.

Од сјећања
суза низ лице крене
и тако клизи, клизи, док земља броји вријеме.
Са кољена на кољено преноси се слика
дубоко закопана у сјенци божура,
нашег споменика.

Господе мој
и сад на Косову дојим дијете
и Божур му
у руке дајем,
да расте да ме пита,
да му кажем,
у том цвјету живи
Вјера наша,
Слава наша,
Слава Господа.
И твоја снага
душа наших ратника,
великих јунака.

Хтјела бих да застанем
да се некад загледам у себе,
да ућутим, на тренутак да зауставим вријеме,
да одем тамо ђе ме колијевка зове,
срећа кличе,
ђе зора
са осмехом свиће
и ђе млада трава уз прозоре ниче.

Господе мој
не шаљи ме више,
ни моје сестре,
ни мој род
до најстрашнијег хада,
нећу више
звјездане тишине
ни леденог жала.
Хтјела бих да се
вјечно враћам
само са
вечерњег бала.

Ја сам ватра огњиста,
смокве, јеле,
ђе трепери лист вишње,
и вјетар што дува, са моје стјене,
ђе дрхте гусле,
ђе ме љубав грије.
Ту је моја вјецност
да ме радује и да ми се смије.

У сну варљивом замро си, Роде,
не уздижеш се небу и светлости,
ни јарки сјај сунчев не буди ти наду
у радосно свитање будућег јутра.
.
Пробуди се, Роде, из сна мртвог,
унутарњим видом читај повест своју.
Види и ослушни,
храбри преци твоји усправно иду,
после тешког боја слободи кличу.
Види и ослушни,
витезови горди у одорама сјајним
на виловитим коњима у свануће језде,
јека се чује и гласови су јасни,
из далеких времена дозивају те.
И знај,
живе сени предака твојих довикују
да светом земљом глас слободе пустиш,
да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,
да језике свежеш великашима својим
што ти ватру жарку у души утулише,
што те без милости у сужањство бацише.
.
Пробуди се, Роде, из сна мртвог.
Витезови сјајни, срчани и поносни
твојом повешћу часно и истрајно језде,
и дозивају те из блиских и далеких времена
са светом земљом глас слободе пустиш.

Фото: Јарило; Википедија

Ваша деца нису ваша деца.
Они су синови и кћери живота
који жуди за собом.
.
Они постижу, али не преко вас.
И мада су са вама, они вам не припадају.
Дајте им љубав, али не ваше мисли,
јер они имају своје властите.
.
Можете удомити њихова тела,
али не и њихове душе,
јер оне бораве у кући сутрашњице до
које ви не можете чак ни у сновима.
.
Можете се трудити да будете као они,
али не тражите да они буду као ви,
јер живот не иде уназад, нити стоји.
.
Ви сте лукови са којих се ваша деца,
као живе стреле, бацају у будућност.
Стрелац види знак на стази вечности,
и он вас савија својом моћи,
да би његова стрела отишла далеко и брзо.
.
Нека ваше савијање у стрелчевој
руци буде радост;
јер мада он воли стрелу која лети,
Он воли и лук који је постојан.

“Ој , Козаро, јој, ој, Козаро,
Моја густа шумо,
У теби је, јој, у теби је,
(На рат пази!)… пуно“

Нисам морао да стављам чашу воде на жуто да бих свежио сећање.
Препознао сам је је трену угледавања. И како бих промашио ту духовну громаду!
О, какво склопно Брдо, каква планина! Пуна је, препуна: догађаја, крикова,
путовања, певања, смеха, и јаука, и јаука, и … јаука.
И запитах се: Да ли је ова плани-на завршила оно некадашње службење?
Како навести њено дрво да се исприча, да излива густе ране,
како одмрзнути дубоку стену у осмех раста и тиховања?
Да ли Орао може да сломи ту не-комуникацију са дрветом и густом шумом?

Прошетао сам по њеној кожи. Иза мене остала је тиха бразда
коју сам гледао и мер-као погледом-чудаком, као да сам гладио и мерио мер-мер.
О овој планини мислим као да је дјева ратница-девојчица и закључујем:
кртичица се опасно бори! И закључујем: Само брезе знају нежност твоје музике.
Онда испитујем све делове њеног тела докле није стигао снег.
И лагано јој прегледавам и додирујем ране које нису уштогљене и гледам-видим
како лако и ненаметно полеће-прелеће тигар. И, са сигурношћу пророка,
знам да му је висок искок и да му се доскок не види од силне даљине.

Враћам се кући спокојан. Одужио сам дуг Милости и Једноти:
са Козаром сам причао чисто, јасно и искрено, и гледао сам је у Очи и у Срце.
Мислим да она дубоко осећа и да све то зна и да је одувек знала.
Можда ме је процењивала по чарности моје територије.
Ја сам унео, можда, нову свежину и потпирио ватру живу њених сећалица,
питалица и памтилица. И поставио је поново на дејства храбрости и дубоког понирања у Непознато и у потрагу за чудесним Себе. И благословио сам је благом непролазним:

Уздигни се поносно, о, планино, и нека се отворе ватре твоје стеге и проходност твог Извора!И нека расте до врха Неба, одакле истичу воде, све што погледиш, додирнеш и све што помилујеш!

Фото: Козара; Википедија

Благосиљам дан кад видех ти очи

благосиљам време што имасмо заједно

време пре времена

и Љубав пре света.

.

Овде сам сада да ствари средим неке

али ми срце са тобом заувек остаде

вечно да ствара и воли

испуни светлом, миром и истином без боли.

.

Благословен дан кад Отац стајаше крај мене

и раширене руке свих у песми

благосиљам дан  који стоји пред нама

у светлу, истини, Љубави.

.

Извор: збирка песама „Из заборављеног света

у вечност“

.

-слика-Шишкин-

-приредила Верица Стојиљковић-

Данас ти дарујем снагу

Оно сто у истини највише треба

Сто у борби победјује свагда

Сто у болести исцели биће

Сто у вечности бива још јаче !

.

Издржи бол!

Ратници не познају страх

Душа чиста исцели дух

Дух чисти исцели сваку телесну бол

Непобедив си!

.

Погледај ко си !

Али не у огледалу ,

у делима се огледај!

Изван граница разума гледај!

Биће ти јасно све,

Кад поново крену на тебе,

Одозго сатри их у корену све!

.

И запамти Волим те !

.

-слика-Шишкин-

-приредила Верица Стојиљковић-

Неки цар, ратујући дуго с непријатељем, мораде једаред преноћити у некој качари. Кад се у зору пробудио, лежећи на слами, опази више себе паука, који је хтео да се успне на неку гредицу. Кад је био близу гредице, опусти се и падне. Цар се сад још већма загледа у паука, који је поново почео свој посао, али и сада дође донекле, па опет падне. Тако је покушавао паук и трећи па и четврти пут да се попне.

Цар се још више загледа да види шта ће бити до послетка.

Па шта је било? Паук се десет пута дизао и падао, али се ипак свога посла није оканио. Мало се одмори, па и једанаести пут поче се пети. Тада га послужи срећа и он се попе куда је хтео.

Цар скочи с постеље и узвикне:

“Много ли сам научио од ове мале животињице! Сад видим шта вреди истрајност. И ја ћу тако да радим. Та зар нисам и ја десет пута нападао непријатеља и нисам га могао надвладати!”

Цар, поучен овим примером, нападне непријатеља и једанаести пут, и победи га.

Извор:  нет страница:“ Српске народне приче – Зелена учионица“,  Србски Журнал

Фото- ММ Портал

Приредила Верица Стојиљковић