Ретке су сузе,
јецај их брише…
Ни јецај снаге
нема више.
.
Али бол траје,
разара груди,шта
може бол још
да нуди…?
.
Слике су живе,
љубав их греје,
а душа се,
немило, ретко смеје.
.
Сваки осмех кајањем
јечи и мада
знам, да душу
лечи…
.,,,,,,

Фото: Молитва; Википедија

Одједном сам био потпуно увучен
У тајинство дубоке и плодне бразде
Јер ми се свест заврзла у прошлици
Мисао у мени се жестоко закопрца
Када је ах! напокон! однекуд стигла

Био сам у сувовици свога живота
Не часећи ни часак заиграсмо игру
Пројављивања светлости у сваком
Тамном кутку наших жедних бића

То је било у ноћи личило је на сан
Вратила се присутност и сјај у духу
Говоио сам: Важно је веома важно
Унети топла осећања у сваки однос
И снага препуштања учиниће своје

Добро је да свака особа искуси свет
Благодет моћ и нежност препуштања
И да плови линијама божанске потке
Ненапорно безжељно сасма чудесно

Памтим трен када сам је држао за руке
Напупљено небо је почело да се руши
Били смо препуштени једно – утопљени
Изненада се распрши судбине пртљаг
У пребогатој тајној вечери без чворова

Фото: Загрљај;Википедија

Спаси нас, Боже, неприлика и недаћа
Које су се надвиле над људска бића.
Вероватно смо их понашањем призвали
Ако одавно Бога за помоћ нисмо позвали.
.
Давимо се у бригама, мислимо све ће проћи,
А решење не тражимо са божјом помоћи.
Хулимо на Бога и људе, као могуће кривце
При чему губимо себе, стрпљење и живце.
.
Вечерас размишљам о људским апсурдима
Што са опаким мислима повезаности има.
Сваке године све више сусрећем недела
Оно што раније не би ни помислити смела.
.
Прилике налажу да се прпознаје,
Шта је ко по занимању и које услуге даје.
Квалитет је свуда почео слабити,
На више инструмената не може се виртуоз бити.

Фото: Спасовдан; Википедија

Гиридар је мој верни драги
Усхићена сам његовом лепотом.
Чим падне ноћ,
Ја полазим к њему.
И враћам се тек у свитање.
Спремна сам да га забављам
Дању и ноћу.
О, црнопурасти! У име тебе сам
Принела на жртву
Своје богатство и младост!

Фото: Загрљај; Википедија

Она.
Једина.
Моја.
Она једина моја љубав,
Сјај у овом мрклом мраку,
Мирис љубичице усред зиме,
Сунце моје усред ноћи,
Она, моја велика мала
Бонаца усред фортунала.
Велико волим малу. Велико
Велико је и срце њено
Кад ме гледа заљубљено.

Фото: Слика; Википедија

Они које волимо с ону су страну.
А ми им пружамо руке
И тело би да се сретне
Са онима које вечно дозивамо.
А волимо их, и чувамо
Уз неке додире, тихе, неосетне …
Они које волимо, а вечно их дозивамо.
.
Они које волимо стали су у пружене руке,
Иако остали у вечном исчекивању с ону страну.
Они су остали у нашим телима што мосте
Између топлине и праве љубави.
Они које волимо, а траве се њима госте.
.
Они које волимо
Одавно нису са нама.
Далеко од правих части: хлеба, жена и вина.
Стога баладичне песме певамо
Ми, с ову страну,
У ружном напору крина.
.
Они које волимо
У муклом мраку дишу
И на нас пада њихова рука, лист јесењи.
А у дан судњи и они ће нам се јавити
Кад повијајући се, за њима посустали,
Будемо само мост, чудан, камени,
А они које волимостану нам у срце само.
Они који су већ земља, а ми их дозивамо.

Фото: Солуњанима …; Википедија

Кроз магличасту древност
као кроз поље идем
с травком млечиком у зубима;
шибље ми корак бичује,
камен чело оштроуми.
И тако цео живот
враћам се свом завичају,
тој звезди
увек за дохват
испред.
.
И вазда погибељан у тој љубави, кажем:
Само је овде моја смрт вечита
и неистражена!
Она је у сваком семену
та жеђ чудесна
и стравична,
што сише земљу
и црпе сунце.
.
Ту, где сам све изгубио, цве је моје
док обилазим изворе и плодове,
озлојеђен
и захвалан.
И тако цео живот
враћам се завичају,
тој звезди
која ће ме убити
да би
вечно сјала.

Фото: Слика; Википедија

Свако трчи својом стазом живота,
кораком крупним или ситним,
некога време успори и заустави,
а неко жури за данима битним.
.
Неко стигне раније,
неко застане на пола пута,
а неко тек пред сумрак прогледа…
Неко скита, а неко лута.
.
Овај Одозго гледа и прати
шта његова деца са собом раде,
ко је истрајан, а ко предан,
а ко Богу своје дане краде.
.
Све нам се чини да је другом боље,
а мало их има истински срећних,
још мање оних који се у животу
спремају за дане вечних.
.
И тако, дан за даном,
све мислиш: „Биће их много…“
А оно — као дланом о длан —
не стигнеш ни оно што си могао.
.
Живот нам тихо измиче из руку,
а ми га меримо туђим кораком.
Удахни дубоко и поштуј себе
Иди за својим знаком..
.
Зато не жури стазом туђом,
не мери свој пут туђом мером.
Твој је корак, твоја прича,
а сваки дан, дар под небом.

Фото:Планинска трка у Србији; Википедија

Ко се то смеје
Ко се то игра
Ко се то крије
У стомачићу мом

Ко се то шуња
Ко се то клацка
Ко се то луња
У свемиру том

Ко се то врти
Ко се то њише
Ко се то шета
У рају свом

То се дете моје
Слатко окреће
И сву радост
У мени покреће

Фото: Дете које се смеје; Википедија

Пра Владану, ВедСрбу од ПраТијаније

Све полази из ПраСунца,
из Језгра звезданог јата.
Тамо је све почело,
тамо је ПраИскон.
Тамо где је све почело –
то је Пупак ПраВасељене.
Језгро ПраЖивота.
Све је настало, постало и рођено
из Језгра ПраЖивота,
из Језгра ПраСуштаства.
Наш живот се одвија по Закону
ПраЖивота, по Закону ПраСунца.
Наш живот –
то је Кружно Путовање кроз
Вечност, кроз ПросторВреме.
Живети значи: кружно путовати!
Ми смо вечити путујући путници
на КолоПуту.
КолоПут јесте Сварогов Пут – кроз
ПросторВреме, кроз Вечност.
Све што је негда и негде било, то
ће негда и негде снова бити; а све
што је већ било и што ће изнова и
снова бити – то јесте и бива у
Садањем Трену Вечности.
Ми смо пошли из Будућности и,
кроз Прошлост и преко
Прошлости, путујемо ка Новој
Будућности која је с ону страну
Присуства, Бивствовања и
Постојања.
Ми смо потомци ПраИскона,
потомци ПраСунца, потомци
Језгра ПраЖивота.
Све што је створено – створено је
да буде живо, душевно, духовно и
вечно.
А све што је живо, душевно,
духовно и вечно јесте од
ПраСветлости, од ПраСунца.
Оно што ПраСветлошћу зовемо –
то је Првобитна Светлост која
нити постаје нити нестаје, нити
јача нити слаби, већ одувек и
заувек јесте таква каква јесте.
То је ПраСунце с ону страну Сунца;
то је ПраСветлост с ону
страну Светлости.
Наш је животни дах усаглашен и
усаображен са Животним Дахом
ПраВасељене, са животним дахом
Мајке Земље, са животним дахом
сазвежђа, сунаца и звезданих јата.
Све има једну те исту учесталост,
устрепталост, титравост и
треперавост у свим појавним и
непојавним световима.
Сва силна дисања у ПраВасељени
јесу само једно усаглашено и
усаображено дисање Свега
Бивајућег у ПраЖивоту.
Ми смо, уистини, вечити путујући
путници на КолоПуту, на
СварогПуту – кроз ПросторВреме,
кроз Вечност.
У свим минулим временима
– били смо; у свим будућим
временима – бићемо!

Фото:Светлост као талас; Википедија