Category: All
Николај Велимировић: Срби

О Србима могу ти још рећи, да је то народ психички дубок, а судбински трагичан. Доћи ће време кад ће бити опште признато, да је то народ најдубљи и најтрагичнији у свој Европи.
Да су Срби остали верни своме патријархалном строју, својим обичајима, својим законима и својим појмовима о човеку, породици и друштву, они би били најсрећнији и најугледнији народ међу народима и поред све своје трагичности. Изгледа ми да их је трагична судба пратила и постизала баш због поремећаја у свему овоме.
Поремећај је дошао од европске школе, у којој су се школовали државни службеници. Србија нема своје школе, свога васпитања омладине. Ту је корен њенога зла.
Ако икад успе да се ослободи европске школе и установи свој начин васпитања, у духу вековних народних схватања, Србија ће се поново напунити духом светитељства и херојства, као суд кад се напуни и препуни медом или млеком па прелива.
Фото: Европа; Википедија
Радмила Ђурђевић Вукана: Писмо

Нарастају ријечи у мени.
Проговара унутрашње писмо
језиком заборављеног свијета.
Пупчана врпца свемира пулсира.
Дан и ноћ се смјењују.
.
Ватрени точак меље
камене пустиње.
Постају небески засади
цвјетних језика
који ће нас ишчитати,
без пера,
умоченог у мастило.
.
Нарастају ријечи у мени,
пољубљене у дану
на који не пада сијенка заборава.
Фото: Писмо; Википедија
Миомирка МИра Саичић: Песма за Цвети

Од Оца преко Сина нама:
Данас сам ту..
Данас пуштам да све цвета,
да се шири.
Данас нека ти срце буде башта
најлепших цветова љубави,
истине и правде.
Данас буди влас
на којој се нижу истине.
Данас буди венчић нежности,
саткан од цветова људске лепоте.
Данас цветај у песму, у вери
да смо сви једно у једности,
једнакости и доброти.
Данас понеси цвеће радости.
Данас и увек са тобом сам ту.
Ти, налик мени.
Фото: Песникиња Мира Саичић; Фејсбук
.
Драган Симовић: Тајнопис душе у праскозорје света 4

081
Дејство Чисте Свести,
Гле! прожима Пра-Васељену.
082
Син Човечији дејствује
За Светлост;
Син Људски одвећ
Дела за Вештаство.
083
Стварање је у Бићу
Нашем уписано!
084
Крв Сина Човечијег, гле!
Носи семе Светлости.
085
За вечан сте живот рођени,
Ви, синови човечији!
086
Све што је освешћено,
Уистини, бива вечно!
087
Постоји, у Пра-Васељени,
Дејство од Чисте Свести,
С којим ступамо у везу –
И бивамо Једно –
Само преко Свесног Суштаства,
Које у нама обитава.
088
У нашему Суштаству, гле!
Скривено обитава,
Семе правасељенске Светлости –
Живота вечнога!
089
За живот вечан, гле!
Мораћеш да се
Избориш!
090
Ништа се не поклања;
Све ћеш морати
Сам да створиш!
091
И Бога ћеш морати
Да приволиш
Да те благослови!
092
Дејство Чисте Свести
Све прожима
И све обујима!
093
Нама је Вечан Живот
Задат и дат!
Ако га не прожмемо
Чистом Свешћу,
Исто је, гле,
Као да га
Ни имали
Нисмо.
094
Суштаство Сина Човечијег,
Гле! једно те исто бива
Са Суштаством Пра-Светлости!
095
Штавише, и оно што нисам ја –
Заистински, гле, бивам ја!
096
Само сам Овај
Што јесам
У овоме трену
Вечности!
097
Све што је било –
Гле! било је и прошло;
Све што ће бити –
Биће када буде дошло;
А само у овоме трену –
Гле, јесам и бивам!
098
И гле!
Даљине, даљине…
Сневају о вечности!
099
Гле! и у тами –
Светлимо!
100
Следи Пут Светлости,
И буди спокојан!
Фото: Светлост душе; Википедија
Верица Стојиљковић: Раскопчај капут

Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!
.
Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!
Фото: Капут; Википедија
Владан Пантелић: О, илузијо! Шта је твој корен?

Ево сам ти дошао и пришао
И додирујем те меко десницом
По коси челу уху врату рамену
Теби је мој меки додир можда
Жест жеравица или као струја
За мене то је – миловање Бога
И ја сам тобом високо понесен
Извор ватре – струје бива узбуђен
Грицкам за смирај коцку пасуља
И стискам зубима много жешће
Нађох те у среди руже ветрова
У теби тражим половину јабуке
Говорим ти ведро из пете ватре
О моје испуњено пророчанство!?
Ако си илузија идем у твој корен
И питам се идући ка твом језгру
Да ли ме све више условљаваш
Фото: Фототека Србског Журнала
Добрица Ерић: Април

У априлу, у априлу
развигорац преде свилу.
.
Младо сунце ваздан жари
воћке, пуне чудног свраба.
А месец сву ноћ у бари
диригује хором жаба.
.
Развигорци у априлу
преду мирис као свилу.
Фото: Амстердам у априлу; Википедија
Димитрије Николајевић: Под теретом кривде

Свуда уходе. Прате твоју
изложност другојачењу.
.
Овде ссу само привиди стварни
и затрпавају околиш;
и ни у чему се не можеш препознати
см са кривицом
о којој ништа не знаш.
.
Чувају те достављачи тајне
с Аргусовим очима, проничу
у намере бега из сличности
и осујећују могућност
сусрета са собом.
.
Свуда уходе. Прате како
самоме себи измичеш.
Фото: Уходе; Википедија
Хелена Шантић Исаков: Редослед

Умирала сам у постељици
наручена од ближњих
на дан домовинске нагодбе
са сваком несрећом и клети.
.
“Ова ће наменска драга
са жртвоване овце кидати месо
четврт китаре да зготови
новчић да задоби
вишњем у злобу
и да после на икону
мозаик ставља и мач правде
за лице своје умируће.
Нека се поштеди сакаћења
очи јој не дирајте снене
и врат нељубљени
не украшавајте.“
.
Вика присутних имала је моћ
кад јато птица свило се над гроб
од тела мог правили су јазбине
за прилике ондашње
све док није приступио један
вукући за собом блудницу из Тира
и свог знамења хвалу присутних,
Симон је то био – скитница
тад је пред свима покушао
тело моје да реконструише
приповедајући о Фаусту, о чудеса,
за отелотворену је стубове
од мене саставио.
И врат не видеше, нити лице
окупљена младеж и старци вечити
само пепео покупише
и госпу другу по реду доведоше.
Фото: Гавран; Википедија
Халил Џубран: О давању

Тада рече богаташ: Говори нам о Давању.
А он одврати:
Дајете само мрвичак ако дајете од богатства свога
Кад од себе дајете, истински дајете.
Јер што је ваше богатство него ствари које чувате и пазите из страха да вам сутра не затребају?
А сутра, што ће сутра донијети преопрезноме псу који закопава кости у неутрту пијеску док ходочаснике прати до светога града?
И што је страх од нужде него нужда сама? Није ли жен, које се страшите док вам се извор прелијева, неутажива?
Има их који дају мрвичак од многога што имају – и дају то да би их други препознали, и њихова скривена жеља обезвренује њихове дарове.
А има их који имају мало и све дају.
То су вјерници живота и дарежљивости живота, и њихова шкриња никад није празна.
Има их који дају с радошћу, и та је радост њима награда.
Има их који дају с боли, и та је бол њихово крштење.
Има их који дају не упознавши боли давања, нити траже радости, нити дају опомињући се врлине;
Они дају као што у долини мрча шири миомирис у простор.
Рукама таквих говори Бог, и на њихове се очи смијеши на земљу.
Добро је дати кад тко моли, али је боље дати незамољен, разумијевањем;
И човјеку широке руке већа је радост наћи онога тко ће примити него само давање.
Фото: Халил Џубран; Википедија
