Молим те
чувај се сине
.
Чувај се истине
које то није
лаких обећања
и непромишљених ријечи
.
Тишине
када је сувишна
И празне приче
када немаш шта речи
.
Ако икако можеш
заобиђи
поломљене путоказе
и цесте које
никуда не воде
Брзе ријеке
рушевне мостове
дубоке тајне
и мутне воде
.
Избјегавај лешинаре
који би хтјели
у прошлост
да те вуку
Идиоте који сеје Богове
боре и туку
.
Лузере
који те
у будућност
без наде маме
.
Клони се оних
који не виде
љепоту
твоје душе
Твоје снове
боли
ожиљке
и ране
.
Сакриј срце
од љубави
која узима
а ништа не даје
.
Оне хињске
подле
и срамотне
која боли
лаже
вара
и краде
Оне која
не умије да траје
.
Пази се добро
туђих савјета
које ниси тражио
Бесмислених превара
неплаћених дугова
неискрених осмијеха
и лажних другова
.
Нека те небо чува
од клетве оца
сузе мајке
зависти брата
и жене ината
Бескраја туге
простака сина
љубоморе ближњих
и кћерке без стида
.
Бјежи од оних
који те боле
Чувај оне
који те воле
.
Заборави мене
ако једнога дана
заборавиш
шта је то љубав
.
Знам

Знам
да сам досадан
безвезан
и заморан
али молим те
обрати пажњу
на сваки корак свој
.
Јер понекад
мале грешке
живот значе
.
Молим те
бирај срцем
и ријечи
и д‌јела
.
Док други буду
циркусанти живота
робови злата
похлепе и страсти
.
Ти буди
и остани
моје јутро
мој понос
мој ратник части

За рођендан теби сине

Фото:Фототека Србског Журнала

Кад роса падне на лист
што пред тобом трепери
знај -да ја сам та кап росна!
.
Кад ветар зањише грану
пред кућом твојом
знај -да ја сам та грана заљуљана!
.
Кад сунце огреје пут
до твога дома
знај -да ја ходам одавно њиме!
.
Кад воде зажубори
знај -да ја сам та река што говори!
.
И свака птица
кад зачује се песмом
знај -да ја певам кроза њу!
То љубав зове драги на састанак
тамо – где су планински врхови!
.
И кад затутњи гром и засветли муња
знај -да то сева од искони мач мој
И стреле златне већ кренуле
да разбију мрак
што покуша да приближи се теби

Фото: Фототека Србског Журнала

Човече ако си уопште човек
И ако постоји Бога део у теби,
Мораш да погледаш истину у очи
Нема ко те искористио не би.

И ако имаш велику породицу,
И вољено биће крај себе,
Нико се не бави тобом
И не мисли стално на тебе.

И кад ти позли ил болест свлада,
Посете ретке буду и оду.
Кад ти највише треба неко
Нема ко да ти дода воду.

Кад имаш проблеме сви те теше
Али не дају помоћ и савет прави,
Сви су заузети само собом
И не размишљају шта те дави.

И у дому и кад има чељади
Свако брине о свом јаду,
И зато живи сам са собом
У душевном миру и складу.

Фото: О, човече…; Википедија

Родих се из бола и туге
која ме на самом дну сачекала
са осмјехом да ми каже
са мном се не живи,
са мном се жив умире.
Родих се из очаја,
кроз порођајне муке
прогледах бистрим оком душе
и дубоко удахнух живот
и тако завољех сваки удах
који направим.
Родих се захвалан
као што се мајка
Богу свакодневно
на здравом дјетету захваљује.
Родих се, и оздравих
од свих забрана, заблуда,
туђих ријечи и осуда
које су ми крале слободу.
Родих се одлучан
да на свом животном папиру
испишем најљепше стихове
и најљепше пејзаже ока мога
насликам.
Родих се, поново,
да живим жив.

Фото: Фототека Србског Журнала

Русиjа, нису тo тек прoстране степе,
тундре и мoра брезoвине,
ни риjеке, величанственo лиjепе,
пoпут: Вoлге, Oба и Двине…,

ни њенo фасцинираjуће прoстранствo,
oд краjа дo краjа свиjета,
ни Мoсква, њенo величанствo,
ни пеjзажи, какве нема планета…,

ни Урал, ни Баjкал, ни Шакалин…
Ниjе тo ни сjаj Петрoграда…
Не, тo jе Рус: мoj брат, а њен син
– људи су њена слава и нада!

Та, иста, земља, ма кoлика била,
без Руса била би тек блиjеда сjена.
Без њих oна би малo вриjедила
– била би к’o лиjепа без части жена.

Русиjа, блиста тек кад се пoмену:
Њени славни Кoзаци и Невски,
кojи прoниjеше свуд славу њену,
каo и Рjепин, Гoгoљ, Дoстojевски…

Тек при пoмену њих, Пушкина, Тoлстojа,
Шoлoхoва, Гoркoг, Jесењина,
Кутузoва и мнoгих других херojа,
схвата се сва њена величина.

Без њих би, мoжда, мoгли да jе циjене,
са њима oна се вoли…
Oни су чувари љепoте њене,
свjедoци њених љубави, бoли…

Фото-Википедија

Приредила Верица Стојиљковић

Ноћ мрачна и пуста. Мраз хвата и бије.

У чађавој изби кује ковач стари;

На домаку огња лице му се жари,

Низ космате прси зној потоком лије.

.

Под ударом снажним лете искре крупне

К’о да се метеор расипа у ноћи,

И он, с тешким маљем у овој самоћи,

Изгледа к’о симбол снаге недоступне.

.

Труди су га часи створили у челик –

О, како је зоран! О, како је велик,

И сјајан к’о вече на врсима јела!…

.

И докле по селу шушти грмље драче,

Он гаравом руком замахује јаче,

И с наковња лети снопље златних стрела…

Слика Шишкина – Сварог

Приредила Верица Стојиљковић

Tражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.
.
Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.
.
Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.
.
Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.
.
Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета.
.
      С руског препевао Анђелко Заблаћански-

Извот: Поезија суштине

Слика – Муха-

Приредила Верица Стојиљковић

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Георгијевдан, Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар (по којему смо ми сада у 7523-ој години) знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

(На левој обали Дунава, 2. цветња 7523. године)

приредила Верица Стојиљковић

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

Фото- Балерина- Fekete Kormos Kinga-SerbianaArt

Приредила Верица Стојиљковић

Љубав немуште чини песницима,
кукавице храбрима,
споре, неспретне и лење
чини брзима, вештима и вреднима;
отвара машту, даје надахнуће,
чини свакога мудрим и креативним.
Уштогљене и круте
чини отвореним и спонтаним и довитљивим,
шкрте чини дарежљивим,
бахате и нескромне кротким и скромним,
депресивне и тужне чини ведрим и веселим.
.
Благородни Оживитељ и Обновитељ свега,
Љубав преображава
сваку грубост у племениту благост и префињеност,
простоту у отменост и љупкост,
сваку подлост и подмуклост у искреност и часност,
свако неразумевање и лудост у Знање и Мудрост,
сваку искривљеност и болест у сјајну Хармонију и Здравље.
Љубав је најбољи, универзални лек,
Исцелитељ, Еликсир младости,
јесте Радост и Надахнуће, Вечни Живот.
.
Њој никада није касно или рано,
све чини вечним, лепим, идеалним и божанским.
Да би је имали не треба нам ништа,
ни образовање, ни углед, ни положај,
ни заслуга, ни похвала, ни награда, ни казна.
Не треба нам ни новац, ни хлеб, ни вода,
ни ваздух да бисмо волели!
Ништа од овога света!
Ни светлост, ни срећа, ни познавање –
све има у Себи и све нам је већ Дала
Дајући без почетка и краја.
.
Безусловна Услишитељка, Дајућа Датост,
овде је и сада,
и не треба нам ни Нада ни Вера,
ни простор ни време.
Тражи од нас само да Будемо,
да Будемо оно што Јесмо – Она, Љубав,
да смо Једно – Бог;
Да свом Правом Ја, а не егу,
дамо сву Част и Славу,
сву Истину и Добро,
сав свој живот.
Тада, када смо Љубав,
Имамо Све,
Јесмо Вечни Живот Обиља и Радости.

Фото: Љубав божија; Википедија