Окрвавили сте нам бајку,
раздевичили срца,
хорде чизмаша
што базде на презир
потурају каљаву чизму,
мислећи да ако им очистимо чизме
опраће им се и образ.
.
Један уфилцани ногом
разваљује врата учионице
и гледа нас преко цеви.
Од жеље да нас побије одмах
дели га само наређење,
не савест, не саосећање.
,,У двориште! У колону, по три!“
Једни до других, идемо у бездан,
ко јагањци на клање.
.
Тискају нас у топовске шупе,
пребрајају, раздвајају,
деле по пореклу,
изузимајући људску важност.
Громови су пуцали. Не од муња.
Покошена тела без наде
кисла су под мецима.
Било је кратко и болно,
готово из милосрђа.
/
Следећег јутра на
свим кућама вијориле
су се црне заставе.
Од тог црнила јутро
није ни свануло.
Ту, у Пивари,
Бресници, Корићанима,
можда је магла забелела кровове.
У Шумарицама ни магла није издржала.
.
Можда покоји дечак још жали
што није с друговима држао
последњи час
и не прашта мајци што
га је закључала у подрум.
Неке су мајке ожалиле живе,
а неке никад прежалиле мртве.
.
Скривен на тавану, међу врећама кромпира,
један дечак се силно тресе,
док му мајка између залогаја набраја
кога више видети неће.
А он тихо кроз сузе промуца:
,,Мама, ја нисам крив што сам остао жив“.

(Сећање на злочин у Крагујевцу 1941. године. Песма је инспирисана истинитим сведочанствима. Последња строфа сведочи сећање славног глумца Мије Алексића који је био скривен на тавану, након што је успео да се спаси из заробљеништва)
Можда је црно-бела слика. На слици може бити: једна или више особа

Фото: Сцена са стрељања ђака; Википедија
·

Светску заштиту рибица има
што именом бога име јој дали.
Иако више личи змијама
рибицом Човечијом је прозвали.
.
Егземплар прави у роду је људском
јер рода првога трсу има.
Оплодио свет у знању ведском
а заштиту од злоумља нема.
.
Од правремена он бож’ји је син.
Тројство и троједност његов су пут.
Правда и право завет њему фин.
Без страха он хрли у бож’ји скут.
.
Жељу да ништи праоца свога
зачудо има блудни му син.
Одверио од стабла роднога
па сада кида отачки корен.
.
Но корен овај нит је танка
о којој судба света битише.
Снаћи ће свет чистка потопска
кад искре чојства не буде више.
.
Портал што води у бож’је скуте
тај народ ко ванчулну тајну скрива.
Кад машти својој раскрили путе
ванопажајни бескрај он снива.

Фото: Човечија рибица; Википедија

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

–
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.

Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Фото:Крвава бајка, учионица историје

Песме посвећенице Баћушки Серафиму Петковићу
из манастира Свете Тројице код Љубовије-Бијеле воде.

(Молитвена)

Господе, помилуј мене јер сам сан
међ сновима и у реци живота док
ме носи, мутна.
Три пута Ти се молим
да тајну љубави спознам
и снагу што сунчана стада сабира
и по харфи небеској звони
и да чујем сат тај што у провалији
откуцава
док космичка симфонија срце моје
у свилокос и мирту преобраћа
.
Господе, помилуј ме, срна сам са очима
кротким, јер сам дете успавано.
Три пута Тебе љубављу позивам
као жедник у пустињи, као клас росу
Твоје сунчано класје на рукама ми ниче
и светлост од светости к’о зрење живим,
јер зов су Твог гласа да све ниче
.
Господе, помилуј мене, грлицу на грани,
к’о лист треперим, с воћем сам зачета.
Три пута с три прста као три зраке
сунчане Теби се посвећујем и све је
вода крститељска, све је хлеб насушни,
све цвет као око анђела Твог
.
Господе, помилуј мене у плавој ризи
с миртином граном у обе руке,
с босиљком и тамјаном с Твог стабла,
са житом и просом из благословених њива
Твојих, из винограда који узру на души
и опојних кондира слатког православља.
Твоје миро истачу посвећеници,
из ледника бистре сузе анђела теку,
псалми из грла птица и песме ветра ничу;
заветујем Ти се небом што си ми очи
свевидом населио, што си ме очовечио
Човек у човеку да бивам,
Оче наш на небесима
Плаштаницу Светомајке да ткам
Скуте да вечно док трајем земно љубим
Твог
Богосина
.
Молим Ти се, молим Ти се стопуто,
усне су ми затрептало јеванђељско лишће,
руке к Теби кад пружам, јер си истовремено
и у мени,
Боже, само срцем досегнута си
Висина

На Сабору духовне поезије у Раковици
песма је добила лауреат – ЗЛАТНИ ДУКАТ

Фото: Златни дукат, Венеција; Википедија

Живот тече својим вијугавим током
Ма шта ти мислио и радио.
Он има свој извор и увир
Мораш све проћи да би схватио.

А ти се бориш, саплићеш, гушиш,
Држиш главу изнад површине,
Понекад потонеш, баш дубоко,
А онда искочиш скоком, кад све мине.

И тако свако од нас се копрца,
Плива, дави, искаче, плаче,
Весели се и радује новом дану,
Док те проблеми вуку, назад јаче.

Мало је сунчаних, нежних дана,
Мирне, бистре и пријатне воде,
Углавном вирови, гејзири, стење,
Твоји проблеми још друге роде.

Шта да ти кажем у седом добу,
Од кад се родиш ти си у живот-реци,
Сви су некако допливали до краја
Па ћеш и ти, као твоји храбри преци.

Фото: Слика, архива СЖ; Википедија

Фото: Бела голубица; Википедија

Гледам како милујеш семење што биљка постаје
Гледам како ти долази планинско цвеће
Лек за многе душе на путу изгубљене
Гледам како радосно улећеш у беле облаке
На земљу сишле да ти буду ближе

Лепезе беле праве твоје раширене руке
Гледам те и озарује ми се цело лице
То душа моја поред твоје плеше
И срце пева песме уснама изговорене
Како си леп у истини данас када
Преображење – тече!

Фото: Бели облаци; Википедија

Јао људи да вам причам
Ту причу о мојој тетки
Таквог створа ниђе нема
Примјерци су врло ријетки.

Кад сам био сасвим мали
Трчала са далека пута
Само да ме носи,љуби
Свуд по тијелу по сто пута.

Купала ме, хранила ме
Њене приче на свијет нема
Као мајка бранила ме
Од прута и од проблема.

И баш волим њене приче
Сто измисли тек у трену
Па се смијем и радујем
Обожавам причу њену.

А и шетње и сладолед
Иако се мама љути
Два,три пута намигне ми
„Кугла, двије, три али ћути.“

Па колачи кад се мијесе
А по кући свуд је брашно
Она мами каже лијепо
„Сто се љутиш, ниста страшно.“

Кад вам кажем људи моји
Ниђе на свијет таквог створа
Тетку волиш као мајку
И ту нема приговора.

Фото: Тетка, трећи родитељ; Википедија

Бесане су зоре крвавих планина,
подигле штитове крај борбеног срца.
У загрљај таме, дочека га зима,
на видику стоји к’о зрак топлог Сунца.
.
Одавно је дао Отаџбини завет
и део од груди, граничник од душе.
Да ће Србље бранити јуче и вавек,
а сада га сећања рањеног руше.
.
Некада је телом бранио невине,
сукобљен са смрћу по хиљаду пута.
Знао је да живи, знао и да гине…
Стопирао метак, ако ли залута!
.
Сада под ребрима сакрива све ране,
пронашао луку под небеским сводом…
Вољени му красе и ноћи и дане…
Ипак се загрцне с’ тугом као с’ водом!
.
Ордење, признања… Њему стало није,
„Заборављене“ је пригрлио своје!
Још у себи љуте, тешке битке бије,
једни Вука цене, други га се боје…
.
Очи као море, пустињска оаза,
риме у песмама, као у скут срећи…
Оно што другима звучи као казна,
Сиви Вук ће знати… Јунак је највећи!
.
Рећи ће да није вредан такве хвале,
неке птице никад не лете високо…
А, све песме света наспрам Њег’ су мале,
Отаџбини веран, душом свом дубоком!

Посвећено великом човеку, Јунаку, Пријатељу…
Част је писати о људима који имају чисту душу и храбро срце!

Фото: Сиви вук; Википедија

Вилењаци су после распршивања
атомских бомби на Хирошими и
Нагасакију почели убрзано да
напуштају Мидгард-Земљу.
Први су отишли Бели, а неколико
година потом и Плави Вилењаци.
Будући да су Плави Вилењаци
дубље и чвршће, скоро родбински,
повезани са Белим Родом, а
превасходно са Белим Србима, они
су још неко време чекали и
оклевали, надајући се поновном
успостављању Реда и
Поретка на Мидгарду.
Њима је, просто речено, било жао
да напусте Мидгард-Земљу, те да
препусте свеколики Бели Род
надолазећим мрачним силама.
Но, када су кренули нуклеарни
опити, нуклеарна испитивања по
пустињама, како на Истоку тако и
на Западу, они су схватили, да
овде више нема опстанка за њих.
Најпре су се удаљили у својим
физичким телима, бивајући још
неко време присутни у својим
етеричним овојима која се
пројављују у зеленим ваграма.
Етерични овоји, етерична тела
Плавих Вилењака имају разне
нијансе зелене вагре, илити,
туђицом речено: зелене боје.
(Боја није србска реч, већ
варварска туђица!)
Моји сусрети са Плавим
Вилењацима – о чему сам већ
писао – догодили су се средином
педесетих година прошлог века,
кад сам ја имао између пет и
седам година, а то је, отприлике,
било – сада то схватам – пред
њихов коначни одлазак
са ових простора.
Са ових простора, као и са свих
других настањених пространстава у
свету – сви Вилењаци, како Бели
тако и Плави – сабрали су се у
кедровим шумама Сибира, слично
птицама-селицама када се
сабирају пред сеобу, па су одатле,
у племенима и родовима, као
птице у јатима или пчеле у
ројевима, кренули пут
Плавог Сазвежђа.
Отада је наша Мидгард-Земља
почела нагло да копни и сахне, те
да убрзано губи животну силу и
духовне моћи.
Када видовити, у овоме часу,
сазерцава Мидгард-Земљу, јасно
ће видети, да је етерични овој
Земље изгубио оно праисконо
титрајуће и дивотно плаветно,
прозрачно искричење и
светлуцање, те да се уместо
небеско плаветног одсјаја, све
чешће указује тамно-плава,
прљаво-плава вагра.
Одласком Вилењака са Мајке
Земље, нас – а кад кажем нас, онда
мислим на сва бића: на људе,
животиње, птице, биљке и древета
– све чешће, из мрачних сазвежђа,
нападају разни, веома подмукли и
опаки паразити, против којих се
све теже и, скоро безуспешно,
боримо.