Category: All

Милорад Максимовић: Луча прошле садашње будућности


Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која

не бледе ни после много векова…одакле? Одговор

потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и

ехо онога јединог…одакле је све.

Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора – мучио дух…
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.
.
 Нада…само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.
.
 Хладно гори пламен освете…
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом…
Док не сине бела звезда, мој дом…
.
 Лутање ноћима, данима, јутрима…
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом…невидљива.
.
 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.
.
 Ратник…витез…коњаник светла…
 Све саме титуле а биће то не зна…
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.
.
 И нечујно певам… коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.
.
 А мира нема…
само трагови звери и вечити мирис крви и страха

опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже..
.
 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.
.
 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.
.
 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.
.
 Вода и даље тихо тече до-нава.
.
 Испод камних зидина белога града…
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада…што не изда никад.

 

Advertisements

Словенка Марић: Повратак родном пејзажу


У мутном сну
однемоћах ти на уснама остављеним,
земљо-пелено,
што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –
бледе крпе расутих дана.
По њима ноге босе и сан
са слутњом и жељом ко свитање.
Песма родна ко тајна далека
по мени надошла.
И брда – груди јесени зреле
у погледу дубоком ко жудња.
Небо светло на дану што мре,
сунце – успомена тугом зарадована
и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,
причешће ми ово блажено ко отров.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

Владан Пантелић: Унутарње планине


Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку

.

Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине

.

Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво

***

Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Весна Зазић: Речи


За све на свету довољне су речи,
тугу да донесу или обрадују,
могу да трују ал њима се и лечи,
позив на борбу или мир поручују.

.

Зато мисли своје за језик увежи,
траг оставља оно што је изречено,
без разлога крупне речи не потежи,
не врати се назад копље избачено.

.

Кад коме причаш увек буди јасан,
говор као поток бистар да хитро тече,
увек одмерен никад превише гласан,
и смисао без вике довољно опече.

.

У тебе кад гледају очи молећиве,
надају се чути што срце им слути,
у теби ако иста осећања не живе,
удахни дубоко и само прећути!!!!

У Грчкој је ТИХА а у Риму ФОРТУНА


„Животом кормилари

окрећући точак судбине и среће!

Имена даде Тихани и Тијани,

Тихо отворајући своју

куглу срећних околности!“ – В.С.

Заштитница је мајки и деце, богиња случајности, среће, судбине, природе, 

доноситељка напретка, прираста али и временских непогода.

Ова ћудљиве богиње има рог изобиља, препун воћа, семенки, цвећа, жита али

и  точак, кормило и глобус као симболе променљивости судбине.

Овим је Тиха  поред материјалног, симбол и духовног богатства

Она има куглу, симбол променљивости срећних околности.

Класична грчка митологија каже, да је кћерка Афродите и Зевса или Хермеса.

.

Повезује се са египатском богињом Изидом у ново божанство, Изис Фортуна,

или Изис Тиха, богиња са лотосовим цветом на глави.

У словенској митологији име ове богиње је једноставно Срећа.

Имена као што су Тихомир, Тихана и Тијана потекла су управо од имена богиње Тихе.

Најчувенији Фортунини храмови налазили су се у близини Помпејевог позоришта.

 

-слободна интерпретација текстова интернет часописа „Куш“; „Опште образовање“ и још понешто…-

Верица Стојиљковић: Изабери


Изабери!

Изабери пут

Корачања на путу вечности!

Изабери цветове мирисне

И кремење земље знамење

И потоке певајуће

И ветриће свирајуће!

.Изабери!

.

А ја осмехе

Путем ћу расути

И сузе радосне

Дугом обојене

Кроз беле облаке!

.

Ето тако ћемо

Корачати на путу вечности!

 

Петар Шумски: Тајна


И сунце је сјало

и ветар се вијао

кроз јесен

и кукурузишта

и нешто је пало

на тебе као Дар –

изненада

без речи си стао

и тако остао

тренутака пар…

.

А ништа се догодило није

и није било ништа

сред тог кукурузишта…

Само ти се снило

између два шушња

у уздаху ветра

да си чуо – Ништа.

.

Не реци ником

то што си чуо –

јер ни теби није

гласно речено…

Само ти је ветар

шапнуо на уво

оно тајно Нешто

од других скривено.

.

Та Тајна је

да се чува

нежно и дубоко

у срцу свом је пази

јер кад стигне

до немарног ува

губи на лепоти

дубини и снази.

.

Пусти нека сија

у теби дубоко,

чувај је од ветра

лакомислених речи

а када од туге

замагли се око –

ти се сети Тајне

која тугу лечи.

.

И сунце је сјало

и ветар се вијао

кроз јесен

и кукурузишта

и нешто је пало

на тебе као Дар –

изненада

без речи си стао

и тако остао

тренутака пар…

Рефик Мартиновић: Акорди јесени


Стидљиво долази јесен

силази у мој град

лију и досадне кише

по празном тргу расуте сузе

а на старом месту

тебе нема више.

 .

Увек си волела

пун Месец и звезде

јер си се бојала мрака

а сад се ветар игра с лишћем

које се не стиди боја

нестаје и сунчевих зрака.

 .

Некад сам волео октобар

јер ме на тебе сећа

на наше растанке и тугу

на твој црвени шал

на чекања и возове

и једну љубав дугу.

 .

Беже ми сиве улице

из мојих празних руку

стара липа болно плаче

жутим и црвеним сузама

у пратњи тужних акорда ветра

а душа јеца све јаче и јаче.

 .

У дугим јесењим ноћима

које успаваше лето

снивам незаборављене снове

на крилима озеблих птица

и младалачких жудњи

чекајући повратке нове.

Радгост Максим Ковган: Пут у Сан


Иди у Сан, кроз тутањ мора,

На крилима ветра лети до ње

Нека таласи покрију небо

Само веруј

Шта ће бити у свитање

Где океан лазурно блиста

И крци галебова изнад таласа

А срце

Нек у грудима трепери

Лети душом у свој Сан!

-лето, 2006.године-

-слика једрењака- Радгост Максим Ковган