Category: All

Словенка Марић: Ноћ


Потону небо
и пуче свемира сјај,
а у срцу бол.

.

Обмана је дан,
истина вечности – ноћ
и звездани мир.

.

Кроз свемоћну ноћ
вечне светлости горе
и човеков бол.

Петар Шумски: Сећање


…на оној обали

у оном пределу

у оном Нечем

од мене већем

од свега већем…

.

… у оном животу

у оној смрти

у оном Нечем

од мене већем

од свега већем…

.

… у овој радости

у оној љубави

у оном Нечем

од мене већем

од свега већем…

.

ПШ: “Антикварница срца“

Гордана Петковић, Вид Вукасовић: Бројчаник се лагано помера…


крећемо ка новом путоказу…

Човек

У себи самом

– архипелаг светлости

.

До колена

Зрело класје

– обзорје узлеће

.

У цвету мака

– црвени помак

Пролећа

.

У мирису

Наранџиних латица

Загрљаји јутра

.

Из златног крчага

Гутљаји воде

Горског извора

.

Плава звезда

Огледа се

У седефној шкољци

.

Лагуна неба

Латицама лотоса

Дотиче сунце

.

ГП, ВВ: “Свет ниоткуда“

Стеван С. Лакатош: Идоли


Сиђи са Горе Синајске

Ти Мудраче светли

и тотеме срџбе испред себе

сруши.

Дај нам памет

Седе косе Твоје

И Ватру свету што за нас

Је узе.

Ох како су грешне душе

наше!

Господу нас врати

Ти Пророче вечни.

Владан Пантелић: Где се улива Бела река?


 

Мистични пут у земљу Белог братства нашег Рода

 

Ноћас сам разазнавао Пут и Путоказ и…

Линија водиља пута блаженства је бела
Бели су и Пут и Путоказ али за види-оце
Са обе стране – беле руже у пуном цвату
Пут јасновидо бира чистосрце ствараоце

У свеходу пратим танане знакове – увиде
Пењем се ка врху планине и слушам хук
Беле реке коју кадкада могу и да видим
Река ми је увид нећу да се деси њен мук

Како наћи оријентире на раскрсницама?
Како наћи снагу за пењање врло високо?
Знам да свактрено полажем многе испите
Обилазим замке прати ме однекуда Око

У ДушаСвест рукама држим духовно срце
Срце је кључ расковник за невидна врата
Даље ходим – белу једвачуј реку не видим
Осећам милу божју силу као дејство Брата

Отворих срцем претешка последња врата

Пуноћа..! Ово сам тражио тисућу живота!
Бића? Богови?! Шта важно носим у души?!
Из главе и груди нестаде све оно што гуши
Неизрециво Срећа Милост Пунина Дивота

Драгош Павић: Дворска луда


Испред и иза

Прате нас помно, свуда,

Настоје да наше лице,

Баш као дворска луда,

Изгледа крепко и смело

Треба обући зато

И дворско одело

Наћи се у свету

У коме вребају чуда

Не можеш кловновски ићи

Већ смело и храбро

Ко свака дворска луда

.

И кад са трона сиђе

Господар овога века

Треба да се до руке приђе

И клањаш издалека

.

Осмехом, поклоном, рукољубом

Добиће дарове худе

Јер тако свакад буде

За сваку дворску луду

Кад хоће краљеви да буду

 

Николај Велимировић: Бог и природа


Бог ствара, природа гради.

Бог ствара и мајсторе и материјал, и мајстори су

један другом материјал. Но ни мајстори ни материјал не

могу ништа саградити без непрестане, свеприсутне помоћи

Творца.

Питати: где је Бог више присутан у природи, споља

или изнутра, значи колико и питати: где је вода више

мокра, споља или изнутра? или, где је со више слана,

споља или изнутра? или где је мед више сладак, споља или

изнутра?

 

Снежана Ђинђић: Бела Шаманка


Бела Шаманка Прасловенка

која бејах ја у давнини

из паралелног света ми отпосла

слике живота у лепоти природе

и космичког склада.

Дарова ми … пут до краја себе!

Моћ казивања прошлог

да преобразим у будући сан!

Да све то потпуно слијем

у садашњи трен!

Изнедрим Вечну Себе!

Прострем се … свуд

честицама Љубави

 

Милица Тасић: Теби


Како да ти убогим речима

(по)кажем колико ми је стало…

И да не знам шта се све у мени збива,

.

к’о рањеник што крпи и ушива,

тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,

речи жеље… жеже ме, па тихо казује,

к’о да шапће једно само:

……………………………….

у ходу, онако, у јуришу лаганом

…………………………………………………..

љубичастим трагом………………..

кад тихо тихо осипа у мору драж…

………………. знаком који склизава

са литица сумње, врхом планине

са сребрном звездом

– тек зрном – васкрслим,

јединим сведоком моје љубичасте.

.

Па бела, луда, платна бојим,

не што нису нежна пена…

но што своје боје тој невиности желим,

сву чистоту за хербаријум мом милом,

радост сваке да сачува од мене,

и на уснама – јагодом на пола –

сву моју чежњу…

.

Мелеме за моје немире,

детелину за срећу тражим,

да кап капне, па и остане,

срце биљем занавек да залечим…

.

Ал’ душа ти моја ненаучено казује

да волим све што никад нећеш знати,

јер никада се сав нећеш моћи угледати,

Ти најлепша биљко, лотосе у логосу,

сувише све… на прагу под сунцем,

у мокра два кестена на облацима,

што лутајући траже Твој лик,

и на њему благ осмех…

на далеком… белом острву…

за нас…

Давор Вујовић: Док Етна цвета


Две плаве равни

Између облак мекан.

Од стиропора.

.

На крову света,

На ивици понора.

Док Етна цвета

.

Зора и подне,

сутон, поноћ, стража.

Магла, па осмех.

.

Замахом крила

Заљубљени лабуд

Пара јој воду.

.

Сивкасто небо

с југа, по језеру

ветар котрља.