Градила сам дома два.
Један за живљење,
Други за стварање.
Љубав, вољу и снагу уносила,
Мисао, идеје креирала,
Топлину групе стварала,
Спонтаност раста развијала,
Синергији стварања тежила.

Ницали су цветови и расли,
У снажно дрвеће се претварали,
Љубав сам давала,
Трептаје усхићења
и радост живљења уносила.

Одговора очекиваног
Нисам добијала.
На санти леда остајала.

Од снаге друге се склањала,
На нови простор се померала.
Куда сам кренула?

На ливади мојој травке се сушиле,
Кулисе се у дому рушиле,
Руке у земљу урањала,
Поглед ка небу пружала.
Помоћ од неба тражила.

Дом за живљење за мене је сјај изгубио.
Простор за стварање у другу кулу се претворио.
На ивици сам стајала,
Снагу од некуд тражила,
Крила за лет очекивала.

Полетела да други пут нађем,
Оба дома оставила.
Вратити се немам куд.

Дом за живљење другу снагу добио,
Боје неким другим створене
За мене топлине немају.

Дом за стварање у хладну кулу се претворио,
Језгро створено се распршило, охладило,
Врата се за мном затворила.

Две куле гледам.
Непознатим се приказују.
Домови за мене нису.
Тешка врата имају,
Кључ у брави стоји.

Посматрам.
Не осећам.
Хладноћа из њих извире.
То дом живљења мој није,
То дом стварања мој није.

Одлазим,
Леђа окрећем.
Хладноћа ме прати,
Погледа нема,
Нити се раскидају.

Два дома сам имала.

Светлост другу и снагу тражим,
Други дом љубављу да стварам,
Други дом стварања да градим.

Тло за ново семе тражим,
Цвеће ново да никне,
У стабла дрвећа да расте,
Корење у земљу да пустим,
Грање ка небу да пружим.

Воз тихи клопара, зимска поља снегом прекривена, јан 2017.

Фото: Кућа на Фрушкој Горо: Википедија

Како се постаје близак
како неке очи постану твоје
па када у њих гледаш
видиш само једно, а не видиш двоје?
.
Како се постаје близак
и неке руке постану твоје
па када их у својима држиш
не осећаш да сте двоје?
.
Како се постаје близак
па нечије срце куца – ко твоје
и чак и када нисте више ко једно
знаш да нисте ни двоје?

Фото: Изражавање љубави; Википедија

Ћутање гуши, али даје одговоре које слијепо занемарујемо.

Највећа побједа је она над животом – јер води у слободу или пораз зван смрт.

Проблеми не нестају кад ми желимо, већ кад неко јачи одсвира за крај утакмице.

Пријатељ је мелем – ако је прави. Ако није, онда је само рана.

Ко не гледа људе као људе, сам постаје звјер у очима живота.

Љубав без „волим те“ брзо се претвори у мржњу.

У неправди нема правде, а у правди понекад можеш изгубити себе.

Фарбе нису само за косу – многи шминкају и карактер.

Гради себе прије него што живот од тебе направи пепео.

(Објавила Сатигора)

Фото: Нада Матовић; Википедија

Када ти од
самог ђетинства
кише изазова по лицу лију,
а ти си сачувала
блистав осмјех
радосне душе.
.
Када те олује
тешког одрастања
украду од игре и радости,
а ти и даље миришеш
на чистоту ђетета пуна
среће и младости.
.
Када те вјетрови живота
по леђима шибају,
а ти и даље усправно, поносно
и моћно стојиш.
.
То је успјех,
то је моћ.
.
И док сада у теби живе
љубав, радост и доброта
са поносом могу рећи
ти си побједник живота!

Фото: Киша на лицу девојке; Википедија

*

Владан Пантелић: Песникиња Линија Рајтерић

Ураган енергија девојке, песникиње, из Котора, са интелигенцијом далеко изнад средњих стандарда … Од најранијег детињства је научила да се ухвати у коштац са проблемима у животу и и прихватила је одговорност за свој живот и животе својих ближњих. Није се либила нити плашила да ради многе послове. Тако је провела дугих шест година на броду и четири године као дистрибутер по Црној Гори.

Вођена изнутра Богом и инстинктом кренула је путем светлосних радника и оспособљавала се на курсевима духовности и исцелитељства. Божије царство је у нама самима – говорила је њена душа Исусове речи. И њена душа је пропевала, и тако је Лидија припремила за штампу, за сада, три збирке песама. Колико ће их још бити само Једини Бог зна.

Упознали смо се у Подгорици, разменили енергију светлости, разменили искуства, разменили књиге… Онда је она отишла пут Котора, таксијем који сада вози, то јој сада посао,а такси је клизнуо попут ракете, попут ракете …

Фото: Лидија Рајтерић

Као кад се јесен
са кишама буди
Као кад се свемир
пољупцима чуди
.
Као љубав
кад се не колеба
и гине у борби
за свој комад неба
.
Као искра
што у крви плане
Заиграна вјетром
крадеш моје дане
.
Грлим сјену твоју
у уснулој луни
Као снени вјетар
кад равницом луди
.
Сви су снови моји
насмијаних боја
Танки прсти твоји
војска шкорпиона
.
Мирис твоје косе
сретне птице њише
Све што ниси ти
бјежи ми све више

Фото: Женски прсти – мудре; Википедија

Тело, моје, притиска сунчано олово.
Пусто лежи, глуво, безуво, јалово.
А, срце ми самотно и суморно,
у тишини мења облик, уморно.
.
Ни цвета, не пчеле, ни птичији пој
ни простор, ни ред свих ствари, јој.
Моје биће лута пределима тим
и сан моје главе, са срцем несретним.
.
СА СУЗОМ МОЈОМ ШТО У ОКУ СИЈА,
(Од рођења све је чађ, каква иронија)
скупљам гареж сад са многих дана,
осмехом немим на крају усана.
.
Ја нисам тражио овај вечни мрак,
ни ноћ што бунца, ни оловни зрак.
Ни највеће јаде, НИ ПРИНЦИПЕ РАЗНЕ,
УТОПЉЕНУ ДУШУ, ни речи празне.

Фото: Плакање; Википедија

Пишем… Остављам своје мисли као трагове на један живот. Ја сам скитница, и луталица, и остављам своје трагове у прашини живота. Дунуће ветар и окренути нови лист а моје мисли ће се распршити. Зато пишем. Ако неко прошета мојим сокаком, можда угледа неки мој траг. Можда моји трагови некоме и помогну… Једноставно је. Само треба разумети. Једноставно је значајно. Сви ми имамо неку улогу у овој животној представи. Неко само посматра издалека, а неко живи своју представу. А свака представа има свој крај. Па и ова животна. Зато је треба живети боље. После остаје само кајање. Знате ону народну –После јебања нема кајања…

Све што желите морате да урадите, не размишљајући о последицама. Живот је пун невоља и проблема, заплета и расплета. Права представа, али вам зато није досадно. Ако имате неку жељу, страст, љубав, ваше срце ће вас одвести на прави пут. Само живите своју представу. Баталите стид и страх… Јер све је на вама и у вама. И ту је неко ко је за вас све и за кога сте ви све. Ту је неко кога желите и ко жели вас за главну улогу у представи живота. Само треба да верујете. Све оно што се крије у вашој души, ваше срце ће прочитати. Немојте крити своје емоције. Немојте лагати о њима. Не успоравајте рад свог срца. Играјте, плешите, певајте, смејте се… Остављајте своје трагове. Нека ваше срце и ваша љубав никада не пресуше. Живот је леп. Оставите свој траг у осмеху, погледу, лепој речи, добром делу. Оставите свој траг јер све има крај па и ова представа. Зато ја путујем својим мислима. Путујем својим животом и пишем. Живот је леп!

Фото: Играјте, плешите; Википедија

Јутро
мирише на
Женино бијело грло,
На брашно и орахов лист.
.
Јутро
Маглом што сањиво
бауља са ријеке
Умива прозоре
И у небо упереним димњацима
Изазива црвеног пијетла
Који накостријешен
На дну постеље
Чека да запјева…
.
Јутро
Хладним рукама
Јежи груди дјевојачке
И хлади вруће бутине
.
Јутро
Стидљиво доноси пјесму
Откинуту са моје
Угрижене усне…

Фото: Јутро у Бару; Википедија

Пре неколико дана био сам у Ужицу
Некада је било Титово – сада ничије
Ужице је на чудном месту – стешњено
Мене су занимала историјска места –
Кадињача неосвојива а посебно Каран…
.
Пао је 14-ти км ….али никада Кадињача
Немачка војска је била много бројнија
Али зашто ипак није пала Кадињача?
Зашто није пао шеснаести километар?
Толико је Кадињача далеко од Ужица
.
Постоји алхемија и невидљива мистика
У сваком земаљском догађају или бици
То сам тражио да видим у месту Каран
Који се налази на другој страни од Ужица
На левој страни Кадињача на десној Каран
.
Библија има много тајинствених прича
У једној је писано да је Каин убио Авеља
Каин је каран (оптужен) од људи и цркве
Народ је тражио Каина –Бог га је штитио
Мит о Каину и Авељу је енергетска прича
.
Место и енергија села Каран је противтежа
Енергији Кадињача где је била силна битка
Оба места су на шеснаестом!!! километру
Како је Каран или Каин учествовао у рату
Нека за себе цењени читалац протолкује…

Фото: Место Каран; Википедија

Пријатељу
Гледам шта се не види
И чујем неизречено
Мисао о теби
Кроз срце увјек крене
Кад зачујем врапце
Што поричу јесен
И чујем неизречено
.
Пријатељу
Мили драги
Распрсне каћун
И по која звијезда
Над долином
Ђе јој се сјај пролама
Још дуго после смрти њене
.
Шаљем ти загрљај
Мек као руно оваца
Што блеје невиност у зеленилу
Што каћуне жваћу
И не мисле о љепоти
И пропасти великих царстава
Као да знају да оно највеће
Нема ни почетка ни краја

Фото: Каћуни; Википедија