Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Пун месец овог јула виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!

Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће

Јул пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Фото: Каћун; Википедија

Један упита:
„Шта је твоје, а шта моје?
Небо или земља,
радост или туга,
свјетлост или мрак,
уздах или издах,
живот или смрт…?“
Други размисли, те му одговори:
„Ја сам и на небу и на земљи,
дијелим и радости и туге,
у свјетлости искрим јаче,
у мраку пут освјетљавам,
присутан сам и кад живот издахне,
те се смрћу вјечност удахне.
Ништа није, ни моје, ни твоје.
Гдје сам ја, ту си и ти.
Сагласје клепета анђеоских крила.“
А човјек?
Човјек у својој гордости воли да је сам,
себи својствен, самодовољан…
да посједује и да присваја.
Не горди се, човјече, пред величином туђих дјела,
већ се унизи пред величином својих недјела.
Чак ни мисли које имаш нису твоје.
Дјело су Господа.
Он је створио свијет за двоје.

Фото:Два анђела; Википедија

Нема суштих недостатака у теби нема ни у мени
Стога не кривимо наше лице и не печатимо усне
Сваки човек је прави битник – Откровење Божије
Људи наизглед лутају безциљно – траже Пут
Не прави слепо од Живота рмбу над рмбовима
Живот је вечан и безконачно велики потенцијал
И увек увек подржава наше несебичне планове
.
Потка –шести елемент красна Божја плетеница
То су лепи дубокосмисаони ћилим до ћилима
Потка је свест и потка увек плете и чини светове
А его је рам у који се заробљено урамљујемо
Уместо да спознајно путујемо дуж плетеница
Из света у виши свет из Васељене у Васељену
Будимо занавек истинити и чисти и усправни
.
Када човек нема исправну акцију врти се у круг
Да би се показао другима скупља духовне мрве
А то су таштина и гордост и духовна мастурба
И не ушушкавајмо се! Бацимо свилене пелене!
Бацимо душеке јоргане јастуке свилу и кадифу!
Изађимо напоље пробијмо лед окалимо главе!
И живимо живот изнад оправдања и опраштања
.
Бацимо уштогљени тупи сценарио писан гомили!
Пишимо сами свој живот и послушајмо мудраце!
Не бринимо о било чему недостојно и неважно је!
Чувајмо наше чело од брига и бора водоравница
Ни овај свет ни много виши светови бригу не воле
Слушајмо срце душу и скокнимо – небо куцнимо
Полетимо на планину полетимо на другу планету

Летећи усмеравајмо се кроз духовну вертикалу
Протрљајмо очи једном два пута стотине пута
Гледајмо кроз масиве високих планина и облака
Бацимо луткице сличице књижице које скупљамо
Тражимо сасма непознате тајновите висине дубине
Тамо је вредност и изазов – тамо су Пут и Циљ
Иди слободан и неустрашив иди у Светлост!
.
Понекад пустимо крв и призивајмо љуте звери
Чувајмо се тих меких дана да не прекардашимо
Јер сува свакодневница уштогљена и уштројена
Представља духовни ментални и физички слепизам
И јесте пакао деветкружни у нама другог нема
Над људима је дуго предуго била копрена незнања
Вратимо памћење да смо духовна и вечна бића
.
Питају се људи а питам и ја њих – како пливати?
Пливајмо радосно кроз Вечност тражимо Безкрај!
Нек сви уче велика знања већа од религијских
И нека ме се ману млаки тугољуби и оптуживачи!
Тражимо Божији глас и гласове иних захукталих
Чији трептаји отварају око наше Ја Јесам есенције
Дошли смо – да се одушодухосвестолицетворујемо!

Фото: Смисао живота; Википедија

141
Из златно-жутог облака,
Гле, слива се у сне –
Јесења вилинка сете!

142
И кад све изгуби
Сваки смисао, –
И даље верујем!

143
Онај сам што зна,
Да је све ово
Само један сан.
Само сан, гле,
И, ништа више!

144
Тајинствени сневач из сна,
Гле, мене у сну снева!

145
Не сневам ја своје сне,
Већ моји сни, гле,
Сневају мене!

146
У ноћи дужој од века, гле,
Само нас Духовно Сунце греје!

147
На концу
Дугог пута бесмисла,
Смисао ће, гле,
У Светлост да процвета!

148
Гост у дому своме;
Туђинац, гле, на родини!

149
Душе наше
Светле низ сазвежђа!

150
Постидех се,
Пред самим собом,
Дела својих, –
Не знам што!

151
Дела моја,
Без мене,
Гле, лепша бивају!

152
Будим се, гле,
У праскозорје
Будућега века!

153
Ако си рођен,
У Истини,
Онда и јеси;
Постати не можеш!

154
Вера је знање
Које не долази
Из ума,
Већ из срца
Посвећеног!

155
Век се рађа из тишине,
Док свет тоне у дубине!

156
Онај што јесте –
Праузрок без сврхе;
Творац свега без узрока,
Гле, Он је без имена
И без обличја,
И Њега нико
Познати не може!

157
Свирку сетну ветар свира,
На струнама месечине, –
С вечери,
У сутон зелен.

158
Ветар, у сну, над водама,
Грли иве месечарке.
А пун Месец, мед крошњама,
На сенкама ветра клизи.

159
Путуј! Не оклевај!
Једини си путник
На путу навише!

160
Да ли ће Доброта
Моћи да опстане
У веку овом зла?

Боже, гора високих,
Врхова плаветних,
Долина зелених,
Огледај се у очима
Поља цветних и вода изворских!
.
Прошетај се њивама
Златним, житним,
Шумама столетним!
Окити се птицама радосним
И јутром распеваним!
.
. Насмеј Боже,
Облаке, земљу
Сузама Радости да поквасе.
.
Осмехни се Боже,
Сновима девојачким!
Помилуј образе им,
Зрацима жарним,
И пољуби их уснама
Медоносним!
..
Огреј Боже,
Срца младића, што лутају,
И изворе Вилине што траже!
Поведи их!
Путеве жељене им покажи!
.
Дај Боже,
Мир тихотни свакој травки,
Птици, срни, јелену,
свима што Земљом лете и ходају!
.
И Вуку, кажи,
Да буде будан,
Народу своме
На вечној да је стражи!
.
Дај Боже!

Мој тата
скаче у вис по три спрата
тек онако из ината
акробата
.
Зубима за ланце хвата
дебље тање дуже краће
ланце кида алке жваће
мој тата
.
Стави ноге иза врата
и на једном прсту стоји
ничега се тај не боји
акробата
.
Савитљив је ко од гуме
Свашта зна и свашта уме
.
Мене маму и мог брата
све нас чува татамата
акробата

Фото: Акробата; Википедија

Код нас на Балкану још се налази по планинским селима простих душа с толиким богатством доброте и чедности, да када би их бацили у главну улицу ма које од пет и пет престоница, ви бисте се и нехотице сетили приче о благу заривеном под земљу.

– Шта би тек било од ових простих душа, испуњених добротом и чедношћу, да су простудирали седамдесет и седам варошких философија и теологија?

Било би несумњиво исто што и са здравим човеком, који је прогутао седамдесет и седам пилула, одређених за болесна човека.

Уболестио би се.

Философије и теологије множе се тамо где се множи духовна затупелост.. Тамо где је болест, тамо је и медицина.
Однос верепрема системима философије и теологије сличан је односу хигијене према медицини.

Фото: Старци у планинском селу; Википедија

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у плоду и отровне кише лију.
.
Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију.
.
Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.

Фото: Орфеј; Википедија

121
Сви преци моји;
У мени пребивајући;
Мноме бивају –
Ја Сам!

122
Онај сам, гле,
Што снова рађа
Велике претке своје!

123
Један будући језик
Мора бити језиком
Посвећених сневача.

124
И гле!
Ткам потку од Светлости;
За један језик будући;
На којему ће
Сневати, и певати,
Велики посвећеници
Пра-васељенске дивоте!

125
Песма је ту
Да те покрене,
И да те, гле,
Преокрене!

126
Нека нас обасја,
И изнутра озари,
Светлост Духовнога
Пра-Сунца!

127
Ја сам један од Оних
Којих нема више
У вашему свету

128
Дух Времена и Душа Света
Творе слику у Вечности
Про обзорја од тишине

129
У Свему остани Једно;
Буди потпун!

130
Ти си Светлост
Али, ти си и Тама!
Значи, ти си потпун –
Цео, и свој!

131
Ма шта да се деси –
То си ти Сам!

132
Свест и Свесност –
Исто је што и:
Вечно и Вечност!

133
Један будући свет
Већ се у сновима нашим
Давно догодио

134
Самоћа, гле,
И студен од века
У свету људи!

135
Кроз бол се, гле,
Присећам
Опсена својих!

136
Бол који ме тишти
Јесте последица
Давнашњих
Страхова мојих!

137
Песма није у речи;
Песма је тамо негде
Иза речи, иза свега.

Песма је Биће Суштаства
Што обитава у тишини, –
Изван простора и времена.

Песма је Вечна Потка
Сна о стварању Љубави.

138
Што будан, гле, сневах –
То већ стварност би!

139
Мишљење и сневање
Бивају један Пут!

140
Мисли из сневања,
А сневај из не-мишљења!

Фото: Фб страница – Flawers und Nature