Category: All
Жељко Илић: Додир

Наредит ћу стиху
да те воли
Са трепавица
росу пити
А твоје тијело
ливаду цвјетну
у завјетрину
загрљаја скрити
.
Будан стрепим
над сновима твојим
љубим те јутром
мекану и снену
И као прстеном
грлим тебе
Спокој и немир
у истом трену
.
Дрхтај скривен
у погледу сваком
уснулом трагу
твог кармина
.
У венама плеше
брзак лаве
Ил´ је то само
твоја близина
.
Не отварам очи
хоћу да траје
немир вјетра
што јутро буди
Да само још мало
у спокоју зоре
ћутим тишину
твојих груди
.
Сваки додир
као струна
гитаре старе
крај камина
.
Као срна
прилазиш ми ближе
Као вјетар
kao балерина.
Фото: Барби балерина; Википедија
Владан Пантелић: Уметност малих корака

Живот – та чудна чудница најчудноватија
Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу
Са милион милиона лати – могућих путева
Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја
.
Ходам складно без станке малим корацима
Многоного и многогоруко и многомислено
Танком плавом ивицом непрекидне промене
Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе
.
Нада опасана пламеном пробудила чудише
Гледају тупо јер им спава прозор за живот
Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу
Мотрим из рупе моје свирале размишљања
.
Чојка сваког лако најлакше можеш упознати
Гледећи право преко његовог мача у осмех
Али не буди лонац који се меша у туђе прсте
Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат
.
Идем малим корацима и садим орахе орњаше
Видим погодно место за садњу садница жеља
Потом зурим у плаво напупљено високо небо
Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!
Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!
Фото: Мали кораци; Википедија
Верица Стојиљковић: Раскопчај капут

Раскопчај капут,
онај, јутрима што носиш
кад бива хладно!
Раскопчај дугме свако,
да наслоним се на те груди,
а онда ме грли,
дуго, дуго и јако, јако!
.
Онда, закопчај дугме, баш свако,
да тако овим светом ходамо,
под капутом твојим,
по вечности нераздвојно!
Фото:Фб стр В. Стојиљковић
.
Лазар Тица: Повратак песме

Кроз мокру ноћ без плаве луне
Зачух ти ромор покислим путом.
Да л’ ти то беше или је у ме
Твој давни део снено залуто?
.
Па те сад тражим, па те зовем
Стазама куд се пијанци вуку,
Вратила си се у мене поноћи ове,
Док капи кише друмове туку.
.
И нека те, нека, да бар за кратко
Побегнем од овог празног тренутка,
И да се уткам на узглављу глатком
Твог изгубљеног плавог белутка
Фото: Кишна ноћ; Википедија
Драгица Томка: Мера живота

Када би се живот мерио
Бројем примљених осмеха,
Бројем нежних загрљаја
Који све дају а ништа очекују.
Када би се живот мерио
Минутима трчања по киши,
Тренуцима ваљања по снегу,
Бројем корака по дубоком лишћу.
Када би се живот мерио
Бројем сати ћутње
У којој само срца причају
И у струне дирају.
Када би се живот мерио
Погледима са гране дрвета,
Скакањем по барицама
И лежањем на трави.
Када би се живот мерио
Бројем препознатих звезда
Сатима гледања у пучину мора
Слушањем ветра који хуји.
Када би се живот мерио
Минутима гледања у очи,
Дубином разумевања без речи,
Ширином раширених руку среће.
Када би се живот мерио
Бројем речи захвалности,
бројем поверења у избор,
И похвала за исход.
Када би се живот мерио
Ситницама које живот значе,
Био би тако кратак
Да у једну песму би стао.
Након прве посете, поноћ нема, празна, 02.09.16.,
Фото: Звезде; Википедија
Владан Пантелић: Сурица

(Размишљам о Легињи, мојој баби)
У Тијанији испод Орлове планине
На благој Ватри и Молитви
У златном котлићу умешане с медом
Кува врло ретке лековите травке
Mудрица Легиња наша безвремена маjчица
Јаке траве оком и шаком миловане
Срцем умољене потом убране
Даће мишицу јаку уморном јунаку
Вратиће младост мудрацу и радост
Тајновити еликсир – Сурица
Али пази на савете Мансанмане јуначе
Које ти беседи Легиња среброкоса мајчица
Попиј једну или две чашице
Вратиће ти снагу и младост у лице
Али не и трећу уништио би срећу
И постао сметена скитница лудица
Фото: Фб страница – Flawers und Nature
Снежана Миладиновић Лекан: Благо ономе ко Љубав твори

Благо ономе ко се
као анђео добри роди
и још ко зна
да пева о љубави,
срећи, животу, о слободи…
.
О своему што нас
Људима чини и зна
да каже, опрости, извини.
.
Ко научи најважнију лекцију
и савлада умеће живота,
Љубави и схвати да
у томе је Лепота!
.
Сачува душу и остане
то што заиста ЈЕСТЕ!
И не мора више
да се враћа и
путарину поново плаћа
и пролази прашњаве цесте…
.
Бог, Божија воља ЈЕСТЕ!
О томе се не спори!
Благо ономе, ко чује
шта душа му говори!
.
Ко Живот, Љубав твори!
Ко увек у своје
име, из срца говори
и вером живи, дише!
Добио је од Живота
НАЈВИШЕ!
Фото: Анђео; Википедија
Невена Милосављевић: Ево ме, смрти

(Владици Атанасију)
Ево ме, смрти, животе вечни!
Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;
.
Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал’ вуку ме лавре, ветар и море…
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
– Дођи, чедо, на те је сад ред!
.
У тај ма’, ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим’ стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.
Ходим, ходим, да се опет родим!
Фото: Владика Атанасије; Википедија
Радица Игрутиновић Матушки: Витешки несан

Иду године, живим у мраку…
Зaлуд данимa, светлост штo дају,
Сећања тешка, налик су страху,
Ходам мртвожив вечном бескрају.
Знате све добро… гoне нас дуго,
Љагу бацају пo Вучjoj части,
Зашто ћутитe, народе туго…
Зар и у вама српство се гаси?
Време пролази, грли мe сузoм…
Сенке из рата, снове ми гоне!
Mучнa тишинa траје предуго,
Несан ме прати и ноћи ове.
Ратник, рођен за витешка дела,
Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,
Душа joш сиja, oд бeлoг беља,
Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.
Kидам се, Мајко Србијо драга…
Из пламених груди, Вук се роди!
Kрећем нечујно са кућног прага,
Српски мe корак… у борбу води.
Из колевке наше, чује сe плач,
Зa њу устajeм… у свако доба,
Срцe бoли мe… у руци je мач,
Зa вас, сaмo смо потрошна роба!
Док ми се боримo, потражи спас…
Буди се Србине, пoдигни глас!
Фото: Вук; Википедија
Нада Аничић Црљеница: Мелодија сремског вретена

Да л’ то птицом
ил’ влаталим житом
бивам
сред плаве дубине
у мир обручена,
док сневам
како шушти у свануће
мелодија са вретена
А свуд наоколо
у пени облака
беле ноћи
цветним концем извежене.
Под небом
страсним се
гост љубавник
отвара.
У крилу месечине
бди.
И дух се духом вине.
И птице из пламена полете.
Из гнезда од звезда
разасуте,
док слутим неко страсно лето.
А бели се мриси роје.
Роје,
у те тајне вечне
које мним.
Где душа девојачка и момачка
скитница је замршене косе,
што се вије иза међа мрака.
И задрхти,
у те страсне јаде
јер им младост краде
мелодија са вретена.
Из двокњижја:“Псалми у свили душе“
Фото: Преслица и вретено; Википедија
