Забунцај, да чудо се деси
у немилости дрхтавог језика
који би да завара ову
рунолисну сагу
нечим, чему се надати
не умије људско биће.
Између двије ноћи је дан,
а између два дана је вјечност.
Опери се, моја слико,
моја невољо, мој страху,
опери се мојом сликом,
мојом невољом,
мојим страхом!

Фото: Језик; Википедија

(Посвећење Ероса)

На свету ништа ново сем чудеса,
велим ти, Анђеле.
И после измишљених векова
рука сам прва која те слика,
бдење сам радосно у земаљском невиду.
Кажем, ти си опсенар, моја узајамност,
онај си што још ваја Афродиту
за неки нерођени храм.
.
Ако тако видим,
овај тренутак је вечан, Анђеле,
јер ништа није прошло ни будуће.
Орфејева чудесна свирка
прошла је кроз јесењу шуму,
лишће је плакало сјајно.
Кажем, ја сам лишће, дрхтај,
и ад сам који потреса божански звук.
У сну сам јава порушеног града,
и демон, и Јелена Тројанска,
на јави – сан, прва сам тамна вода
у коју слази светлост одељеног неба.
.
Верујеш ли, Анђеле,
у некој паганској шуми жудња сам,
а ти близина, обличје и лепо божанство
од чијег додира умрем. И будим се.
Будим се на суморној киши,
свеједно где, можда у Атлантиди.
Свеједно што не кажем:
блискост је недокучива даљина.
Већ видим, тако ме уписује неко
у кишном јутру
на другој тачки времена.
И писмо се по знацима ишчитава,
можда као љубавни говор
или мит о Еуридици.
.
Велим ти, Анђеле,
од свега извесна су само чудеса,
митови су сушта историја, душино дело.
Безименог именујем те тако.

Фото: Јелене Тројанска; Википедија

.•ЧУВАРИ НЕБА И ЗЕМЉЕ•

*-Ако знаш да си Бог, те границе сежу до Бога, а Бог је свемогућ, свемоћан.

*-Ако мислиш да си човјек, онда границе твоје моћи сежу до следећег човјека, до твог комшије, до ближњег твога.

Какав си ти и какав ти је комшија одлучује о подручју (опсегу) ваше моћи. Једино удружени у Љубави постајете већа цјелина са истим духовним вриједностима.

Ваше духовне вриједности су ваша највећа моћ и ваше највеће благо.

Премјестимо то сад из апстраховања у практичан примјер:

Синоћ је (у времену кад сам прошле године писао овај текст) над Хелмом харала олуја (а ево сада и врућине).

А да ли је тако морало бити?

Да ли то мора тако бити?

НИЈЕ и НЕ МОРА.

Поставио сам мој текст „НЕБО СЕ ЧУВА ДОК ЈЕ ЧИСТО“, а то ћу и овд‌је демонстрирати.

Наиме, свако од нас је под‌једнако моћан да контролише и стога пројектује климатске услове за благодат сопственог окружења. Посматрати Небо, то свако може чинити гледајући га изнад своје главе. То је стварни домен наше визуелне пројекције. Друго је пак замишљање (унутрашња ментална пројекција), које може да покрива не само даље од кружнице визуелног хоризонта већ и планету… и цјеловити универзум.

Нас тренутно интересује кружница нашег физичког хоризонта. Замислимо човјечанство као океан са као огледало мирном површином. Тако би човјечанство заиста изгледало када ни у једном човјеку не би било нити једне једине мисли. Али није тако, тај океан је пун мисли а свака мисао је као каменчич који бацимо на ту површину воде.

Шта се тад деси?

Вода заталаса а на површини се створе концентрични кругови. То је оно што је видљиво, али истина је да се таласи преносе сферно те собом прожимају цијели океан, али и Небо изнад њега.

Какву практичну вриједност има ово знање?

Узмимо примјер климатских услова (то је тренутно веома актуелно). Какве везе климатски услови имају са концентричним круговима на површини воде?

Замислимо сада да смо испод кружнице свог Неба. На нашем Небу је све видљиво:

1. мир у нама је представљен плаветнилом Неба,

2. Мисли су облаци

3. кретање облака указује на несвјесне тенденције нашег подсвјесног разума

4. груписање облака представља сродне мисли

5. Тежина/лакоћа облака је наше ментално стање

6. ковитлање су емоције

7. грмљавина је пражњење набоја поларитета и тд…

Небо је дакле наш одраз у огледалу а ми смо центар видокруга.

У нашој позицији пада онај камен на површину воде и ствара концентричне кругове, како на Небу тако и на Земљи. Када одапнемо наш лук разума и из њега отпустимо мисао она удари о површину огледала и заталаса цјеловити универзум. Небо нашег видокруга нам је показатељ нашег тренутног стања, те ако смо у Љубави, хармонији и миру док одапињено лук и наша стрелица (мисао) ће у себи носити Љубав, хармонију и мир, те када се забије у огледало, оно ће заталасти истом фреквенцијом.

Али уколико су наше мисли константно испуњене страхом… и Небо ће бити застрашујуће. Дакле, наше Небо, наша кужница зависи од наше свјесности.

Добро, рећи ћете, али и комшија има свој круг, своје Небо… Гд‌је почиње његово а гд‌је се завршава моје?

Да ли моје утиче на његово и обрнуто?

Све кружнице су свепрожимајуће, јер сви и све смо у једном беспросторном центру. У њему пројектујемо слике паралелних кружница, а стварамо их од информација које изаберемо из океана колективно несвјесног. То значи да у истом овом трену и утичемо и не утичемо једни на друге, све зависи од тога према чему смо окренути и отворени/затворени.

Како ово знање користи и мени и комшији?

Ако смо и комшија и ја центри концентричних кругова свог Неба, онда мој круг улази у његов и његов у мој. Уколико мој комшија успије пројектовати мирно Небо изнад његове главе, мени је посао већ олакшан; ја се нећу сукобљавати са његовим круговима већ ћу вибрирати своје кругове на истој фреквенцији. Мир ће бити пренешен из његовог Неба у моје, а ја ћу следећем комшији пренијети стање мог Неба на таласима мојих кругова који улазе у његов домен… и тако редом.

Сваки човјек има комшију, сваки комшија има свог комшију… комшилук је сачињен од људи; људи одржавају комшилук-комшилук одржава људе.

За то није потребна борба.

Напротив, чињеница да се спремаш у борбу је потврда твог менталног стања, а борба сама по себи није ништа друго до поледица немира, супротстављања комшилуку, одсуства мудрости.

Борбу стога морамо анулирати из себе а анулирати је можемо једино Љубављу; схватањем Једноте свих и свега, при чему себе начинимо транспсрентним, те стрелице које су напуњене негативним набојем немају циљ у који се могу забити.

Из тог стања транспарентности емитујем своје Небо, онакво каквим

ми мој ниво свјесности налаже.

Дакле, у свом центру из којег д‌јелујем ја од негативности уистину чувам и ваше Небо за вас, до вас је да то исто чините у свом центру или пак да се затворите, да се одвојите од истине и да сопствено Небо гледате као полигон ратовања… „Свјетла и Таме“.

Будите и ви чувари мог Неба као што сам ја чувар вашег!

Нека буде Љубав, хармонија и мир, како на Небу тако и на Земљи!

Фото: Облаци; Википедија

Остарила је наша мајка,
осамдесет другу годину броји.
А и ми више нисмо млади,
и свако иде путем својим
.
Дочекала је унучиће,
а сада тепа праунуку.
И само понекад она помене,
свој тежак живот, рад и муку
.
Остарила је наша мајка,
ту где је рођена, у селу свом,
целог живота уздижући
наше огњиште и наш дом.
.
Све више притиска година бреме,
али се умом још увек неда.
Разборита је, кике плете,
и још јој није коса седа.
.
Остарила је наша мајка,
у духу села и обичаја.
Сви штио је знају памтиће увек
њен благи осмех опроштаја.

Фото: Стара мајка; Википедија

Да није контраста не бих знала
Да волим пут, сваки корак
И кад је живот горак,
Када ме плаши и свуда је тама
И осећам се потпуно сама
Позива ме да се сетим
Да престанем да стрепим.
И када ме сенка јури
Значи да негде цури.
Изгубило се усмерење
Јавило се узнемирење.
Тражи да се знаци прате
Они увек знају да те врате.
Правац је један а путева много има,
Па ако је зима, стеже и боли
Тај те пут сигурно не воли.
Треба да се запиташ
Чему сада да се вратиш.
У похлепи жеља срце залута
Једноставно скрене са пута
Очекивање је главни знак
Да ти је на очи пао мрак.
Сваку вредност заборављаш
Само би да узимаш
Тада срећа нестаје
Нешто увек недостаје.
Није важно колико си одмакао
Колико си суза проплакао
На сваком раскршћу Он те чека
Као табла нека
Тако стоји, и док благослове броји
Каже ти:
Кад ти нешто јако фали
Ти се само захвали
Затвори очи и дубоко удахни
Онда се себи са пута макни
Указаће ти се лепота овог света
Осетићеш мирис цвета
Чућеш песму птица
Видећеш светло свица
Знаћеш да си на правом путу
Јер си заборавио жељу круту
Сада знаш колико много имаш да даш.

Фото: Раскрсница, много путева; Википедија

Хиљаде необојених поља
Хиљаде неискорачених корака
Да ли ја то могу?
У празна поља
на мрежи живота
Гледам
Знам да попунити желим
Додати боје сваком пољу
И великом као лист
и маленом као маково зрно.
Додати боје животу
Кораку сваком.
Не видим неискорачене кораке
У магли се крију
А ја не знам да ли умем
Или да ли снаге и мира имам
Да бојом бојим
Сва та празна поља.
Да ли ја то могу?
Узимам боје у руке
Осетим
Снагу имају
Греју, голицају
Буде ме и распаљују
Пламен у мени
Боје којима необојена поља
Обојити хоћу
Бојим свим бојама
Свим притисцима
Обувам ципеле
Осетим
Снагу ми дају
Греју, боцкају
Буде ме и распаљују
Ватру воље у мени
Неискорачана поља
Знам да су посвуда
А која корацима својим
Докорачити желим
Да ли ја то могу?
Бојим
Корачам
Бојим
Корачам
Иза мене
разнобојна поља ничу
Као ливада лети
Иза мене
Искорачани кораци
Мрежу животних стаза исплели.
Бојим
Корачам
Да.
Ја то могу.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Ми у себи имамо мира и немира.
Питање се намеће – Шта нам више прија?
Пут без циља или поље босиља и смиља?
Можда скривена жеља да нам душа све благосиља?
Куда ми пожелимо, ноге нас воде.
Неко жели пут до пакла,други до слободе.
Оне саме изврше дату команду
и без поговора иду у том смеру,
сад,зависи,хоће ли човек у разврат кренути
или дубоко заронити душом у веру.
Има истине,све је по закону Божијем, у обрнутом смеру.
Дакле, где год ноге да нам крену,
остаће нам траг записан у времену
или заборав наш у безвремену.
На своју штету ил` на радост многих
од срца се Богу молим.
Где год пођем, желим да волим.

Помози ми, Господе,
да, ма кога на путу свом сретнем,
засадим зрно љубави чисте
и у живот му радост уплетем;
да напојим милошћу и он огорчен оздрави.

Нек све у славу Твоју буде да се не заборави.
Радост да будем многима
и мирис небеским цветним пољима.

Тачка која ме спаја и од Господа не раздваја
нек буде у свему.
Све што чиним то је
из љубави према Њему.
Она нема граница нити има цену.
Блистава белина нека буде моја једина
небеска врлина.

Она није територија, већ светилиште.
Њено тело не жели да буде освојено —
оно жели да буде примећено,
препознато,
позвано.
.
Њена кожа је храм
и свако место где је дотакнеш,
може постати молитва —
ако то не радиш као да узимаш,
већ као да дарујеш себе.
.
Њено да — више је од жеље.
То је њено поверење,
њена одлука да се открије пред тобом
као што се небо отвара само кад верујеш у сунце.
Љубав не почиње у кревету,
већ у погледу који пита, а не узима.
.
Њено не — твоја зрелост да волиш.
Ти ниси мањи кад прихватиш границу.
Ти си већи јер знаш да љубав није глад,
већ уметност чекања,
уметност слушања.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
.
Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.
.
Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.
.
Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.
.
И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.
.
Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.
.
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
.
И тај поглед, кô кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.
.
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Фото: Нирвана; Википедија

Погођени шутњом и
Голотињом камена,
Конзервисаном истином,
Костурима ријечи,
Јучерашњим јутрима,
Плакатима са сликама
Непознатих људи и
Уоченог недостатка смијеха
На костурима ријечи –
Одлазе соколови…

Фото: Фототека Србског Журнала