(Посвећење Ероса)

На свету ништа ново сем чудеса,
велим ти, Анђеле.
И после измишљених векова
рука сам прва која те слика,
бдење сам радосно у земаљском невиду.
Кажем, ти си опсенар, моја узајамност,
онај си што још ваја Афродиту
за неки нерођени храм.
.
Ако тако видим,
овај тренутак је вечан, Анђеле,
јер ништа није прошло ни будуће.
Орфејева чудесна свирка
прошла је кроз јесењу шуму,
лишће је плакало сјајно.
Кажем, ја сам лишће, дрхтај,
и ад сам који потреса божански звук.
У сну сам јава порушеног града,
и демон, и Јелена Тројанска,
на јави – сан, прва сам тамна вода
у коју слази светлост одељеног неба.
.
Верујеш ли, Анђеле,
у некој паганској шуми жудња сам,
а ти близина, обличје и лепо божанство
од чијег додира умрем. И будим се.
Будим се на суморној киши,
свеједно где, можда у Атлантиди.
Свеједно што не кажем:
блискост је недокучива даљина.
Већ видим, тако ме уписује неко
у кишном јутру
на другој тачки времена.
И писмо се по знацима ишчитава,
можда као љубавни говор
или мит о Еуридици.
.
Велим ти, Анђеле,
од свега извесна су само чудеса,
митови су сушта историја, душино дело.
Безименог именујем те тако.

Фото: Јелене Тројанска; Википедија