Што нас више вражја сила

нападала и крв пила,

то су срце, плам и душа,

сјајнији нег зраци Сунца.

.

У болу смо прогледали

славне претке пољубили

и међ вечне силе стали.

.

Земља Србска, под

стопама нашим мила,

посвећена, крвцом напојена,

најсветије жар плодове је родила.

.

У болу смо прогледали,

славе врата отворили

да са Творцем диванимо.

То је позив Србског рода

Ја волим срећу која није срећна,
песму која мири завађене речи,
слободу која има своје робове
и усну која се купује за пољубац.

Ја волим реч о коју се отимају две слике
и слику нацртану на очном капку изнутра,
цветове који се препиру са временом
у име будућих плодова и пролећне части.

Ја волим све што се креће јер све што се креће –
креће се по законима мировања и смрти.
Волим све истине које нису обавезне.

Ја волим јучерашње нежности,
да кажем своме телу „доста“,
и да сањам биље,
прсте, очи, слух
другачије распоређене у шуми
неголи у телу.

Фото:Фб страница – Fractal Multiverse

Не дам моју Топлицу, моју реку и шумицу!
Не дам Блаце, Прокупље, Куршумлију!
Не дам своје село, њиву, фамилију!
Не дам земљу најсветију!
Не дам претке што зној и крв оставише,
док се за нас храбро борише,
за слободу нашу изборише!
НЕ ДАМ!
Чујете ли ме?
Чујете ли ме сви ви што сте заборавили,
што сте дедовину продали,
претке своје издали?
Чујете ли ме?
Не дам вам ни мрву, ни мрвицу земље моје,
Не дам вам мајчицу, недам Топлицу!
Не дам земљу моју уснулу!
Не дам Суви До, Стубал и Чунгулу.
Не дам Вичу, пирамиде и извор воде,
не дам ништа мој роде.
Не дам Плочник колевку цивилизације,
што нам многе тајне крије.
Не дам ни Трбуње, Баце, ни Туларе,
Бабин поток, Џигољ, ни Чучале!
Не дам Здравиње, Малу Плану и Водице.
Не дам Игриште, Сагоњево, Трнов Лаз,
не дам ја ни свој образ!
Топлица је мом животу путоказ,
мог постојања доказ!
Не дам Гргуре, Јошаницу, Барбатовац,
ни Музаће, Сибницу и Ђуревац!
Не дам Кутловац, Лазаревац и Кривају!
Недам јер ту моји преци почивају!
Зато, не дам!
Не дам Ново Село, Мачковац, Перунику,
Шатру, Југовац, Шиљоману,
ни Мердаре, Житорађу, Микуљану,
Дединце, Иван Кулу, Извор, ни Дубраву!
А за све што имају анамнезу,
не дам ни Претежану, Спанце, и Пребрезу!
Не дам Студенац, Божурну, Тмаву,
Ни Рашицу, ни Драгушу, ни Коњушу!
Не дам јер је свако село лек за моју душу!
Белољин, Шишмановац, Бресник,
Више Село, Сварче, Невада,
Добри До, и Јовина Ливада,
Међухана и Механе, Товрљане,
Луково, Пролом бању и Точане!
још нису све приче испричане!
Сва су села топличким сунцем осунчана,
славом предака овенчана.
И зато недам!
Не дам Житорађу, Малу Плану.
Не дам Конџел, Кашевар, Мачју стену
Не дам Топлицу моју славом исплетену,
много пута прикљештену и преплетену,
искоришћену и од своје чељади напуштену.
Не дам, чујете ли ме?!
Не дам моју Топлицу,
већ вас зовем вратите се,
ја вам желим добродошлицу.
Чујете ли ме?!

Фото: Река Топлица; Википедија

Шта ће месец на небу?
Ко га је поставио тамо?
Није му још време …
.
Рано је за месец
у дану без загрљаја,
додира,
пољупца
без и једне
речи изговорене
у тишини љубави –
без и једне
написане песме
или риме…
.
Рано је за ноћ.
.
Још није ни свануло
и срце још уснуло –
чека:
.
Освит
Светлост
Сусрет
Додир
Поглед
Заједничко буђење
Дашак нежности
Расцветале ливаде
Модра језера
Кристалне потоке
Песму славуја
Дубину шума
Бескраје висоравни
Каруселе лептирова
у огледалу
другог срца…
.
Чека –
све што љубав
може дати.
.
Чека –
.
Живот.

Фото: Месец на небу; Википедија

Чуда се дешавају
Чудо моје
Чуда се рјешавају
Чуда се једино броје.
.
Чудо ти испуни жељу
Чуда те са љубављу споје
Вјеруј увјек у чуда
Магичан живот то је.

Фото: Фототека Србског Журнала

(посвета брату)

Нека остане нешто од нас
Самујемо у тишинама
ти ја и ноћи дуге
ти у туђем загрљају
грејеш заборављене дане
док моја стопала крваре
од промашеног ходања
у празном простору
које бездушно пролази
траговима ветрова.
Била си некад
моја мирна лука
без залуталих бродова
једино ти си могла
опрати прохујале године
и вратити еидосе
младости
само са тобом сам могао говорити о љубави.
Волео бих овако
усидрен у сећања
да се вратим бајкама
о вечности љубави
волео сам те
једино са тобом
ноћи су биле без олуја
постају све дуже
свака ноћ
нова рана.
Ево већ
мирише пролеће
умива се на реци
раскопчава своју душу
процветаће и трешње
боје твојих усана
са којих сам некад
испијао нектаре
…јеси ли приметила
да долазе птице
прве ласте радују се
поветарцу
ускоро ће рода
загрлити
наш оџак
нестаће дани
од којих су се душе ледиле.
Молим те
не затварај врата
заборава
нека остане
нешто од нас.

Фото: Фототека Србског Журнала

Слушају стари богови словенски
и свеци хришћански
како сви ти дошли из далеке Војке,
ухваћени у коштац судбински
небо истом речи именују
и све од звезда па до ситна песка,
како истим речима запомажу
да им се сила смилује небеска.
Како сви ти дошли са далеке Војке,
са њених појата,
ти досељени с падина Карпата,
у смртном часу
истим именом призивају мајку,
и заклињу сина,
истим именом призивају правду,
и како сви кривду зову кривдом,
а стид стидом.
И ниједан од богова, у првоме трену,
не могаде да разазна
ко је нападач а ко нападнути,
и на које треба да се обори
Перунова
или Исусова казна.

Фото: Перун Громодржац; Википедија

На тврдом лотосу
Сплео сам ноге и исправио кичму
Са три затворена ока и уз дубоко дисање
Повезао сам се са Мајком Земљом
Кроз кичму до врха главе
Уз све могуће тешке радове
Надковао сам седам обојених степеника
Потом још три до врха Неба
.
Индиго Ноћ са миријадом свитаца
Сваки свитац је нечији сан
.
Раздвојио сам своје биће
И у висине упутио једно зрнце себе
Прелазећи преко клисурица и планина
На раскрсници спојило се зрнце са сном
Препознати кренуше смело и без речи
Стрмом узаном и кривудавом стазом
Пратећи светлост – водича

Фото: Фототека Србског Журнала

и убого и кљасто пресито гладно голо
иста завија тама и вија исто коло

тек ужарене главе неким крајичком свести
осете страшни усуд и на шта ће се свести

а све би баш све дали да једном мир ускочи
у изгубљени поглед снове усахле очи

сви траше спас у чуду у ћутању монаха
он саставља из ничег саставља те из праха

како се мери душа тежина праударца
строга остаје тајна Пајсија Хиландарца

као што цркву диже и где би и где не би
тако је диже изнутра у себи и у теби

а невидљива црква записом светог храста
нови отвара живот природно с тобом сраста

Фото: Пајсије Хиландарац; Википедија

Стала сам испред огледала
и угледала твој лик.
Покушавам да ти додам папир
на ком су згужване све моје
емоције.
Ти не пружаш руке.
Дајеш ми новине окренуте
на последњој страни.
У читуљама стоји моја слика.
Подижем главу ка огледалу.
Сада видим само себе.
И то је моја смрт.

Фото: Лик у огледалу; Википедија