и убого и кљасто пресито гладно голо
иста завија тама и вија исто коло

тек ужарене главе неким крајичком свести
осете страшни усуд и на шта ће се свести

а све би баш све дали да једном мир ускочи
у изгубљени поглед снове усахле очи

сви траше спас у чуду у ћутању монаха
он саставља из ничег саставља те из праха

како се мери душа тежина праударца
строга остаје тајна Пајсија Хиландарца

као што цркву диже и где би и где не би
тако је диже изнутра у себи и у теби

а невидљива црква записом светог храста
нови отвара живот природно с тобом сраста

Фото: Пајсије Хиландарац; Википедија