Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!
Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!
Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

Фото: Свитање; Википедија

Ходаш покрај мене када свет обузме тама,
када сам сама.
Сузе, ђердани моји, падају доле, али
ти не даш да ме боле.
У срцу све се слама
и нема више плама.
Додиром твојим нежним не даш ми да пред патњом бежим.
Стојимо заједно када киша пада
и када сунце сја,
па и кад звезде прашину своју спуштају доле,
твоје се руке за мене моле.
Најчистија радост си моја,
ја сам сенка твоја.
Пратим те где год пошао,
кроз ватру и воду,
па и кад сви од тебе оду.

Фото: Прави пријатељ; Википедија

(Једно песничко jасновиђење)

То није
само земља!
Ни оно
на земљи!

Нити под земљом;
нити над земљом –
што видиш и чујеш
што можеш отети!

Не, то још није
Домаја Србија!

Далеко одавде,
иза свих обзорја;
у тишини светова уснулих,
у зелен-плаветном
Кругу Вечерњаче;
где бели ветри
Срп Месечев њишу,
понад борова витих
у студеној ноћи;
где вучји чопори
сетно завијају,
подно горја
у свит зорја;
где кликтај орла
буди најлепше снове,
и где нас греју
Три Сунца
Поноћна!

Е, тамо, гле!
од света скривена –
у срцима нашим,
у душама нашим,
у сновима нашим –
бива и пребива
Домаја Србија!

Коју нико
никад –
укротио није;
освојио није;
оробио није!

Фото: Србија, застава; Википедија

Парк у Великом Гају препун дрвећа
Поветарац са Карпата и Вршачког Брега
Шетамо и уживамо – Драган Мило и ја
Око нас светови вилењака и патуљака
Светови многих врста птица и инсеката
Светови вишекрилних духова разних боја
Светови Лепоте Лепоте Лепоте Лепоте
.
Онда… сноп Светла Додира Љубави Знања
Миловао је драго Драгана и мило Мила
А ја сам га повукао за реп држећи камеру
Сноп Светла је желео да се игра – надвлачи
Обузела ме сила љубва радости и топлине
Умало да будем са-Владан и над-Владан
И стога сам на слици оностран и невидљив

Фото: Мило Максимовић и Драган Симовић; ВП

Звуци лаганог танга,
Свеће тихо горе,
Мирно је и топло.
Сама сам.

Плешем у ритму,
Савијам се и лебдим,
Срце плеше са мном,
Оно ме води,
Ноге померају,
Руке их прате.

Наспрам мене нико.
Зажмурим.

Можда неко плеше са мном.
У сновима све иде некако лако.
Померамо се заједно.
Кораци складни,
Лагани, лепршави.
На леђима додир топле руке.
У руци рука.
Топла и мека, чврста.

Не отварам очи.
Пуштам да ме мелодија води.

Понекад се снови претварају у стварност.
Верујем.
Нека их.
Нека дође.
Звуци лаганог танга
у мени трепере.

Или то срце од жеље трепери?

Јесење поподне, звуком обојена соба, плешем сама, нов 2016.

Фото: Плес; Википедија

У тихо зимско
нед‌јељно јутро
из сна се буди
анђео мој
.
Године твоје
пијем као вино
и лажем тихо
што сам ноћас снио
.
Од свих
небеских тијела
твоје је душо
најљепше
У оку твоме
пјесма се крије
У додиру сваком
јутро се смије
.
Грлим идилу
ломљених кристала
и паучину
твојих њедара
Сребрна магла
спокој буди
у овом мору
преслатке блуди
.
Падају
Падају
Падају
Падају зреле
пахуље снијега
.
Као срна
дрхтиш уз мене
.
Топла соба
и мирис твој
.
Добро ти јутро
анђеле мој

Фото: Први снег; Википедија

Има једно слово непробојно
панцир слово, завој слово
грч слово, зуб слово,
прст слово.
Има једно слово скупо,
драгуљ слово, сеф слово,
трн слово, шум слово.
Има једно слово,
једро носи, шуму коси,
камен просијава
и у љубичастом
облаку свија гнијездо
опелом сна.

Фото: Слова; Википедија

Један трзај учинио да се одупрем болу
Није било теже тада, већ сада
Јер и Исус за истину страда

Многима то није успело
Јер се животу бољем нада
А ја Свесна људског ништавила и стида
Скидањем младе коре с тополе

Не бојим се уз стабло стати
Хоћу, одбранићу, Стабло јер је младо!
Младост се брже брише када се оштрица покаже

Зато!
Не прилази!
Стани !
Руку на срце стави!
Ту су путеви за рај настали

Фото: Топола, дрворед; Википедија

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које дајјее вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Фото: Фраст у Тијању, зими; ВП

С оне стране света, где обећано беше,
сиђох, жено, у таму дубљу од ноћи.
Ка теби, у бездан, ка твом греху,
очи моје луче пламен, а руке — празне.
.
Само мелодија, као бршљан што гроб ти обавија,
свирка душе, која живот беше, сада је крик.
Ја сам те звао, жено, за тебе пламтео,
а ти си пала, крвљу мојом у сну осенчена.
.
Богови, сурове стене, гледаху нас као игру,
и с ове, и с оне стране.
Мој поглед беспомоћан, а твој — камен.
Залуд плачем, залуд стење ломим,
камена ружа од суза —
Еуридика не може да се врати,
Орфеју неће да сване.
.
Сав пут нам засут пепелом, тихим падом,
Ни сенке нема на стази где сам те чекао.
И нико више не корача крадом.
Љубав нас сагорела, грех нас заковао,
а песма — јецај, узалудан зов у празно.
.
И тако, кад слава из губљења ниче,
зар мелодија утеха може бити?
О, жено моја, за чар твоју,
празно сад цветају лотоси и воћке,
гајеви крај мора.
Модри, жено моја, као твоје очи изгубљене,
имају ту боју.

Фото: Орфеј и Еуридика; Википедија