Бескрајна комето, звездани ти двори,
пета димензијо, галаксије зброји.
Немирна тишино временских полета,
прошло је будуће, све до краја света.
.
Замах снажних крила птице рајских башта,
песмо са небеса, исписа те машта.
Месечино сјајна, ти поноћно Сунце…
Црну таму гања узбуркано срце!
.
Поларна светлости, опрост за магнете.
Вуку ме, привуку и тад… Збогом, свете!
Незнана плането љубављу створена,
орбита је твоја, његова рамена.
.
Kристалу скривени изнад седмог неба,
облачаста магло световид погледа.
Господару сата, секунда и трена…
Разведри се око, нановорођена!
.
Уз дашак лахора и прах старог стабла,
ветрићу дивоте благородних нада.
Шумовито куца под ребрима бубањ,
срећа, осмех, туга… И суза је љубав!

Фото: Месечина; Википедија

Раније нисам разумела зашто људи, где год да оду, носе у срцу слику завичаја. Нисам размишљала да је баш на том месту, драги Бог одлучио да ми удахне живот. Нисам увиђала да су завичајна вода и ваздух, кодирали сваку моју ћелију. Нисам слутила да су звуци родног краја најприроднија и најлепша музика душе.
Нисам схватала да су тамошњи путеви већ били утрти за мене. Нисам примећивала да ме успављује увек исто небо, са другачијом причом.
Нисам појмила да су сви људи у завичају неком вишом промисли повезани, и слични на овај, или онај начин. Зато је вероватно, како време одмиче, а зов природе мајке да јој се дете врати, све јачи, љубав према завичају, све већа. Вероватно завичајни ваздух и вода, једини могу попунити крхотине у телу,настале током живота, газећи туђе путеве. Вероватно, само звуци завичаја могу допунити неиспуњену лепоту душе.
Вероватно, само завичајно небо, са лакоћом може успавати своје чедо и испричати му исту причу, по ко зна који пут. Вероватно је због недовршених путева и љубави родног краја, тамо у завичају, најлепши излазак сунца. Вероватно, тамо у завичају и кад звезда падне са неба, знаш да је твоја и да је пала само за тебе.
Вероватно, да у завичају можеш истовремено да живиш прошлост у садашњости, и лењо чекаш будућност. Нигде не мораш да журиш, јер све што треба да те нађе, зна где си. Зато се у завичају корача лагано, без журбе. Јер она сила која ти је удахнула живот, са лакоћом те прати. Јер, ти си дете које није мењало код.

Фото: Црна Гора, природа; Википедија

Сакрили се негде стихови у мени
На извору душе и пешчаном спруду
Таласима снова – мору што се пени
И у ветру мисли кроз главу ми луду.
.
Сакрили се, ћуте, а тутње кроз мене
Ко звоно без клатна и клатно без звона
Са звоника наде песме несвршене
Чекајући да их пљуне душа болна.
.
Сакривени тако већ дуго ме ломе
У спољну тишину страх их је изаћи
Јер не знају зашто, ни чему, ни коме
Ни како из снова путеве ће наћи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Цветањ. 7523.година

Човек сам, гле, само човек

.

Све што ја знам,

знате и ви;

.

све што ја умем,

умете и ви;

.

све што ја могу,

можете и ви;

.

све што ја имам,

имате и ви!

.

О чему да вам пишем;

чиме да вас даривам;

чиме да вас обрадујем;

шта да учиним за вас?

.

Шта да учиним за вас,

а да бисмо и ви ја

били задовољни,

срећни и радосни?!

.

Човек сам, гле!

само човек,

а то и јесте

највеће проклетство

свакога од нас!

.

Истине морају бити изречене !

Све се у постојању тка,

свака реч жива постаје

да се свака тајна оваплоти

и да сја.

Оно што Свет стално пропушта је тихи глас песама духа које говоре истину. Свет у буци нема времена за стихове.

Али Свет не зна да стихови покрећу Стихије.

.

Ова песма ми је дошла сада, за све оне који виде мало даље од носа и осећају мало више од масе.

.

Вечерас Ћу Ти Сломити Срце

.

Вечерас ћу ти сломити срце.

Вечерас ћу Истину рећи.

.

Пашћеш се и сажешћеш све око себе,

Увијајући се у вихору ума свог.

.

Све за једно.

Све за једно.

.

Све за један трен—

Бљесак неонске мудрости.

Али лажна светла не греју,

Ништа не оставе,

Не дарују…

Осим ране—

.

Дубоке ране која не зараста.

.

Учинићеш све да је не чујеш.

Зато ти морам сломити срце.

.

Само време може да лечи.

Сломљена срца понекад изнова љубе—

Ако то желе.

Ако могу.

.

Могу, јер морају.

Нико није остављен

У хладном од оних којима верује.

.

Један једини звиждук одозго—

Можда је то позив Љубави.

.

Авај—

Одјек буди заборављену прошлост.

Хоћу ли?

Могу ли?

Морам ли?

Требам ли?

.

У тишини,

Само једно остаје јасно:

.

Истина.

.

Све друго пролази гласно.

Извор-Звезда Род

Не везуј се
За дарове што слећу
Крилима неба на Земљу
Јер ту све што долази
Већ прошло је

Не зови,
Не суди, но буди
Све што немо крије
Бескрај
И у тишини сада чувај

Јер и ја сам веровао некад
Да пределе лепе могу ставити у рам
А то нисам успео никад

И ја сам веровао некад
Сада знам…

Није слобода она
Која од других захтева себе
Већ она која је увек
Ту у теби, избор лак
И где, и кад

Обуци се изнутра
И твом оделу диви ће се вани
И око тебе кружиће ствари које волиш
Као планете
Око Сунца

Али ако поверујеш
Да лепоту одело чини
Изгубићеш је
Јер одбијаш
Да ти будеш лепа

Ходај луцидна у сну
И нек твој ход увек буде
Шетња
Пажљива
Јер многим световима крочиш

Чини се да постоје
Многе ноћи и дани
Али само једно је време
И у њему све кружи
Никад исто

А овде све је извесно
Да никада ништа неће
Остати исто
Бити,
Тако је дивно

Ради тебе
Да уочиш нит
Која те прожима
И себи води
То се стално понавља

Јер ко
Има воље
И може
Боље
О томе да сведочи?

И ја сам веровао некад
Сада знам
И то је све што знам

Ти си неопходна
У срцу си једна
Твоја љубав свет спашава
Пусти птицу из кавеза
Буди…

Фото: Фототека Србског Журнала

Као морнар
под заставом туђом
опкољен маглом
орканима
буром
Пловио сам модрим
оцеаном блуда
Не знајућу зашто
коме или куда
.
Дубинама таме
даривао понос
Продао душу
огољен до кости
Тражио тајну
оних што су сретни
Ту чаробну
тешку
ријеч
опрости

Док у срцу вришти
спутана тишина
Пијан од падова
лутања и вина
пожелим понекад
у прошлост
да се вратим
У године наше
среће и туге
када сам био
охол и бијесан
Па да ти признам
искрено до бола
оно што никада
раније нисам
.
Само би теби
дао наша јутра
Све ријечи данас
мостове за сутра
,
И све би сретне
у само једну стале
Све би се до једне
опростом
звале
.
Растали смо се
Нелијепо
.
Као много пута
прије тога
.
Ти предивна
Ја обичан
Ти несретна
Ја себичан
,
Загрљени само
од понора корак
Молитва твоја
Покора моја
.
Мислио сам
проћи ће
Да ћу те сутра
опет вид‌јети
.
А никада те више
у животу
нисам срео
.
Опрости
.
Да сам знао
шта све могу
И да могу
све што сада знам
.
Ни тренутка тада
ја не бих чекао
Оног бих ти јутра
опрости рекао
Фото: Фототека Србског Журнала

Јер, звездама сјајним
место ту је,
док срце моје
Твој шапат чује…
.
Све своје снове
Теби ћу дати.
Звезде из ока
месецу поклањати, а
моје тајне, Ти
ћеш Небом развејати.
.
И да ми
се, као птице белокриле,
једном врате и
јутрења моја сунчаном
песмом у нови
дан увек испрате.

Фото: Белокрили голуб: Википедија

Расле су заједно,
Две беле брезе.
Корење се испреплитало,
Сунце их је грејало
Гранале се у висине.

Земље је понестајало.
Брег се преломио,
Једна на брду остала,
Друга се сломила,
У понор почела падати.

У топлу скривену јаму се зауставила,
Да снагу скупи,
да до сунца допре.
Из корења је израсло биље,
Мирисно, опојно, плаво.

До велике брезе мирис не долази.

Фото: Брезе; Википедија