Ноћ ова, опчињена белином
коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање- као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте-
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем – сезаме
.
-извор: Поезија суштине

На пу­те­ви­ма ми­си­је пре­пре­ке су­о­ча­вај као сред­ства уз­ди­за­ња, ам­би­се као сред­ства пре­ва­зи­ла­же­ња а ап­сур­де као сред­ства ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја соп­ства. Овај свет ни­је дру­го до аре­на игре кроз ко­ју се би­ће вас­пи­та­ва и про­ве­ра­ва за ви­ше ми­си­је, те­же за­дат­ке.

Ис­ку­ша­вај соп­стве­ну це­ло­ви­тост и ста­ме­ност би­ћа су­здр­жа­но­шћу усред оби­ља, чед­но­шћу усред ор­ги­ја, бли­ста­во­шћу усред мра­ка. Пра­ви­лан пут ис­пи­та соп­ства ни­је за­то­мља­ва­ње ис­ку­ше­ња већ су­ве­ре­ни­тет соп­ства над свим ис­ку­ше­њи­ма.

Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.

Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече… И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора —

Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме…
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница…
Као смрт су верне љубави без наде!
.
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би`.

Фото: Воденички точак; Википедија

Знам вас већ вековима;
причали су ми
моји далеки преци
о вама!

Знам да нисте људи;
све знам о вама!
Знам да само привидно
личите на људе,
али, дубоко у вама,
пребивају
крвожедне звери!

У вас је
све звериње:
и вера,
и језик,
и реч.

И начин како мислите;
и начин како дишете;
и начин како певате;
и начин како се
вашему богу молите.

Ваш бог је тама;
ваш бог је мржња;
ваш бог је смрт!

Између мојега племена
и вас,
разлика је, гле,
као између
Неба
и Земље;
као
између Човека
и звери!

Заиста,
ми нисмо
из истога света;
као
што не могу
бити исто –
светлост
и тама!

Фото: Фототека Србског Журнала

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

Свесвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Фото: Фототека Србског Журнала

Баршунаста ера сада је у нама.
Отвори очи, више ниси сама.
.
Нит си икад била
Јер си се пробудила
Сестро моја мила.

Нит’ ти коса као свила
Нит ти скута као свила
Просто ти си Богу мила.
.
Јер ти боса по тлу скиташ
И не мариш шта да питаш.

Дозволу си себи дала
Да не будеш више мала.

Озбиљна си до те мере
Да је живот за те игра, шала.

Фото: Фототека Србског Журнала

Пред очима ми неке кривуље,
стале испред мене и буље,
кезе ми се и кревеље,
шта то оне желе од мене?
Тако криве и полуписмене,
нису уопште безазлене.
Не знају оне ни да се постиде,
ни да поцрвене,
само пустиле оне своје антене,
лоше баждарене
и мисле да су Богом дане,
да суде и пресуде,
да худе на људе,
да вас својом глупошћу излуде.
Мисле да су цењене и поштоване
а мени су скроз бесмислене.
Умисле тако те скренуте криве,
да су њихове речи необориве,
да су оне брижљиве,
праве се човекољубиве,
па су са саветима дарежљиве,
и мешају се свуда,
искачу ниоткуда,
сплеткаре којекуда.
Шта мисле те кривуље да сам ја луда?
Мисле да ја верујем њима
а ја сулуда ипак верујем у чуда,
и поред њиховог труда
мене не занима њихова бесмислена осуда.
Жао ми је кривуље,
али ја не волим сплеткароше и хулитеље,
и зато се моје усне сада вама кревеље.

Фото: Кривуље; Википедија

На Видовдан, на Газиместану,
не долази се без дрхтаја у гласу,
ни без песме што застаје у грлу.
Ту ни ветар не дува без смисла,
ту и тишина зна историју свету.
Ту је камен старији од речи и
сваки корен храста носи једну
пресечену судбину и клетву.
.
На Видовдан, на Газиместану,
не мери се број, него част, Оче,
не траже се кривци — траже се
потомци који ће знати како је то
прећи преко Косова и Метохије,
а не погазити себе и свој пород.
.
Видовдан није дан —
он је огледало, ожиљак,
што светли кад паднеш,
што грми и кад молиш.
што пева и кад ћутиш.
.
Он није успомена,
већ завет што спава под ребром,
и буди се кад паднеш на колена –
не од страха, већ од истине, Оче.
.
Ко је ко – видеће се на Видовдан,
на Газиместану, на помен Лазару,
јер овде и сенка
ако није усправна, није твоја, Оче.

Фото: Споменик на Газиместану; Википедија

Теби
Који собом чиниш свет
Као мисао, покрет,
Као емоцију, као реч

Сети се

Теби
Иза завеса што кријеш се
А осећаш све,
Једном, јединственом,
Зазиданом у гомиле

Осети се

Што мислиш да пливаш али струје те носе
Што хваташ се за гране које увек се ломе
Коме предајеш свет док спушташ поглед
Коме предајеш свет и закључаваш се

Према Природи која јеси
У захвалност свему што постоји
Хармонија је дужност
Свет за тебе може бити бољи

Што кажеш да видео и прошао си све
Искуство око тебе дигло је зидове
И где си сад? Свету треба твој осмех,
Знање вене без љубави као цвет без воде

Према Природи која јеси
У захвалност свему што постоји
Хармонија је дужност
Свет за тебе чезне бити бољи

Теби
Што на путу срећем те
Као поглед искрен
Као руке пружене

Осећам те

Теби
Што на путу срећеш ме
Никада ме ниси видео пре
Али ме добро познајеш

Јер сећаш се

Да једно је све,
Да твоја радост моја је,
Драго ми је
Да видиш оно што гледаш
И у грудима носиш сунце
За један свет

А једно је све,
И твоја бол моја је,
Жао ми је
Што не видиш оно што гледаш
И у грудима носиш тег
За цео свет

Јер једно је све,
Па моја љубав твоја је,
Драго ми је
Кад чујем оно што слушам
И у грудима носим сунце
Да огрејем те

Једно је све,
Сад твоја љубав моја је,
Драго ми је,
Нека Земљом хаљине плете
Наших корака плес

Сети се
Да собом чиниш све
Да сачуваш свет
и сачуваш ме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Шта је смелост?
Смелост, то је духовна зрелост да
и када боли и када се губи
стисну се зуби!
Да и када је хладно и када дува,
треба душа да се сачува!
Када се пати да се схвати
шта то треба да се ради,
шта се не ради.
Смелост је свесност да и када тело стари,
душа остаје млада;
да и када пече грех као жар,
био млад или стар, иста је ствар!
Треба се исповедити и Богу предати!
Са искреним покајањем наставити трагање.
Смелост је када се не бојиш
да усправно и постојано стојиш –
док те шибају олујни ветрови,
и док те затрпавају снегови
и снежни сметови
и ако те опколе животне недаће
ко је СМЕО знаће сa тим на крај да изађе!
Смелост је не издати Бога и себе
због нечијег убеђења.
Смелост је не поредити себе,
јер ту нема поређења –
Свако је у свом царству за себе цар.
Ти, када прочиташ ово, знај
да смелост није бити јак и
борити се физички са нападима руље
него је смелост не пљувати
оног који тебе пљује.
.
Смелост је духовна зрелост – созрецање –
да изађеш из опсега умних граница,
да од свог живота прелисташ још много страница,
да свака следећа станица буде ти драга успомена
са којом идеш даље и у срцу је носиш.
.
Смео бити значи да се поносиш
што си другачији од других
и сличан само себи –
(У супротном не би умео ти да запливаш
и на другу обалу, тамо, горе, испливаш!
– Тада ће у теби духовна зрелост
постати смелост.

Фото: Смелост; Википедија