Раније нисам разумела зашто људи, где год да оду, носе у срцу слику завичаја. Нисам размишљала да је баш на том месту, драги Бог одлучио да ми удахне живот. Нисам увиђала да су завичајна вода и ваздух, кодирали сваку моју ћелију. Нисам слутила да су звуци родног краја најприроднија и најлепша музика душе.
Нисам схватала да су тамошњи путеви већ били утрти за мене. Нисам примећивала да ме успављује увек исто небо, са другачијом причом.
Нисам појмила да су сви људи у завичају неком вишом промисли повезани, и слични на овај, или онај начин. Зато је вероватно, како време одмиче, а зов природе мајке да јој се дете врати, све јачи, љубав према завичају, све већа. Вероватно завичајни ваздух и вода, једини могу попунити крхотине у телу,настале током живота, газећи туђе путеве. Вероватно, само звуци завичаја могу допунити неиспуњену лепоту душе.
Вероватно, само завичајно небо, са лакоћом може успавати своје чедо и испричати му исту причу, по ко зна који пут. Вероватно је због недовршених путева и љубави родног краја, тамо у завичају, најлепши излазак сунца. Вероватно, тамо у завичају и кад звезда падне са неба, знаш да је твоја и да је пала само за тебе.
Вероватно, да у завичају можеш истовремено да живиш прошлост у садашњости, и лењо чекаш будућност. Нигде не мораш да журиш, јер све што треба да те нађе, зна где си. Зато се у завичају корача лагано, без журбе. Јер она сила која ти је удахнула живот, са лакоћом те прати. Јер, ти си дете које није мењало код.

Фото: Црна Гора, природа; Википедија