кажеш да си човек да си ватра жива
заклет да си коцкар адуте што скрива

а где ти је срце не видим ти лице
около у јату круже злослутнице

то што се покреће није твоје тело
то је само привид немогуће дело

бежиш осећа се ето из ваздуха
од Оца од Сина од Светога Духа

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Песник Мирослав Цера Михаиловић; Википедија

Понекад будим се
у Твојим језерима
Влажност плавог плиша
нагост ми покрива
И ја тонем у плавети небне
.
С’ врхова расцветаних перуника
прах се с водом стапа
И на земљи и на води
Замиришу руке Твоје
.
У том сјају, у том трену
у сунчевом часу
разголићену тек ме светлост прену
и зашуми дирнутог облака струна
кад тајанствено рашири крила
моја сенка и моја вила
.
И паперје бачено у сунчев сјај
Изнад језера, изнад листа воде
Преображено у бели цвет

Из двокњижја „Псалми у свили душе“

Фото: Фототека Србског Журнала

Свако јутро кроз стих
преживам горки залогај
нечије туђе правде
што жељан је свога,
парчета љубави највише.
Ја још живим на свијету овом,
а гдје ће ријеч да ми презими?
.
И тонем ваздан у маглу
тражећи све оне трагове
живих ријечи човјечијих,
док на уснама је
лимунска киселина.
И још чекам ту истину
о љубави вјечној.
.
И шта ми сад
ова тишина поручује?
И шта се то стално
кроз мене прожима?
Да л’ истина празна
или ишчекивања немогућа,
да ли жеље моћ?
Свијет овај још неће
ни новине другачијег,
ни пљускове наде,
ни доброте кише.
.
Перо би стих да пише,
ал’ успут ми тебе ствара,
зато што душа тебе хоће
са папира да помирише,
жедно из стиха да те испије,
све док стварност ме
не пробуди истином
и оком помилује те.
.
Ријеч моја жива до тебе
нека вјетром плива
од планина, преко мостова,
кланаца и плодних њива.
У жељи да остане жива
она ми печат с усана откида,
ријеч жива ми на уснама крвари
док душа чека тебе
да ли ћеш доћи из далека.
.
И живи она,
не сањам ја више.
И ја живим ријечи своје.
Суза из ока престаје да тече
.
и схватам да љубав је
свако ново јутро, дан и вече.
Кроз модре вене ми
ријеч жива сада тече.

Фото: Песникиња Нада Матовић; Википедија

Је л’ то данак, кад му видла неста?
Је л’ то сунце откад сијат преста?
Што л’ потмоло тако у ме гледи,
тако ладно да ми с’ срце леди?
Је л’ то време што је посустало,
што с’ не миче, што л’ се скотурало
као змија на мојим прсима?
Ал’ је ладно, ух ал’ ми је зима.
Кад корачам, је л’ ово земљица
што л’ шобоће ко каква грбница?
Слушај, слушај, је л’ ме когод звао?
Она, она – брже, што сам стао?

Фото: Песник Бранко Радичевић; Википедија

Покрећеш у мени лавину живота
Чудесно, само јер постојиш
Видим тежњу мог срца
У чистини твог погледа.
Исијава се у хиљаду боја
Ова слатка страст
Дала бих ти себе целу
Да се наше боје споје
И останемо,
Све док златни сјај
Не прожме сваки кутак
Нашег универзума.
Видиш ли ме?
Препознајеш ли мој глас?
Или је ово једна песма нема,
Без адресе, без имена.

Фото: Фототека Србског Журнала

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Жива је шума
Зар нисте знали?
Треба да чују и врлики и мали.
Дрвеће дише, расте и цвјета
Без њега нема опстанка свијета.
Дрво је кућа
И храна и кров
Дрво је хлад и топао дом
Дрво нам даје и књигу
И лист
Због њега нам је и ваздух чист.
У шуми дишеш слободно, чисто
И без ње ништа није исто.
Она ти пружа и мир и лијек
Чува те, снажи за дужи вијек.
Жива је шума
Зар нисте знали?
Добро је чувајте и велики и мали.

Фото: Шума; Википедија

У твом оку ноћас су звезде
Уместо сна ту је она
Посматра те
Са жељом да буде вољена
У срцу јој се враћа време
,, Ах, лепе успомене“

Гледа га
Коса
Под месецом блиста
Руком му преко чела прође
Под прстима осети жар
Полако страх из срца нестаје
Помисли:
,, Он је мој дар“

Сећа се да је његов додир
Био посебан лет
Знао је да воли
Она, само она била је његов свет

Знали су да се никада
Време неће вратити
Уместо сна остају загрљени
У љубави заробљени

Фото: Фототека Србског Журнала

Обредне песме, приредио Милош Милојевић

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

У далекој земљи,
иза хоризонта седмог,
пред смирај дана,
кад сунце купа реку,
на облој камен стени, сам.
.
Та река моја,
и твоја је,
а опет своја.
.
И мирише трава обалом дугом,
из даљина птица звон.
На том месту,
чекам те љубљени мој,
.
Тишина у срцу,
у сну мир,
на руци лептир.
.
Ово одмориште моје,
и твоје је,
а опет своје.

Фото: Фототека Србског Журнала