У врту цвета перуника,

плава и љубичаста.

.

У пољу бео цвет –

багрема, кестена и зове.

.

Миришу вртови,

миришу поља,

.

миришу душе

заљубљених.

.

Небо плаво и високо,

поље зелено и широко.

.

Између зеленог поља

и плавог неба –

.

вилинска свирка ветра.

Поравнања крећу Права.

Сева муња бела Перунова и плава.

Завршава се борба бремена,

Родина позива једина.

.

Што сан чињаше се, поста јава.

Равнају се душе,

једна поред друге стоје.

Истина пред Творцем – једна је!

Фото: Фототека Србског Журнала

Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.
.
Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.
.
Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Фото: Фототека Србског Журнала

Увек си ту.
И када те овде нема.
И кад кренеш
пут плавог Сунца
да разносиш трагове нашег времена
кроз беспућа
иза којих је тишина закуцана у бескрај.
Ти си ту.

И када ме плаши
твој Месец
пун тајанствених сенки и

хладних долина.
И кад се проспе туга од бола и страха.
Увек си ту,
бар као сан или
само као варка.

Јер ти знаш,
попут велике глумице,
да ми будеш ту,
да ме водиш,
на дну наше улице.
Где нико не зна
да твоја коса безбрижна
носи мирис детињства
и да ме тамо љубиш.
Увек си ту.

Кад невидљивим оком
гледам дубље у године наше,
осетим и чујем
онај меки осмех,
као укус вина са
наше чаше.

И опет си ту.

Када су степенице твоје душе
зазидане тишином и горак укус
твог ћутања
одзвања ми у костима,
ја се не предајем.
Ја те отимам,
и не дам.
Зато си увек ту.

Зар замка даљине да ме вреба,
да никад нећу знати кад одеш и кад си ту,
да ли ћеш да се вратиш.
Не, ја нећу то да чекам,
твој плави ветар
или ласте из наше баште.
Ти, увек си ту.

Ја могу увек ухватити
још једну чашу
од старог времена
са црвеном трешњом на уснама твојим,

јер знам,
само је љубав
нешто на свету
и зато
мораш да постојиш.

Суштаство се достиже тиховањем
Тиховање је Песма тиховање је Моћ
И урођено је човеку као дисање

Стрес и сметенички животни плес
Склонили су знање тихуну – чојку
На споредни колосек сврхе живота

Тиховање степено у дубину води
Пажњом на тело дисање смирај
И созерцање преко уздижућих врлина
До простора са тананим титрајима

Преко моћи Тишине Безмисли Празнине
Смирени путник стиже у Пре-време
Где га чека невиђена Лепота –
Слобода – Истина – Љубав – Блаженство

Фото: Фототека Србског Журнала

„Бирам да те волим у тишини
Јер у тишини не налазим одбијање,
Бирам да те волим у самоћи
Јер у самоћи нитко те не посједује осим мене,
Бирам да те обожавам из даљине
Јер даљина ће ме заштитити од боли,
Бирам да пољубац пошаљем по вјетру
Јер вјетар је њежнији од мојих усана,
Бирам да те држим у својим сновима
Јер у мојим сновима ти немаш краја.“

Фото: Фототека Србског Журнала

ходало се дуго, безглаво, сулудо
време стало, сасвим, чекало се чудо

притиснуто теме, мозак испи сврака
излаз? ни говора! загубљена квака

безличје. под капом историја. ђачка
слушај: то се кези ударничка значка

дошло се до тачке. кључне. живот преста
ни испред ни иза, нигде нема места

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад је био уз мене
Срце је тада
Бубњем тукло

Сва сам била
У лепоти

Онда се чин заврши
Завеса паде

Он оде даље
Путем којим нисам
Хтела да идем

После нисам више
Своја била
Већ странкиња са
Закрпама слободе

Болело је ходати
Без лица

Тежак је то терет
Заволети тугу

Шумове сам
Слушала из далека
Чекала да нам се путеви
Укрсте поново

И замишљала
Крила да ми расту

Фото: Фототека Србског Журнала

Жеља ми је да прошетам Мостаром.
Да се над старим мостом
извијем, као ластавица..
Нека ме понесе мирис бехара.
За тај трен лепоте,вреди живети.
Нека после паднем као заставица.
Понеће ме лахор нежни, неретвански.
Нећу се опирати, већ ћу да га следим.
Откинуће срце из ока сузу,
не само једну, већ неку више, много више.
Док Мостар и ја будемо делили тугу,
за оним прошлим, и за оним, “Никад више.”
Нечија ће рука, на небу да испише,
да смо се волели у песмама,
Мостар и ја.
Да смо се волели у сновима,
Мостар и ја…
Па сада долазим, и да никад више
неће се калдрмом туга котрљати,
да ће само јесен обарати лишће..
И да ће само јасмин мирисати,
да ће се сви Мостарци волети.
Мирис љубави избрисаће мирис барута.
Мост нови чуваће каменог старог,
због лудила палог.
Пољубићу плочник мостарски.
Кад југо крене,
кад снег влагом и цветом замирише,
ето мене да се загрлимо..

Фото: Мостар; Википедија

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Трновачко језеро; Википедија