Жеља ми је да прошетам Мостаром.
Да се над старим мостом
извијем, као ластавица..
Нека ме понесе мирис бехара.
За тај трен лепоте,вреди живети.
Нека после паднем као заставица.
Понеће ме лахор нежни, неретвански.
Нећу се опирати, већ ћу да га следим.
Откинуће срце из ока сузу,
не само једну, већ неку више, много више.
Док Мостар и ја будемо делили тугу,
за оним прошлим, и за оним, “Никад више.”
Нечија ће рука, на небу да испише,
да смо се волели у песмама,
Мостар и ја.
Да смо се волели у сновима,
Мостар и ја…
Па сада долазим, и да никад више
неће се калдрмом туга котрљати,
да ће само јесен обарати лишће..
И да ће само јасмин мирисати,
да ће се сви Мостарци волети.
Мирис љубави избрисаће мирис барута.
Мост нови чуваће каменог старог,
због лудила палог.
Пољубићу плочник мостарски.
Кад југо крене,
кад снег влагом и цветом замирише,
ето мене да се загрлимо..

Фото: Мостар; Википедија