Земља је жива лепотица
Коју глава боли због нас,
Људи су криви својим мислима
Чине зло, уместо спас.

Земља је већ у грозници
Температура само расте,
Па људи јесте ли нормални,
Неваљали много сте.

Све ваше мисли и злодела
Море моју душу јадну
Ваше благости, разумности
И свеопште љубави гладну.

Да не бих пукла од муке и беса
Уразумите се већ једном,
Да се опет не деси потоп
И оперем од срама ваш дом.

И да се опет породи
Неки други људски род,
Без кварова и мана,
Да украси овај небески свод.

Фото: Планета Земља; Википедија

Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Фото: Сутон; Википедија

Тебе нису ломили сутони

и нису ти шкрипали прсти

док тишину комадају

у трагању за топлином.

.

Мисли те нису заглушиле

од храпавах жеља тренутка

у кртој самоћи

пуној имагинарних слика.

.

Ни радости те нису мимоишле

док глас трне

у предграђима уздаха

и мирисима празнине

кад се једно растапа

и дели

на две стране света.

.

И нису те убиле немоћи

нити те згромила чежња

последњег бића на планети

пре коначне смрти.

Тек кад тескобу ову

На својој кожи осетиш

Моје ће болне речи

Кроз твоје сузе потећи

.

Слика – Светлана Беловодова

Велики  Ведун Виторог : Слава  Јакобогу  /потоњем Перуну/

Слава Теби, Јакобоже, силни, огњени,

што небеско коло рукама јаким држиш,

и окрећеш га, о моћни владаоче Неба,

господару муња ватрених и громова.

О, сине Богиње Велике, мудре и светле,

окрени коло Сунчево око сохе небеске

што је твој брат Вид свевидни чува,

огањ, и сјај, и младост Сунцу врати,

Виду блиставом светло дање сачувај.

О, Јакобоже славни, огњеве палимо за те,

за Сунце наше што земљу нам греје,

коло играмо, Теби кличемо и појемо,

заврти коло Сунца нашег животодавног

да нам се младо роди над Мораном победно.

Слава Теби, Јакобоже,Велике Богиње сине!

Волим те кишо
Јер можда је неком дрвету тамо
Требало пар капи само
Да се напије …
Волим те Сунце
Јер можда је неком створењу тамо
Требало пар зрака само
Да се угрије
Волим те дрво
Јер можда се неко негдје нада
И треба му само мало твог хлада
Да се покрије …
Волим те пчело
Јер можда неком треба твоје ремек дјело
Да оздрави …
Волим те јединствени, највриједнији свијете
Јер нам показујеш све квалитете

Фото: Сунце; Википедија
*
Владан Пантелић: Драгана Штилет

Данас читаоцима Србског Журнала представљам,
са мало речи, Драгану Штилет, песникињу из Тивта.

Она је туризмолог по професији, има своје апартмане.
Удата је, и има троје деце.

Драгана је врло динамична личност, заитересована за много
духовних вештина и многе је изучила. Посебно је поносна на
своје умеће сликарства и на своје иконописање.

У слободно време пише песме и врло је плодна песникиња.

Пођи иди куда те живот зооове,
благослове своје дозволи и своје снове,
спознај када говоре ти сли-ко-вите боооје,
кодиран је језик, то су само мета-форе;
.
Енергије су нове а вибрације су ооове,
оно што ти прија, што годи ти, па те лове,
да препустиш се непознатом, оно зна те боље,
чува те од свега у чему смо овде доле.

Порив је сваки јак, границе све су танкее,
огледала је безброј, разне су варијанте,
кад дође прва криза и људи пређу на план Б-е,
попуцају стакла и многима стане памет;
.
Попадају све маске, огољено све тад је,
паника свуда страх је, осећа ко да мраз је,
срца букте ко бакље, неме усне су тандем,
по-ла-ко све гу-та мрак, на ру-ка-ма стао сат је;
.
ВА-ТРЕ-НЕ ЗВЕЗДЕ У СРЕД МРАКА СЕНКАМА СУ САМО АВЕТ!
.
Грешно заборавили ЗАВЕТ,
оно што пече то је САВЕСТ,
пожар у кући то је САВЕТ,
најбоље намере су КАНЦЕЕЕР,
невидљиве су све нијансе;

Фото: Фототека Србског Журнала
.

Баш сам био у плавом жакету
када сретох Васиљевић Цвету.
Да л’ због мене, да ли због жакета,
превари се, окрете се Цвета.

Ја јој рекох: “Добар вечер, Цвето,
с допуштењем – мало бих прошет’о…“
Да л’ због мене, да ли због жакета
превари се и пристаде Цвета.

Таман све то – кад залаја псето!
Ја јој рекох: “Држ’ се мене, Цвето!“
Да л’ због мене, да ли због жакета,
превари се, придржа се Цвета.

Беше лето кад је божур цвет’о,
оде псето, ја у поље скретох.
Да л’ због мене, да ли због жакета,
превари се па скрете и Цвета.

И логично, с обзиром да скретох
плави жакет на ливаду метох.
Да л’ због мене, да ли због жакета
превари се и спусти се Цвета.

Прође лето и још пет-шест лета,
сад се Цвета мојом кућом шета,
из разлога екстра квалитета
– да ли мене или мог жакета.

Фото: Песма – Плави жакет; Википедија

Како уклопити разрачвани правац?
Песник, монах, војник? Отаџбине херој?
Хтео бих да будем вишепутни зналац,
и на ливадама цео целцијат рој!

Наравно, ја мислим све да могуће је,
уз труд и без много спавања и јела..
Јер, жеља за овим – ту је, „код куће је“,
стасала је, зрела, дуго гори врела!

Ум ће истопити, сковати оруђе,
салиће у један све потребне правце.
Свешћу времена већ одавно пробуђен,
Спреман, да за народ, ратосиљам ланце!

Сажете врлине – срце отвориће,
и целим народом дух проговориће!

Фото: Фототека Србског Журнала

Опустио друм,
прашњав, самотан, царски.
Врхови Шаре окивани бијелом одеждом,
у висине искричаво хрле, звијезда за звијездом.
.
И сјаје нестварно иза облака
као да је сваку божија искра такла,
па се спусте хитро
низ Шарино загасло лице
једна за другом, звијезде падалице.
.
Када би ноћас хладан вјетар заћарлијао,
и подно брега растјерао сњежног смета окове,
да занијеми душа од твоје љепоте,
и болни глас пусти што се из груди оте.
.
Док се звијезде огледају у очима твојим од стакла,
сва си мирна у погледу, моћна
душу ми шапатом ноћи дотакла,
и језде нечујно као по мирној води,
иза хума студена раскош тишине броди.
.
Немој ми рећи да понекад и ти задрхтиш
када се звијезде скрију иза сунчаног брега,
а ти силнија и од жеље моје неизречне,
ти студена коби љубави вјечне.

Фото: Шар планина; Википедија

Понекад да ли је истина ил` ми се снени
Месечином прођеш кроз мој јастук
Знам заруменим се од стида
Због преврнутог увојка
.
Понекад, док су сви обучени
Истина од преклањске јесени
Сокаком прошета гола
Знам поруменим од стида
На скриту јој сенку.

Фото: Фототека Србског Журнала